https://lat.sputnikportal.rs/20220213/poslednji-metak-cuvas-za-sebe-kako-je-dvadesetogodisnjakinja-postala-simbol-garde-rs-1134310850.html
Poslednji metak čuvaš za sebe: Kako je dvadesetogodišnjakinja postala simbol Garde RS?
Poslednji metak čuvaš za sebe: Kako je dvadesetogodišnjakinja postala simbol Garde RS?
Sputnik Srbija
Kada je u Prvi krajiški korpus stiglo obaveštenje da se formira Prva gardijska motorizovana brigada imala sam 20 godina i godinu dana ratnog iskustva na prvoj... 13.02.2022, Sputnik Srbija
2022-02-13T16:01+0100
2022-02-13T16:01+0100
2022-02-13T16:25+0100
region
region – politika
bosna i hercegovina (bih)
republika srpska (rs)
ratovi devedesetih
ratko mladić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/02/0d/1134308845_0:69:1056:663_1920x0_80_0_0_4b7767f392291ef92fdcb54ee5d7548e.jpg
Na Bogojavljenje 19. januara 1993. Glavni štab Vojske Republike Srpske donosi odluku o formiranju Prve gardijske motorizovane brigade kroz koju će proći oko 7.100 gardista, a njih preko 200, većinom starosti između 18 i 20 godina, položiti živote u temelje Republike. O herojskim podvizima ovih ljudi koji su prošli ratišta oko Goražda i Žepe, učestvovali u akcijama „Cerska 93“, „Lukavac 93“, olovskom, bihaćkom ratištu, te borbama na Treskavici, Bjelašnici, Glamoču i Nevesinju, ćutalo se 25 godina.Film „Sinovi Srpske“ reditelja Miodraga Zarkovića, nedavno premijerno prikazan u Beogradu, važno je svedočanstvo o jednom vremenu i jednom narodu čija borba je neprekinuta istorijska nit, a svaka generacija, rečima autora, pozvana da dâ svoj udeo.Ko su bili sinovi Srpske?Ko su bili sinovi Srpske, zašto se o njima toliko ćutalo, te kakav je osećaj kada poslednji metak čuvaš za sebe, razgovaramo sa gardistkinjom Snježanom Kojadinović.Žena u strojuOd 1992. do potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma Snježana je na prvoj liniji borbe. U Gardu VRS se dobrovoljno prijavila sa iskustvom bolničarke i borca koji je prošao jajačko,oraško i travničko ratište.Snježana postaje prva gardistkinja, učesnik u svim borbama od Srebrenice, Žepe, Goražda prve etape, Goražda druge etape, bihaćkog i olovskog ratišta. Prva akcija u Gardi joj je bila ispomoć u odbrani Crne Rijeke.Ako stigneš do doktora Lazića — preživećešNa Nišićkoj visoravni svakodnevno sreće doktora Miodraga Lazića.„Sarajevsko ratište, selo Ravne. U Blažuju doktor Lazić formira bolnicu Žica i mi sanitetom svaki dan prebacujemo naše ranjenike. On je spasio najveći broj gardista. Važilo je pravilo, ako stigneš do doktora Lazića, preživećeš. Nikada neću zaboraviti kako sa povređenom nogom podignutom na drvenu stolicu operiše ranjenike, i naše i njihove.“„Hoće li mi ostati noga? Hoće, brate, kako neće“Kao bolničarka poznaje čitavu liniju fronta. U pratnji dva vojnika, sa preklopnom puškom u ruci, izvlači ranjenike iz borbe, a puca, kaže, kada mora.Sa obezbeđenjem Ratka MladićaRadost, ona kratkotrajna, nastupala bi posle borbe, sa saznanjem da su preživeli, ali i kada su sa pesmom kretali u novu borbu. Kakvi su to divovi bili, priseća se Snježana, pevali su i umirali, a da nijednog trenutka nisu klonuli duhom.Bili su, kaže, zadivljeni njegovom hrabrošću u istoj meri u kojoj će kasnije ostati poraženi činjenicom da mu se sudi u Hagu samo zato što je bio na čelu vojske i odbrane srpskog naroda od sigurne smrti.Spremni na smrtTeže od borbi Snježani je padalo vraćanje mrtvih boraca njihovim porodicama.Ta mladost je, kaže Snježana, bila spremna na smrt.Ni glas da pustiU rovovima, na prvoj liniji Bjelašnice i Treskavice, provodili su po više meseci, često gladni i žedni. Leti okruženi smetovima snega, noći surovo hladne. Nasuprot njih stajao je višestruko jači neprijatelj.Na Danu RSSvedočenje Snježane Kojadinović koja je sa 20 godina stupila u Gardu VRS, svedočanstvo je o herojskoj borbi jednog naroda, koji je bio odlučan da ne reprizira istorijsko iskustvo iz Drugog svetskog rata. Na toj ideji, tvrdi, nastala je RS.Ovog 9. januara, na vojnoj smotri u Banjaluci, Kojadinovićeva je sa ponosom nosila gardijsku zastavu ispred ešalona Garde. To je, kaže, bio uzvišen osećaj — biti opet sa svojim saborcima koji su ostali duhom gardisti, onima koji čuvaju sećanje na sve poginule, ranjene, zarobljene i one koji nikada nisu razmenjeni.Film reditelja Miodraga Zarkovića, snimljen pod pokroviteljstvom Udruženja gardista, kaže na kraju razgovora Kojadinovićeva, neprocenjivo je važno svedočanstvo o jednoj elitnoj jedinici koja nikada nije „izdala svoje pretke“.
