„Moja Srbija“: Božanska zemlja rajske lepote — ispričana svetlom /foto/
19:34 19.01.2022 (Osveženo: 14:55 24.01.2022)
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Srbiju doživljavam kao božansku zemlju rajske lepote i želim da svetlom ispričam priču o njoj, o jednom njenom kraju, načinu života, njenoj umetnosti, ljudima… Sve što je važno i što slika srpsko duhovno biće, ovde, ali i u dijaspori koju sam takođe obišao i kamerom zabeležio“, otkriva autor izložbe „Moja Srbija“, fotograf Stanko Kostić.
Na ulasku u svet Kostićevih slika, kao kapija, stoji misao Branislava Nušića: Otadžbina je misao, otadžbina je vera, a misao i vera ne umiru“. Upravo ove reči potvrđuju radovi koji su se našli na izložbi „Moja Srbija“ otvorenoj u Galeriji RTS, fotografije jednog od predstavnika ‘otadžbinskih umetnika’ koji smatraju da je njihov Parnas — njihova Srbija, kako u tekstu kataloga izložbe beleži istoričar umetnosti Dušan Milovanović.
„To je moja, vaša, naša Srbija, ovoga puta predstavljena sa 62 fotografije, koje su izbor iz mog trodecenijskog rada“, kaže za Sputnjik Stanko Kostić, autor radova koji predstavljaju život, ljude, nošnje, običaje, tradiciju i kulturu Srbije.
Fotograf Stanko Kostić
© Sputnik / Lola Đorđević
Umetnik koji ima više desetina hiljada fotografija koje je napravio, kako sam kaže lutajući Srbijom, inspiraciju je davno pronašao u sećanju na detinjstvo, provedeno i bajkovitim predelima Homolja…
Rajski svet nestaje pred našim očima
„Moja misija predstavljanja Srbije, moj celokupni opus proistekao je iz sećanja na detinjstvo koje sam proveo u jednom svetu koji je lagano — pritisnut ovim globalističkim načinom života — počeo da nestaje ispred mojih očiju. Tada sam se osetio pozvan da sa puno emocija tragajući za tim predelima i impresijama iz detinjstva, prepoznam neke slične kadrove i ostavim ih za buduća pokoljenja. Fotografija koju ja radim ima sve elemente umetničke, ona po mišljenju drugih predstavlja fotografsko slikarstvo. To je nešto što je utkano u meni, zbog čega sve te običaje koje pamtim želim da rekonstruišem. Zbog toga sam sadašnje devojčice i dečake smestio u ono vreme, u kadrovima koje sam prikazao na fotografiji“, kaže Stanko Kostić.
Moja Srbija – izložba fotografija Stanka Kostića
© Sputnik / Lola Đorđević
A pored rodne Kneževice, Braničeva, Homolja, vrleti istočne Srbije, tom „Eldoradu starih običaja i nedosanjanom snu najvrsnijih antropologa“, na njegovim fotografijama teče njegova Mlava, Drina, Ibar voda, zelene se rtovi donjeg Potisja, plavi Lepenski vir… Tu su i livade na Staroj planini, stada na Zlataru, ljudi sa Peštera, staramajka koja mesi hleb, vodarica, kazandžija… Svedoci jednog sveta koji se tek pojavi u svoj svojoj lepoti na Stankovim radovima da posvedoči da je i dalje tu, smiren, lep, bajkovit…
Izložba fotografija Stanka Kostića - "Moja Srbija"
© Sputnik / Lola Đorđević
A da bi se sve to uradilo nije dovoljna samo ljubav prema domovini, potrebna su i znanja istorije, geografije, kulture i običaja nekog kraja, mnogo toga da bi se markirao teren i odabrao pravi kadar. Zbog toga i put fotografa, kao i mnogih drugih počinje — pripremom, objašnjava Stanko.
Moja Srbija – izložba fotografija Stanka Kostića
© Sputnik / Lola Đorđević
„Prvo se obavestim, vidim šta neki kraj nudi od etnologije, antropologije, prirodnih lepota, arhitekture… Tako pripremljen sednem u auto s jednim ciljem: da svetlom ispisujem priču o mom zavičaju, o Srbiji. Jedan slavni fotograf je rekao da fotografija nije stvar dubinske oštrine, nego dubinskog osećanja iza objektiva. Nije slučajno zapisano da je u prvom danu Bog stvorio svetlo. To svetlo je jako važno i kod fotografa. Mi svetlom pišemo, fotografija i jeste pisanje svetlom. Od vas zavisi da li ćete da beležite događaje, ili da sebe i svoj doživljaj upišete u fotografiju. Fotografija je vanvremenski medij, njome šaljete poruku u budućnost“.
