Lična karta evropskih nacista: Amerika ih usmerava protiv Rusije
22:30 26.03.2022 (Osveženo: 13:58 29.09.2022)
© Aleksandar Maksimenko
/ Pratite nas
Kada bi se pravila lična karta evropskog neonacizma, ona izgleda kao što je izgledala i u Hladnom ratu. Zapadne sile neonaciste i dalje koriste u političke svrhe, kao i tokom projekta „Gladio“, samo sa tom razlikom što danas neprijatelj nije Sovjetski savez, već Rusija.
VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Nakon Drugog svetskog rata bivši nacisti sa svih evropskih meridijana, izbegli na Zapad bili su inkorporirani u obaveštajni sistem zapadnih zemalja i služili su u borbi protiv komunizma i SSSR-a.
Slično je i danas, navodi Stevan Gajić, gostujući profesor na Moskovskom državnom univerzitetu za međunarodne odnose (MGIMO). Današnje neonacističke organizacije služe istoj svrsi kao i tokom Hladnog rata, kada su zapadne obaveštajne službe, u okviru projekta „Gladio“ koristile bivše naciste i fašiste u borbi protiv Sovjetskog saveza. Danas je meta Rusija.
Neonacizam nekad i sad: nekada je meta bio SSSR, danas je meta Rusija
Da se stvari nisu mnogo izmenile u odnosu na Hladni rat, prema rečima našeg sagovornika, vidi se iz retorike, koja se nije promenila.
„Oni se i dalje bore protiv nekakvog komunizma. I dalje u Putinu vide Staljina, komunistu. Dakle, retorika se nije izmenila, a to možemo da vidimo i po subkulturi“, objašnjava Gajić.
Kao krovnu organizaciju neonacističkih grupa u Evropi Gajić označava „Krv i čast“, ali radi se o pokretima i partijama koje menjaju imena, fluidne su i teško ih je pohvatati.
„Radi se o desetinama i stotinama organizacija i zbog toga što rade u „sivoj zoni“, nelegalnoj i polulegalnoj, menjaju imena. Zato im se gubi trag, tobože ne postoje, ali se ipak pojave pa se ispostavi da nisu bile registrovane. To je, dakle, jedna vrlo mutna zona, u kojoj neonacisti nisu u potpunosti legitimisani kao delovi političkog spektra“, ističe Gajić.
Međutim, postoje i političke partije koje svoje korene vuku ili iz nacističke prošlosti, ili iz neonacističkih organizacija i služe za legitimizaciju neonacističkih pokreta. Jedan od najboljih primera takvih partija je, prema rečima našeg sagovornika, grčka „Zlatna zora“, partije koja je najdalje otišla u smislu političke legitimizacije neonacizma. Ova nacistička partija, koja je svojevremeno ušla u grčki parlament kao treća po jačini, a kasnije je zabranjena, pravi primer projekta „Gladio“, dodaje Gajić.
Prema rečima našeg sagovornika, jedna od karakteristika neonacističkih pokreta je neopaganizam i otklon od hrišćanstva, bez obzira da li se radi o istočnoj ili zapadnoj Evropi. „Zlatna zora“ se, tako, pozivala na simboliku paganske Grčke, bugarski neonacisti koriste simboliku Tračana ili Protobugara, u Mađarskoj se neonacisti pozivaju na simboliku Huna. U Nemačkoj i skandinavskim zemljama, neonacisti koriste simboliku iz germanske mitologije, pre svega rune, koje koristi i ukrajinski neonacistički bataljon „Azov“.
Gajiću je, kako kaže, posebno zanimljiva finska partija „Pravi Finci“, zato što se odlikuje ekstremno rusofobijom.
Topovsko meso NATO-a protiv Rusije
Veličanje nacizma u pribaltičkim republikama je poseban fenomen, veli Gajić, i povezan je sa „Novom Evropom“ o kojoj je svojevremeno govorio nekadašnji američki sekretar za odbranu Donald Ramsfeld.
„U „novoj Evropi“ su neke stvari koje u „staroj“, zapadnoj Evropi nisu dozvoljene ili su mnogo više ispod radara, dozvoljene. Vrhunac toga bila je Praška deklaracija iz 2008, kojom su izjednačena dva totalitarizma, komunistički i nacistički“, napominje Gajić.