bosna i hercegovina (bih)
republika srpska (rs)
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2022
Nataša Jovanović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0c/09/1147606577_76:0:987:911_100x100_80_0_0_0fa3fabfa341ef8db3bf3895e3ed6f4d.jpg
Nataša Jovanović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0c/09/1147606577_76:0:987:911_100x100_80_0_0_0fa3fabfa341ef8db3bf3895e3ed6f4d.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Nataša Jovanović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0c/09/1147606577_76:0:987:911_100x100_80_0_0_0fa3fabfa341ef8db3bf3895e3ed6f4d.jpg
region – politika, bosna i hercegovina (bih), republika srpska (rs), ratovi devedesetih, ratko mladić
region – politika, bosna i hercegovina (bih), republika srpska (rs), ratovi devedesetih, ratko mladić
Poslednji metak čuvaš za sebe: Kako je dvadesetogodišnjakinja postala simbol Garde RS?
16:01 13.02.2022 (Osveženo: 16:25 13.02.2022) Kada je u Prvi krajiški korpus stiglo obaveštenje da se formira Prva gardijska motorizovana brigada imala sam 20 godina i godinu dana ratnog iskustva na prvoj liniji borbe. Bila sam prva žena u Gardi, elitnoj jedinici koja je prošla skoro sva ratišta, kaže za Sputnjik gardistikinja Snježana Kojadinović.
Na Bogojavljenje 19. januara 1993. Glavni štab Vojske Republike Srpske donosi odluku o formiranju Prve gardijske motorizovane brigade kroz koju će proći oko 7.100 gardista, a njih preko 200, većinom starosti između 18 i 20 godina, položiti živote u temelje Republike. O herojskim podvizima ovih ljudi koji su prošli ratišta oko Goražda i Žepe, učestvovali u akcijama „Cerska 93“, „Lukavac 93“, olovskom, bihaćkom ratištu, te borbama na Treskavici, Bjelašnici, Glamoču i Nevesinju, ćutalo se 25 godina.
Film „Sinovi Srpske“ reditelja Miodraga Zarkovića, nedavno premijerno prikazan u Beogradu, važno je svedočanstvo o jednom vremenu i jednom narodu čija borba je neprekinuta istorijska nit, a svaka generacija, rečima autora, pozvana da dâ svoj udeo.
Ko su bili sinovi Srpske?
Ko su bili sinovi Srpske, zašto se o njima toliko ćutalo, te kakav je osećaj kada poslednji metak čuvaš za sebe, razgovaramo sa gardistkinjom Snježanom Kojadinović.
„Kada je krenuo taj nesrećni rat, svi Srbi su bežali na našu stranu i u kući moje bake 1992. formirana je lokalna komanda jedinice. Krajem iste godine oslobađamo Jajce, a većina zdravstvenih radnika biva prebačena na rad u bolnicu. Kao bolničarka sa borcima sam na prvoj liniji od probijanja Koridora i tzv. oraškog do kasnije travničkog ratišta. Susrećem sa sa teškim ranjenicima, viđam ljude bez glave, nogu, oblivene krvlju, zapaljene i nikada ne postavljam pitanje da li mogu — znam da mi je to dužnost“, priča Snježana i dodaje da je teško opisiv osećaj znati da je jedan metak uvek onaj tvoj, onaj koji čuvaš u slučaju zasede, spreman da radije pucaš u sebe nego da dopadneš u neprijateljske ruke.
Od 1992. do potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma Snježana je na prvoj liniji borbe. U Gardu VRS se dobrovoljno prijavila sa iskustvom bolničarke i borca koji je prošao jajačko,oraško i travničko ratište.
„ U Pjenovac kod Han Pijeska stigla sam u jednom od desetina autobusa. Ispred stroja je pokojni pukovnik Šarenac, a mi istupamo i predstavljamo se imenom. Čim su čuli ženski glas, odmah su me izvukli iz stroja i zaključali u jednu prostoriju sa namerom da me vrate prvim autobusom. Kada sam objasnila da dolazim kao formiran borac sa puškom i torbom za prvu pomoć, odlučuju da me zadrže.“
Snježana postaje prva gardistkinja, učesnik u svim borbama od Srebrenice, Žepe, Goražda prve etape, Goražda druge etape, bihaćkog i olovskog ratišta. Prva akcija u Gardi joj je bila ispomoć u odbrani Crne Rijeke.
