Kako se kalio Rambo /video/
© Sputnik / Aleksandar Milačić
Pratite nas
Godinu u kojoj se srpski fudbal vratio na velika vrata u svetske okvire kroz individualne, klupske i reprezentativne uspehe, obeležio je još jedan povratak – Dejan Rambo Petković, jedan od najboljih fudbalera svih vremena, vratio se u Niš i ponovo zaigrao fudbal, u dresu lokalnog niželigaša Reala. Ali – kako je Rambo zapravo postao Rambo?
Kažu da kada odeš da igraš fudbal u Brazilu to izgleda kao da odeš u Leskovac da prodaješ papriku – treba biti vraški siguran u sebe i imati idealnu dozu samopouzdanja i sportskog bezobrazluka da bi se usudilo na takav potez.
Dejan Rambo Petković je odlučio da to uradi i u dalekom Brazilu je postao jedna od najvećih legendi, a sasvim sigurno najveći strani fudbaler u istoriji države koja je sinonim za najvažniju sporednu stvar na svetu.
Ali, put do toga je bio ozbiljan, trnovit i prožet situacijama u kojima se momak sa inicijalnim nadimkom Šmeki kalio, učio, čeličio, sve do momenta dok nije postao Rambo.
„Ja stalno govorim da sam imao jedno od najlepših detinjstava u Majdanpeku – škola, fudbalski teren, livada, parkić, košarkaški teren, po ceo dan se bilo napolju, osim kada roditelji ne pozovu da se uči, pa se tu malo kao ubije vreme i opet jedva čekaš da izađeš napolje da igraš klikere, žmurke...“, počeo je Rambo svoju ispovest za Sputnjik.
Kroz godine karijere učestvovao je, ali i rešavao, mnoge velike derbije, ali je sve krenulo od jednog i da nije bilo toga izvesno je da Rambo ne bi bio Rambo.
„Stara i nova škola... To je bio derbi! Rivalski! Bilo je jako, bilo je tako da je dolazilo i do tuča. Uglavnom ja nisam bežao od toga, bio sam drugačije naravi kada sam bio mali, ali srećom opametio sam se i odrastao. Pamtim samo da je taj rivalitet između škola bio značajan i to ne samo u sportu, već i u drugim oblastima, na takmičenjima u fizici, matematici, opštetehničkom obrazovanju...“
Grad njegovog rođenja mu je pružio, u to vreme, priliku da se oproba u raznim sportovima pa je tako igrao i košarku i stoni tenis, rukomet, ali...
„Svi smo sanjali, maštali o fudbalu. Bilo je dobrih fudbalera u Majdanpeku, bilo je čak i talentovanijih od mene, ali sam ja imao upornost i druge osobine, za vrhunski fudbal je neophodno biti malo drzak, malo bezobrazan, boriti se malo više. Mislim da sam toga imao više nego drugi“.
Stalna želja za dokazivanjem je stigla iz kuće – Dejan je rastao uz stariju braću i to su bili veliki izazovi za dečaka koji je pokazivao nameru da se ne povuče pred starijima i jačima, već da pokuša da odmeri snage na ravnopravnom nivou.
„Želeo sam da napredujem, želeo sam izazove. Gledao sam starijeg brata, sve što je hteo on hteo sam i ja, brat od strica je bio tu takođe, vodio me je, to je za mene bio stimulans. Recimo, ja sam prvi seniorski turnir u fudbalu osvojio sa devet godina, vodili su me sa sobom i vremenom sam igrom sa starijima ojačao, dobio čvrstinu i za profesionalni fudbaler je jako bitno da se to desi što ranije“.
Odlazak u Radnički iz Niša je značio i dokazivanja na više nivoa, ali i prvu „nepravdu“ sa kojom je morao da se izbori.
„Postoji priča, igrao sam za omladince sa 14 godina, pobedili smo Radnički iz Pirota, ja sam tu da dva gola, a posle je trebalo da igramo sa Crvenom zvezdom kod nas. I, Zvezda nije dala da igram to, kao nemam ličnu kartu... Pa nisam ni mogao da imam ličnu kartu, nisam imao 15 godina“, ističe Rambo uz osmeh.
Napunio je konačno tih 15 godina i sa ličnom kartom stigao u mladu reprezentaciju Srbije, za koju je postigao i najbrži gol, protiv Kipra na gostovanju, gde je takođe iskoristio svoj inat da odgovori na provokaciju.
