Polemika u Kanadi zbog narandžaste zastave koja podseća na strašnu sudbinu dece Indijanaca
18:44 08.11.2021 (Osveženo: 21:33 08.11.2021)
© AFP 2023 / LARS HAGBERG
Pratite nas
Početkom novembra kanadska javnost preplavljena je brojnim izjavama i saopštenjima o spuštanju i podizanju nacionalne zastave, a Skupština prvih naroda/indijanskih plemena (AFN) i vlada Kanade vode medijsku polemiku o narandžastoj zastavi „Svako dete je važno“.
Naime, zastave na federalnim zgradama vijore se na pola koplja širom zemlje od 30. maja ove godine, kao odgovor na otkrivanje stotina neobeleženih grobova na mestu bivše Indijanske škole Kamlups u Britanskoj Kolumbiji. Zastave su bile spuštene sve do zalaska sunca 7. novembra kada su podignute, a potom ponovo spuštene u zoru 8. novembra kako bi se obeležio Nacionalni dan veterana starosedelaca.
Zastave će ponovo biti podignute, pre nego što budu opet spuštene na pola koplja, 11. novembra — na Dan sećanja kojim se obeležava primirje kada su prestala neprijateljstva saveznika i Nemačke na Zapadnom frontu u Prvom svetskom ratu.
Bilo kako bilo, nakon ova dva praznika (Nacionalnog dana veterana starosedelaca i Dana sećanja), savezna Vlada će držati kanadske zastave na vrhu jarbola na svim zgradama vlade — već od sledeće nedelje.
Zašto je odbijen zahtev da dve zastave budu na istom jarbolu
AFN je predlagala da se zastava „Svako dete je važno“ vijori na istom jarbolu ispod kanadske zastave. Ali to je odbijeno jer zvanični protokol kaže da kanadska zastava uvek mora da se vijori na sopstvenom jarbolu ili stubu.
„Kao najvažniji simbol naše nacije, čin isticanja nacionalne zastave na pola koplja, u najdužem vremenskom periodu u istoriji Kanade, govori o izuzetnom osećaju gubitka“, navodi se u saopštenju ministara koji su dodali:
„Ubuduće, nacionalna zastava Kanade biće spuštana na pola koplja svakog 30. septembra zbog obeležavanja Nacionalnog dana istine i pomirenja“.
Ministri su takođe rekli da će vlada ubrzati rad na 94 poziva „na akciju“ Komisije za istinu i pomirenje — uključujući i poziv na podizanje nacionalnog spomenika u Otavi u čast preživelim đacima iz Rezidencijalnih škola i svoj deci koja se nikada nisu vratila kući.
U izjavi za medije, nacionalna šefica AFN-a Rozen Arčibald pozvala je vladu da podigne zastave koje su mesecima bile na pola koplja i doda narandžastu zastavu „Svako dete je važno“ na zgradi kanadskog parlamenta i svim federalnim zgradama počev od 7. novembra ove godine.
„Štaviše, narandžasta zastava ‘Svako dete je važno’ nastaviće i treba da se vijori sve dok sva naša deca ne budu pronađena i iskopana, imenovana i simbolično ili fizički vraćena u svoje postojbine (pokopana u mestu boravka) uz odgovarajuću ceremoniju“, rekla je ona.
Vlada kaže da će se obratiti i Nacionalnom savetu za istinu i pomirenje da pronađe mesto u zoni Parlamenta za podizanje narandžaste zastave.
Da li se ovde ipak radi o političko medijskoj farsi i pokušaju da se konačno stavi tačka na strašnu priču o sudbini malih Indijanaca na tlu Kanade podizanjem narandžaste zastave?
Kako u biografiji šefice AFN-a piše da je završila umetnost, a potom i master iz humanističkih nauka gde se proučavaju istorija, književnost, filozofija… nejasno je zašto se AFN nije založila za „narandžaste stipendije“ za talentovanu Indijansku decu ili „narandžastu pomoć“ za razvitak malih privatnih biznisa (izradu nakita, torbica, Indijanskih mokasina, predmeta od drveta — maski i skulptura, kao i čuvenih Indijanskih šatora...) koje bi finansirala država Kanada zajedno sa Katoličkom i Anglikanskom crkvom. Da li bi tako nešto bilo korisnije za Indijansku zajednicu ili ne?