„Često me je komandant pukovnik Lazić izvodio pred stroj da na taj način ohrabri borce. Ti momenti su mi bili teški, ali znala sam da tako mora. Ginuli su najhrabriji sinovi.“
Ako stigneš do doktora Lazića — preživećeš
Na Nišićkoj visoravni svakodnevno sreće doktora Miodraga Lazića.
„Sarajevsko ratište, selo Ravne. U Blažuju doktor Lazić formira bolnicu Žica i mi sanitetom svaki dan prebacujemo naše ranjenike. On je spasio najveći broj gardista. Važilo je pravilo, ako stigneš do doktora Lazića, preživećeš. Nikada neću zaboraviti kako sa povređenom nogom podignutom na drvenu stolicu operiše ranjenike, i naše i njihove.“
„Hoće li mi ostati noga? Hoće, brate, kako neće“
Kao bolničarka poznaje čitavu liniju fronta. U pratnji dva vojnika, sa preklopnom puškom u ruci, izvlači ranjenike iz borbe, a puca, kaže, kada mora.
„Pucala sam samo u kritičnim momentima. Sećam se, na Goraždu, oko mene sve ’gori‘ od bombi i metaka. U tim trenucima sam golim rukama kopala zemlju u pokušaju da sakrijem glavu. Dok sam ležala iza stabla, gledam kao na usporenom filmu kako se bomba kotrlja ka meni i pomišljam da je to kraj. Nije eksplodirala. Osetim olakšanje, a zatim čujem kako Miroslav, sportista, učesnik u Olimpijskim igrama i puškomitraljezac viče da se pomerim i već u sledećem trenutku vidim kako iz njegove noge šiklja krv. Dovikuje, pita, da li će mu ostati noga. Posle pružene prve pomoći kažem: Hoće, brate, kako neće! Teška povreda krvnog suda. Kasnije, iz Zvornika dobijamo izveštaj: Miroslav Grbić, nastupila gangrena, ostao je bez noge. Šok za sve saborce. Još veći kada smo čuli da se vraća na ratište.“
Sa obezbeđenjem Ratka Mladića
Radost, ona kratkotrajna, nastupala bi posle borbe, sa saznanjem da su preživeli, ali i kada su sa pesmom kretali u novu borbu. Kakvi su to divovi bili, priseća se Snježana, pevali su i umirali, a da nijednog trenutka nisu klonuli duhom.
„Posle Petrovdana 1993. godine i oslobađanja Trnova komanda me je rasporedila da budem sa obezbeđenjem generala Ratka Mladića, koji je išao ispred svojih vojnika prema Proskoku.“
Bili su, kaže, zadivljeni njegovom hrabrošću u istoj meri u kojoj će kasnije ostati poraženi činjenicom da mu se sudi u Hagu samo zato što je bio na čelu vojske i odbrane srpskog naroda od sigurne smrti.
Teže od borbi Snježani je padalo vraćanje mrtvih boraca njihovim porodicama.
„Često sam išla u pratnji i to su mi posle saznanja da je neko poginuo bili najteži momenti. Kada su bombardovali Kasindol, sanitetom su dovezena dvojica gardista ne starija od 19 godina, poginula u zasedi, u kojoj je učestvovao, kasnije će se uspostaviti, i Kfor. Iz očnih duplji su im izvirali crvi, a ja sam pravila rusku kapu i zavojem obmotavala oči da ih roditelji ne bi videli u takvom stanju.“
Ta mladost je, kaže Snježana, bila spremna na smrt.
U rovovima, na prvoj liniji Bjelašnice i Treskavice, provodili su po više meseci, često gladni i žedni. Leti okruženi smetovima snega, noći surovo hladne. Nasuprot njih stajao je višestruko jači neprijatelj.
„Jedan od njih, mladić od dvadesetak godina, dovezen je sanitetom. Kaže, četiri meseca nije skidao čizme. Donosim lavor tople vode i gledam kako u njega ispadaju vrhovi promrzlih prstiju, a on ni vapaj, ni glas da pusti. Celu noć sam mu previjala rane, srećna kada sam sutradan čula da je primljen u bolnicu u Foči i da je gangrena sprečena u poslednjem momentu.“
Svedočenje Snježane Kojadinović koja je sa 20 godina stupila u Gardu VRS, svedočanstvo je o herojskoj borbi jednog naroda, koji je bio odlučan da ne reprizira istorijsko iskustvo iz Drugog svetskog rata. Na toj ideji, tvrdi, nastala je RS.
Ovog 9. januara, na vojnoj smotri u Banjaluci, Kojadinovićeva je sa ponosom nosila gardijsku zastavu ispred ešalona Garde. To je, kaže, bio uzvišen osećaj — biti opet sa svojim saborcima koji su ostali duhom gardisti, onima koji čuvaju sećanje na sve poginule, ranjene, zarobljene i one koji nikada nisu razmenjeni.
Film reditelja Miodraga Zarkovića, snimljen pod pokroviteljstvom Udruženja gardista, kaže na kraju razgovora Kojadinovićeva, neprocenjivo je važno svedočanstvo o jednoj elitnoj jedinici koja nikada nije „izdala svoje pretke“.