„Mi se spremamo za utakmicu, stojimo na centru, a oni su nešto bili euforični, počeli su da nam prete, kao... I kažem ja saigraču, čim sudija svirne da mi pusti loptu i da je šutnem, video sam da golman stoji na šesnaestercu i da namešta rukavice. Trener je to čuo i pomislio – gle, budala... Šutnem ja loptu i ona pod prečku – jesam sad budala?“
Istovremeno je Petković igrao za tri generacije, svaka je zavisila od njega, moglo se pretpostaviti, iz ove perspektive, da se „uzvezdičio“, ali...
„Drugo je to vreme bilo, nisi mogao da se uzdigneš i da misliš da si zvezda. To je tada bilo veće poštovanje, poštovanje autoriteta. Kada kao klinac uđeš u prvi tim, a ja sam ušao sa 16 godina, pa morao sam da nosim torbe, da pitam da li mogu da sednem za sto gde stariji igraju karte, bilo je igrača koji su bili pušači, pa ide ono – mali, čisti pikslu, mali, čisti kopačke. Bio sam cimer sa čovekom od 33 godine, postojalo je strahopoštovanje, nekakva kultura ponašanja je bila zastupljena, nisi mogao tu da se uzdigneš i da nešto, dobiješ, bre, šamar, povuče te neko za uvo... Na primer, gurnem nekom od starijih loptu kroz noge na treningu, odmah ide grdnja i poruka da to treba da radim na utakmici, a ne da dozvoljavam da me tamo tuku... Bilo je momenata da se pobunim, da kažem nešto, ali onda me petorica uhvate i nauče pameti... Kasnije su stvari bile drugačije, klinci nisu imali to, a tome su u prilog išli i mediji, društvene mreže... Sećam se, imao sam problem da je neko u novinama napisao da Rambo ne trenira, a ja dva meseca igram za dve reprezentacije, svake nedelje, pa se vraćam za vikend da igram za Radnički, pa opet u ponedeljak na put. Šta se desi? Pa, ne treniraš, a kad ne treniraš onda padaš, bez treninga ne može da se izdrži, ali to se nije znalo i pričalo se da ja ne želim da treniram. Pa, kako da treniram, ljudi? To me je zabolelo... Zamisli danas, zamisli komentare i sve... Tada nije bilo toliko toga i zbog svega se sada mora raditi na mentalnoj snazi, to je najtanji deo...“
Odrastao je Rambo kroz Radnički i došlo je vreme za novi, najveći izazov, ostvarenje najveće želje – dolazak u Crvenu zvezdu. Ali, sve u svoje vreme i na to je Rambo sačekao.
„Bilo je i ranije priča o tome, ali sam čekao, bio sam strpljiv, nisam želeo da odem ranije, niti da idem u inostranstvo. Eto, to se desilo 1992. godine, u vremenu kada su uvedene sankcije i ta naša generacija je bila oštećena jer nije moglo da se igra u međunarodnim takmičenjima, bilo je teže dokazati i pokazati neke svoje vrednosti, ali se i to uspelo. Eto, generacija koja je trebalo da ide na Evropsko prvenstvo 1992. godine nije imala poraz u kvalifikacijama, mogli smo to da osvojimo. Ja sam bio sa mladom reprezentacijom u Francuskoj na turniru i trebalo je direktno da odem u Švedsku, ali sam se na kraju vratio preko Rumunije, pa autobusom za Beograd. Bila je to katastrofa za mene, govorili su mi i ranije, pre dolaska u Zvezdu da idem u inostranstvo, nisam želeo da žurim, govorio sam ljudima da puste priču o sankcijama, mislio sam da nisu toliko ludi, ali izgleda da su bili...“
Ludost je potrajala, ali je Rambo i tu našao način da pokaže sebe i svoje kvalitete, naročito na velikoj sceni i u velikim utakmicama. Posebno su mu bili inspirativni derbiji, baš zbog onoga odakle je sve krenulo – iz Majdanpeka.
„Sećam se prvog večitog derbija, pred kraj utakmice šansa za mene, ulazim, krećem da šutiram i Pandurović nekako uspeva da odbrani, a u tom momentu Buda Vujačić uklizava, cepa mi kopačku, cepa mi sve... Povredim se i ne dam gol... Nisam spavao dva dana, ne toliko zbog bolova, nego zbog hiljadu pitanja, kako nije lopta ušla, kako je uspeo da odbrani, da li ću moći da igram sledeću utakmicu... Klinac, imao sam 20 godina...“
Vreme sveopšte krize je značilo da para nema ni za šta, pa ni za fudbalere, čak ni u klubu koji je godinu ranije postao šampion Evrope i sveta.
