Nije ni sanjao da piše svoj poslednji tekst
16:50 24.12.2021 (Osveženo: 10:06 24.01.2022)
© Sputnik
Pratite nas
U bolnici je do poslednjeg trenutka bio nadnet nad svojim tekstom koji je pripremao za zbornik o poeziji Miroslava Maksimovića i nastanku zbirke „Bol“. Koncentrisan i zamišljen nad tim bolom, pisao je tekst ne sanjajući da će biti poslednji, kaže o odlasku Aleksandra Jovanovića dr Svetlana Šeatović.
Odlazak profesora, kritičara i istoričara književnosti Aleksandra Jovanovića jedna je od najneočekivanijih vesti za mnoge književne poslenike koji su sarađujući s njim znali o kakvoj je nepresušnoj životnoj energiji.
Za Svetlanu Šeatović, naučnu savetnicu u Institutu za književnost, ovaj vrhunski kritičar i istoričar srpske književnosti i pre svega izuzetan poznavalac srpske poezije, bio je nepokolebljivi optimista.
„I srpska kultura i nauka i visoko obrazovanje izgubilo je puno odlaskom Aleksandra Jovanovića. Bio je to čovek koji je imao izuzetna znanja pre svega iz oblasti književnosti, ali s druge strane i znanja iz jednog dubokog poznavanja značaja i nauke i očuvanja našeg identiteta i srpske kulture. Kao dugogodišnji saradnik profesora Jovanovića mogu da kažem da je bio od onih ljudi od kojih ste uvek mogli da tražite pomoć i ako ništa drugo uvek je tu bila topla reč. A biti istovremeno vrhunski naučnik i čovek velika je retkost“, kaže Svetlana Šeatović.
Govoreći o kritičarskom rukopisu i ličnom pečatu profesora Jovanovića, ona kao dve ključne reči ističe ono na što je i sam Jovanović voleo da svede svoja tumačenja: erudicija i emocija.
„Ta erudicija i emocija bile su istinski spoj u njegovom tumačenju. Aca Jovanović nije bio pobornik samo određenih književnih teorija, već neko ko je integralno razumevao književni tekst, ali nikada nije zaboravljao da iza tog književnog teksta stoji pesničko, ljudsko lice.“
O naslovu poslednje Jovanovićeve knjige „O svetlosti starijoj od nesreće“, zborniku eseja o srpskoj poeziji i kutluri, Šeatovićeva kaže da je unekoliko i proročki.
„Tu svetlost i taj optimizam je on sam živeo i unosio u knjige. Taj poslednji naslov je na neki način proročki jer predstavlja tu neku svetlost, energiju. Čula sam se s njim dan pred operaciju, bio je pun planova, kao neko ko je u prolazu u bolnici, pitao me je `Šta radimo u aprilu`… To je ta energija, neverovatna za čoveka od 72 godine. Sa istim žarom je iznosio i svoje kritičarske stavove, koji su za mnoge delovali oštro, ali tu nikad nije bilo kompromisa. Bila je samo ta svetlost, čak i tamo gde je bilo nesreće“, podseća Svetlana Šeatović.
Bio je, dodaje naš sagovornica, osoba za koju smo najmanje mislili da će nas napustiti.
„Poslednjih nekoliko godina je radio kao da se negde žurio, kao neko pred kim nema dovoljno vremena.“
U sve što je radio Aleksandar Jovanović unosio je i jedno istinsko rodoljublje, afirmišući uvek vrednosti srpske kulture, književnosti, pesništva…
„Profesor Jovanović je autor „Antologije srpske rodoljubive poezije“, potom poezije o prvom svetskom ratu… Uvek je i sa najboljim namerana stajao na pozicijama onoga što pripada srpskoj kulturi i srpskom identitetu i to bez ikakvog kalkulantstva. Bio je uvek spreman da stane i to brani, bez obzira na sve moguće posledice.“
Za Jovanovićevog dugogodišnjeg kolegu i prijatelja, prof dr Jovana Delića, ostaje žal što Jovanović nije uspeo da završi svoju životnu knjigu – o Ivanu V. Laliću, pesniku koji je, kako kaže delić, bio njihova zajednička kritičarska i pesnička ljubav.
„ Acu poznajem četrdesetak godina, sarađivali smo još od vremena kada je uređivao „Književnu reč“, a naročito od projekta koji se radno zvao „Poetika“ a koji smo nazvali „Smena poetičkih paradigmi u srpskoj poeziji 20 veka“. Sve smo radili u četiri ruke i napravili nekih 25 zbornika. Nije nam bilo važno ko ih potpisuje, ja ni sad to ne znam. Nismo se uvek oko svega slagali, ali smo mi ipak bili ista škola“, kaže profesor Delić.
„Jovanović je bio ostvaren čovek i u tom pogledu imao bi još mnogo toga da doda. Bio je u zenitu, u punoj stvaralačkoj zrelosti: samo u ovoj godini objavio je tri knjige. Delovalo je da se sad, posle dekanskih i profesorskih poslova, vratio tekstovima i sigurno je mogao dati strašno puno“, napominje Delić.
On podseća da su Jovanović i on lako sarađivali u žirijima i da su ti susreti vodili u druženje i jedno prisno prijateljstvo. Uvek su, kaže, prilikom tog žiriranja gledali da izbace neko novo ime i neku novu vrednost. I to im je uglavnom polazilo za rukom.
„Odlazak Aleksandra Jovanovića je ogroman gubitak, mnogo veći nego što na prvi pogled izgleda, jer ja znam šta je mogao uraditi, šta je sve planirao. Veoma žalim što je prerano otišao. To je nemerljiv gubitak za srpsku kulturu, nauku o književnosti. S tim osećanjem ličnog gubitka, gubitka prijatelja, saradnika, čoveka sa kojim sam delio mnogo toga, i s osećanjem da smo mogli još ponešto zajedno uraditi, opraštam se od Ace Jovanovića“, kaže Jovan Delić.
