„Nemoj ovo, daj mi nešto komercijalno“: Manje poznati detalji o nastanku „Gospodara prstenova“
12:47 19.12.2021 (Osveženo: 09:59 24.01.2022)
© AP Photo / Michael Sohn
Pratite nas
Vladimir D. Janković, dobitnik nagrade „Miloš N. Đurić“ otkriva zašto je autor „Gospodara prstenova“ bio frustriran dok je pisao to kapitalno delo, ko može, a ko ne da prevodi poeziju i može li zbirka poezije pokriti troškove izdavanja.
Pesnik, esejista i prevodilac Vladimir D. Janković ovogodišnji je dobitnik nagrade „Miloš N. Đurić“ u kategoriji poezije, za prevod s engleskog jezika DŽ. R. R. Tolkinovog dela „Beren i Lutijena“.
„Nagrada Miloš N. Đurić, najprestižnije književno-prevodilačko priznanje ne samo u Srbiji i na tlu bivše Jugoslavije nego i u ovom delu Evrope, najvažnija mi je zbog Tolkina koji mi je od detinjstva postao nulti reper književnog svetonazora. Tolkin mi je ne samo najomiljeniji i najdraži, nego pisac koji je izvan kategorija i od koga sve počinje“, kaže Janković za „Orbitu kulture“.
„Beren i Lutijena“ je poslednja knjiga iz Tolkinove zaostavštine koju je priredio njegov sin Kristofer koji je imao 92 godine. „Beren i Lutijena“ je na neki način konac koji je ukrasio Tolkinovo delo skoro punih 50 godina nakon odlaska sa ovog sveta.
Frustrirani Tolkin: „Gospodar prstenova“ napisan preko volje
Tolkin je svoju poeziju uvek provlačio kroz prozno štivo i u osnovi je sebe doživljavao prevashodno kao pesnika. „Beren i Lutijena“ ima skoro 4.000 stihova ali i „prozne kopče“ u kojima Kristofer objašnjava pojedine etape nastajanja rukopisa. Tolkin je na „Berenu i Lutijeni“ počeo da radi veoma rano, već krajem Prvog svetskog rata kao dvadesetogodišnjak.
„'Beren i Lutijena' i 'Silmarilion' kao jedna velika riznica iz koje su izašli svi ti mitovi i priče iz starijih vremena, starijih u odnosu na ono što se događalo u 'Gospodaru prstenova' i u 'Hobitu', zapravo su bili neki prapočetak. Ti stihovi vukli su se po Tolkinovim fijokama i on je imao velike nevolje i frustracije sa izdavačima“, ističe Janković.
Kad je objavio „Hobita“ 1937. Tolkin je preko noći stekao slavu i pomislio je da je u poziciji da plasira „Silmariliona“ i svoju poeziju, međutim, izdavač mu je rekao: „Nemoj ovo, daj mi nešto komercijalno, pokušaj da napišeše nekakav nastavak 'Hobita'“.
„Tako da je Tolkin za vreme Drugog svetskog rata i posle pisao 'Gospodara prstenova' ušavši preko volje u taj ogroman, kolosalan projekat i možda i njegovo najveće delo. Bio je nezadovoljan, osećao se kao neki holivudski lik koji ispunjava komercijalne zadatke umesto da mu izdavač kao već dokazanom piscu izađe u susret i objavi mu te pesničke tvorevine koje su jednako kolosalne i po obimu, ali i po kvalitetu“, otkriva Janković.
Čak i kad je završio rad na „Gospodaru prstenova“ ni tada mu nisu bila otvorena vrata za štampanje „Silamriliona“ i „Berena i Lutijene“, a Kristofer Tolkin je kao baštinik uložio veliki napor i pokazao se kao „čovek debelih živaca“ kad je sve to uspeo da sakupi i formuliše kao jednu celinu.
Samo pesnici mogu prevoditi poeziju
Janković tvrdi da poezija nije teža za prevođenje od proze, a kad izdavačka kuća ponudi poeziju za prevod tu se lako dogovori oko cene. Poezija je, zapravo, dobro plaćena za onoga ko to ume dobro da radi, ali poeziju na prepevavanje ne treba davati ljudima koji i sami nisu pesnici.
„Nije to tako teško kad imate to u sebi, i u pisanju, i u prepevavanju. Prepevavanje poezije zaista je ponovno pisanje jer prepev je uvek više ogledalo prepevača, nego samog autora“, naglašava Janković.
Prevodilac Vladimir D. Janković
© Sputnik / Aleksandar Milačić
Na pitanje da li se on, kao i Mišel Uelbek koga je prevodio, oseća prvo kao pesnik pa onda sve ostalo, odgovara da to i nije stvar nekog ličnog osećanja već jedan fakt koji je koliko subjektivan toliko i objektivan.