„Pare, šta je to? Bilo je onih Cveletovih priča, znaš, krompir je još u rerni, vruć je, ne može da se izvadi... Pa, avion leti sa parama, znaš, ali je magla, ne može da sleti nigde... Gde, bre bilo para? Bilo je zimnice, polutki, mesnih narezaka, svega osim para, ali... To je bilo jedno lepo društvo, jedna ljubav, a to je najvažnije kada postoji kriza“.
Društvo i ljubav – na to su se napajali fudbaleri Zvezde tih godina, pa čak i oni koji su u pre toga uspeli da se popnu na krov Evrope i sveta, što je mnogo značilo za dalje sazrevanje mladog Dejana.
„Radmanović mi je bio cimer, Maza Vasilijević je bio tu, još su u ekipi bili Najdoski i Radinović... Maza je bio glavni, beogradsko dete, zemunsko dete, dobričina velika, ali je moralo da postoji poštovanje. On hoće da izgine za tebe, hoće i da te izbije na treningu, ali na utakmici ako te neko udari, on prvi stiže da te brani. Bilo je zanimljivo, na primer, bude neki rođendan, da se pije, pa ide pitanje kako ti mali ne piješ, pa ja popijem jedan, dva viskija i sutra ne mogu da stojim na nogama, a oni lete... I ide nova lekcija, pa što piješ, a ne treniraš, pa nisam hteo, i tako dalje...“, slikovito prepričava Rambo.
Poziv Reala iz Madrida je za Dejana stigao u momentu kada on još nije bio siguran u to da li želi da ode – bilo je i drugih poziva, ali i komentara okoline da „nije normalan“ što i dalje odugovlači sa selidbom.
„Dođe kao Real i ti se pitaš da li je to istina... Nisam znao da me iko prati, ali su oni probali preko mog brata... I opet priča, nije tada bilo para, a klubovi nude sve... I ja čekam, a kažu mi ljudi da nema pas za šta da nas ujede, a ja odbijam... I neko može da mi sutra polomi nogu... Nismo mi znali šta znači novac, živeli smo u nemaštini, jurili smo na Kalenić pijaci da menjamo devize... Ja i dalje odbijam sve ponude, a Radman me moli da idem, da umem pare, da mu pozajmim posle 10.000 da vrati dugove, obećava mi da će da izgine za mene, a ja... Ja čekam Real...“
Dogovor je konačno postignut, Rambo je potpisao predugovor, ali tu nije bilo kraja... Za razliku od današnjih fudbalera, on je rešio da ostane u Zvezdi još malo i da joj pomogne da se plasira u Ligu šampiona.
Ali... Ksamaks...
„Bile su ukinute sankcije, trebalo je da se Zvezda vrati gde joj je mesto, ali mi izgubimo utakmicu i posle napravimo veliku grešku... Nisu Radmanu dali da igra, strategiju su promenili u svlačionici pred utakmicu, spremali smo se da napadnemo, ali su posle rešili da čekamo... I ja se tu naljutim u svlačionici... Veliko razočaranje, izgubio sam šest meseci, otišao sam u Real tek u decembru, u jeku sukoba između predsednika i trenera...“
Šansu je ipak, dobio, ali, kako kaže, prvi put u životu nije poslušao sebe.
„Došli su mi sa pričom da odem na pozajmicu u Sevilju, da će oni tako lakše da dovedu Davora Šukera odatle, da će onda platiti drugačije... Odem, prilagodim se, vratim se, za četiri meseca... Ja popustim, prvi put u životu, a uvek sam bio tvrdoglav, popustim, odem tamo i polomim nogu...“
Posvećenost, želja, poštenje, čista namera – sve su to osobine koje su pratile Ramba tokom fudbalskog sazrevanja, pa čak i u momentu kada je dobio poziv da ode u Brazil, koji je u prvi mah odbio.
Ali..
„Bebeto...“
Rambo je od rukovodstva Vitorije dobio uveravanje da će pored slavnog Bebeta rehabilitovati karijeru i vratiti se u Evropu – probao je, ali se posle kratkog boravka u Veneciji vratio u Brazil, stigao je u Flamengo, potom ga je put vodio u Vasko da Gamu, kasnije u Fluminense, Gojas, Santos i Atletiko Mineiro, da bi tačku na briljantnu karijeru, sada pod nadimkom „Peć“, završio u svom Flamengu koga je dva puta učinio šampionom Rio de Žaneira, a 2009. godine i prvakom celog Brazila.
Ali, da bi postao „Peć“, morao je prvo da bude Šmeki i da izraste u Ramba jer, kao što je rekao – „uvek je bio strpljiv“ i na kraju i spasen, toliko da je u dalekom Brazilu „prodao“ fudbal, a niko u toj velikoj državi nije očekivao da će to uraditi jedan Srbin.