Za dobar kadar pomognu i božanske sile
Njegova fotografija „Homoljka sa kolevkom“ može posmatrača ostaviti u dilemi da nije ipak reč o nekom muzejskom eksponatu, budući da se drvena kolevka na ramenima današnjih majki veoma retko sreće.
Moja Srbija – izložba fotografija Stanka Kostića
© Sputnik / Lola Đorđević
Stanko Kostić kaže da je nastala pre 20 godina, sasvim slučajno.
„To je analogna fotografija, napravljena u jednom izuzetno tmurnom danu. U tim za Srbiju teškim godinama bombardovanja i svega drugog — naslutio sam da nam treba te majčinske ljubavi, brige o porodici, deci. Hteo sam da zabeležim to tiho nestajanje jedne oaze, hteo sam kroz tu fotografiju da to predstavim. A slučajno sam video tu ženu kako ide kroz selo Milatovac kod Homolja sa nekog sabora i nosi kolevku. Zaustavio sam je i zamolio da je fotografišem. Bio je, ponavljam, izuzetno tmuran dan, ali u trenutku kad sam podigao aparat otvorilo se nebo i jedan zrak sunca ni iz čega prošao je kroz kosu žene i pao na detinju glavu. Kada sam načinio snimak, jedan jedini, nebo se zatvorilo. Uveren sam da je ta fotografija nastala i uz pomoć nekih božanskih sila, kao da su mi pomogle u toj ideji“.
Moja Srbija – izložba fotografija Stanka Kostića
© Sputnik / Lola Đorđević
O slikanju svetlošću na jedinstven način govori i Kostićeva Studenica, koja belinom svetli kao biser u zelenom pejzažu. Nastala je u jednom od mnogobrojnih „pohoda“ na nemanjićku zadužbinu, ovoga puta hodom po uskoj stazi koja je vodila na obližnje brdo…
„Mnogo puta sam pohodio Studenicu, ali taj dan sam krenuo uskim putem uz jedno brdo. I kad sam se popeo na vrh da odredim tačku sa koje ću da fotografišem, imao sam samo jedno na umu: da tu promisao svetog Simeona predstavim kao srpsku kuću kulture. I opet je sunce u trenutku ogrejalo Studenicu jednim snopom i ja sam podigao aparat... Zaista verujem, bar kad je fotografija u pitanju, da se umetnost dešava mimo nas, mi je samo beležimo. A to što vidimo na fotografijama zapravo je lepota svakodnevice koju često ne vidimo u ovom našem ubrzanom životu“, objašnjava naš sagovornik.
Moja Srbija – izložba fotografija Stanka Kostića
© Sputnik / Lola Đorđević
Potraga za sećanjima iz detinjstva se nastavlja
O imenima njegovih radova, poput „Negde u Homolju“, „Ribarska noć na Savi“, „Smiraj dana“, „Čuvar prostora“ kaže da se sama odnekud stvore. O jednom od najpoetičnijih, fotografiji „ Tišina“ , Kostić otkriva kako je nastalo.
Moja Srbija – izložba fotografija Stanka Kostića
© Sputnik / Lola Đorđević
„Na jednoj od prethodnih mojih izložbi u galeriji „Progres“ primetio sam da jedan čovek stoji satima ispred tog rada koji se ranije zvao „Salaš“. Kad sam prišao tom posmatraču zamolio me je da odem, da mu ne smetam i ja sam se udaljio. Posle mi je prišao, čestitao mi na toj fotografiji i rekao: „Znate, ja sam pola sata stajao ispred slike i slušao tišinu iz nje“. Od tada se zove „Tišina“.
Kostić kaže da i posle toliko decenija i dalje namerava da luta za svojim detinjim impresijama i tako bogati svoje „fotografsko slikarstvo“.
Moja Srbija – izložba fotografija Stanka Kostića
© Sputnik / Lola Đorđević
„Detinjstvo sam proveo pored dve reke, Mlave i Vitovnice. I kad sam, kao dečak, odlazio na pecanje sa društvom, ja sam snažno doživeo ta svitanja iznad visova. Imam fotografiju gde se sunce odbija od neke oktobarske magle nad Vitovnicom i osvetljava polje kukuruza. Tu je i „Lepenski vir“, mesto koje je kolevka civilizacije belog čoveka, u koji sam — zadivljen tim prostorom — odlazio pet, šest godina u želji da ga fotografišem. Morao sam da odredim pravo vreme za nastanak tog kadra, i odredio sam da to bude između 15. oktobra i 5. novembra, negde između 15.00 i 16.30 časova. Samo tada sunce u snopu pada i tad je ta senka najbolja. Eto, to vam je priča o pripremi jedne fotografije koja ponekad traje i pet, šest godina“.
Izložba fotografija Stanka Kostića - "Moja Srbija"
© Sputnik / Lola Đorđević