„Zaista si prvo pesnik i kao što se vidi, i Tolkin je za sebe to osećao. Koliko god je bio u mogućnosti da se u proznom stvaralaštvu ostvari, ne samo kvalitetom već i kvantitetom, on je prevashodno bio i ostao pesnik“.
Bez diskontinuiteta – prva zbirka posle 25 godina
Janković koji je nedavno objavio petu zbirku poezije „Sveta Jelena“, 25 godina posle prethodne „Dag“, kaže da nikad nije imao osećaj diskontinuiteta, jer je u međuvremenu objavljivao poeziju po časopisima, novinama i portalima, kao i kraće prozne forme i brojne prevode.
„Knjiga pesama je došla onda kad je i nastala. U jednom trenutku, kad mi se otvorila neka nova dizna i kad sam pronašao novi lični obrazac – ritam u kom mogu da stvaram, nova formalna rešenja koja su mi pomogla da se izražavam lako i tečno a da me ne bude blam kad to čitam posle nedelju dana, dva meseca ili godinu, i kad sam video da te pesme nailaze na povoljnu reakciju čitalaca i osetio tu homogenost i kompaktnost koju u određenoj meri mora da ima jedan konglomerat pesama da bi se mogao nazvati zbirkom ili knjigom, postalo je to jedna celina koja je ovako i objavljena“.
Uticaj Jankovića prevodioca na Jankovića pesnika
U pogovoru „Svete Jelene“ Muharem Bazdulj je napisao da je Janković „starinski pesnik duhom i poetikom“. Jankoviću je to „slatko i simpatično“, zato što je Bazdulj naveo njegov citat iz teksta o Mišelu Uelbeku „sigurno nesvesno i imajući svoju vlastitu ideju na umu“.
Inače, Uelbekova pesnička antologija „Ne mirim se“ u kojoj su obuhvaćene pesme koje je pisao od 1991. do 2013. godine koju je Janković prepevao, predstavljala je važan zamajac u nastanku pesama sabranih u knjizi „Sveta Jelena“. Izdavač Ivan Bevc dao mu je da prepeva Uelbekovu ličnu antologiju 2016. a kad je preveo četiri pesme od kojih su tri bile soneti, rekao mu je da sačeka godinu dana da se steknu uslovi da se knjiga objavi.
Posle prepevavanja tih prvih pesama osetio je da mu forma soneta odgovara, da može u njoj da bude i razigran i drzak i patetičan u onoj meri koja mu odgovara da ne oseti da je ta patetika preterana.
„Manje-više može se reći da je na mene u tom smislu, pošto u 'Svetoj Jeleni' 70 odsto čine soneti, uticao onaj Vladimir Janković koji je prepevavao Uelbeka. Jer to ni sadržinski, ni idejno, ni po bojama, ni likovno, ni u nekom filmskom smislu nije odraz onoga što Uelbek misli i izgovara, nego me je jednostavno moje prepevavanje njega podstaklo da pređem u taj oblik“.
Pesnik kao biznismen
Janković otkriva da je odlučio da u novi pesnički poduhvat uđe kao „po malo i kao poslovan čovek“. Postavio je sebi vrlo precizne matematičke ciljeve da prvo izdavaču, „Steli polaris“, vrati sav novac uložen u štampanje, zato što se poezija „veoma slabo prodaje“.
„Vrlo se voli, individualno ljudi imaju divne reakcije, ali ne pada im na pamet da izdvoje 500 dinara i uđu u knjižaru. To znači da se moraš trudio na hiljadu načina da ljudi požele da kupe knjigu pesama. Poezija ima svoj put i život koji je umetnički, eteričan i koji ulazi u duše ljudi, ali hajde da probamo i na materijalnom planu da animiramo publiku da knjiga ide“, kaže Janković.
Ove jeseni je uz pomoć prijatelja odlučio je da ide sa „Svetom Jelenom“ po Srbiji što danas nijedan pesnik ne radi. Od početka septembra do prve polovine decembra imao je osam ili devet javnih predstavljanja, književnih večeri – tri u Beogradu, zatim u Novom Sadu, Kuli, Kučevu, Vrbasu, Pančevu...
„Kad idete među ljude i razgovarate sa njima onda oni hoće da kupe zbirku i tada poezija može da se isplati, ali ne u smislu da ćemo zaraditi pare, nego da se napravi mali svet koji ne košta onoga ko je uložio. Primetio sam da se poezija, kao i književno prevođenje, smatra pustinjačkom, samotnjačkom i osobenjačkom aktivnošću. To uopšte nije tako, a poezija može da bude most između velikog broja ljudi“, zaključio je Janković.