On podseća na kritiku koju je ovoj deklaraciji uputio direktor centra „Simon Vizental“, Efraim Zurof, koji se zapitao da li su, ako su komunizam i nacizam isto, oni koji su oslobodili Aušvic isti kao oni koji su Aušvic izgradili. Prema Zurofovim rečima, izjednačavanje komunizma i nacizma vodi ka legitimizaciji nacizma, što se, prema Gajićevim rečima upravo i dešava, posebno u pribaltičkim zemljama.
„To je sve čekalo ovaj trenutak, trenutak obračuna u kome SAD, koriste istočnoevropske članice NATO-a kao topovsko meso za svoje obračune sa Rusijom“, navodi Gajić.
U Ukrajini neonacisti kontrolišu politički život
Kada govori o neonacizmu u Ukrajini, Gajić napominje da neonacizma ima svuda. Međutim, u Ukrajini su neonacisti vlast i kontrolišu politički diskurs. Iako nemaju veliki broj poslanika u Radi (ukrajinskom parlamentu), ukrajinski neonacisti pod svojom kontrolom drže čitavu političku scenu, a država je njihovo delovanje u potpunosti legitimisala.
Neonacisti, okupljeni u nekoliko bataljona, poput Azova i Ajdara (da pomenemo samo one po zlu najpoznatije), ukalupljeni su u sistem oružanih snaga Ukrajine, a NATO instruktori su ih obučavali u rukovanju najsavremenijim naoružanjem. Uz to, EU je suštinski potpuno otvorila vrata neonacistima iz svojih redova da odu u neonacistički Diznilend kakva je Ukrajina, objašnjava Gajić.
Pored organizacija kao što su partija „Sloboda“, „Desni sektor“ ili grupa C-14, naš sagovornik pominje i jednu relativno novu neonacističku organizaciju u Ukrajini – „Karpatsku seču“. Njihova ikonografija, dodaje, podseća na ikonografiju Daeša, ekstremne islamističke terorističke organizacije zabranjene u Rusiji.
Nekada je postojala organizacija „Patriote Ukrajine“, iz kojih je nastao „Nacionalni korpus“, čiji je vođa Andrej Bilicki još 2010. govorio kako se zalaže za revoluciju u Evropi iz koje svi nebelci treba da budu proterani.
Ukrajina ne može da postane novi Avganistan
Veliki broj američkih političara i analitičara, od početka ruske specijalne operacije u Ukrajini, počeo je da ovu državu poredi sa Avganistanom – među onima koji govore o tome da će rat u Ukrajini trajati dugo i da se radi o „evropskom Avganistanu“, govorili su, između ostalih i bivša državna sekretarka Hilari Klinton, predsednik Saveta za spoljne poslove Ričard Has, pa i sam američki predsednik Džo Bajden.
Ovo poređenje može da uputi na pomisao da NATO koristi neonaciste u Ukrajini na isti način kao što su SAD koristile mudžahedine u Avganistanu tokom osamdesetih godina prošlog veka. CIA je tada naoružavala mudžahedine i održavala ratno stanje deset godina, iscrpljujući SSSR i vojno, i ekonomski. Američka podrška mudžahedinima je, podsetimo, dovela do stvaranja islamističkog pokreta i terorističkih organizacija kao što su Al Kaida i Daeš. Tako se podrška mudžahedinima Vašingtonu vratila kao bumerang.
Odgovarajući na pitanje da li neonacisti u Ukrajini služe NATO-u na isti način, kao što su mudžahedini služili u Avganistanu, Gajić odgovara da je tako nešto malo verovatno, zbog kulturoloških i geografskih razlika između Avganistana i Ukrajine. Rusi i Ukrajinci su isti narod, bez obzira što jedan deo Ukrajinaca danas mrzi Ruse; takođe, Avganistan je planinska oblast, bez infrastrukture , koju je teško kontrolisati, ističe on.
„Oni (Amerikanci) o tome mogu samo da sanjaju, ali to se neće dogoditi. Ono gde postoji sličnost jeste da Amerikanci nisu gadljivi na neonaciste, kao što nisu bili gadljivi ni na ekstremne islamiste, ako se bore protiv njihovog neprijatelja“, kaže Gajić.
Korišćenjem neonacista, NATO samo delimično može da prolongira ukrajinsku krizu i to ne u velikoj meri, zaključuje Gajić.