Mesto zločina ili kulturni genocid
Premijer Trudo i Katolička crkva preuzeli su odgovornost i kako ističu: žele da pruže podršku preživelima, njihovim porodicama i indijanskim zajednicama u pronalasku grobnica dece koja su umrla tokom pohađanja crkvenih škola za asimilaciju.
Ljudi odaju počast na mestu gde su nađeni posmrtni ostaci 215 dece starosedelačkih naroda u Kanadi
© AFP 2023 / COLE BURSTON
Kanadska savezna vlada službeno se izvinila žrtvama 2008. zbog onoga što se dogodilo u crkvenim internatima, gde je hiljade dece umrlo od gladi, hladnoće i zlostavljanja.
Ali samo nekoliko nedelja nakon skandaloznog otkrića leševa 215 dečaka i devojčica na groblju Rezidencijalne škole za male Indijance u Britanskoj Kolumbiji; krajem juna 2021. grupa indijanskih starosedelaca u provinciji Saskačuan otkrila je 751 neobeleženo grobno mesto u blizini zatvorene Indijanske rezidencijalne škole.
Njihov predstavnik je izjavio da je katolička crkva, u čijoj je nadležnosti bila škola, uklonila nadgrobne spomenike.
„Nije poznato koliko tačno ima dečjih posmrtnih ostataka. Postoje predanja da su među sahranjenima i odrasli. Ne tražimo sažaljenje, već razumevanje. Nismo mi uklanjali nadgrobne spomenike. To se u ovoj zemlji smatra zločinom. Mi ovo mesto smatramo mestom zločina“, rekli su predstavnici Indijanaca.
U vreme školskog sistema koji je postojao od 1831. do 1996. oko 150.000 dece indijanskih starosedelaca, odvajano je od porodica i prebacivano u hrišćanske škole. Nadležnost za to im je obezbedila federalna vlada.
Katolička i Anglikanska crkva od kraja 19. veka zajedno sa kanadskom državom krenule su u proces „socijalizacije“ Indijanaca. Deca su od sedme godine, na silu dovođena u internate gde su po dolasku bili šišani do glave, dodeljivan im je broj, a o njima su brinuli sveštenici. Deci je bilo zabranjeno da koriste maternji jezik, a stariji vršnjaci su bili obučeni da ih tuku, ukoliko ga koriste.
Premijer Trudo je 2018. priznao „kulturni genocid“ nad indijanskim narodom, ali je izbegao pominjanje ubijanja dece.
Mnogi ugledni pojedinci su javno kritikovali rad državno-crkvene komisije, naročito kada je 2015. saopštila nalaze da je u minulih 120 godina izvršen „kulturni genocid“ nad Indijancima, ali ne i ko je za to odgovoran.
U katoličkim školama tokom svih tih godina umrlo je oko 3.200 indijanske dece, uglavnom od zaraznih bolesti, a do 2021. zvanična procena se popela na 6.000 umrlih mališana. U crkvenim internatima, većina dece bila je izložena fizičkom, seksualnom i psihološkom nasilju, o čemu svedoče preživeli.
„Zvanična statistika kaže da je smrtnost u školama bila ispod jedan odsto, a preživeli i knjige koje nisu uništene, tvrde da se najmanje 50 odsto malih Indijanaca nije vratilo sa školovanja. Moguće, da je više od 60.000 dece usmrćeno. UN smo prijavili 29 masovnih grobnica dece u nekoliko desetina škola kao i grobnice čitavih sela skrivene pod ledom Kanade“, ističe Kevin Anet, nekadašnji protestantski sveštenik, teolog i pisac iz Kanade koji je još davne 1994. prvi javno optužio Kanadu, Katoličku crkvu i britansku krunu za genocid nad Indijancima.
Prema istraživanju iz 2011. u Kanadi ima oko 3.100 rezervata u kojima su smešteni Indijanci. Prava i slobode „prvog naroda“ uređeni su Indijanskim aktom koji je donet 1876. od strane parlamenta Kanade. Kanadskoj saveznoj vladi data su isključiva ovlašćenja da donosi Zakone u vezi sa „Indijancima i zemljom rezervisanom za njih“.
Tužne slike iz brojnih Indijanskih škola su šokirale i obišle svet… a zvaničnici najavljuju nova „otkrića“, pripremajući stanovnike Kanade na ono što će tek uslediti.
Dan veterana starosedelaca
Podsećanja radi, Nacionalni dan veterana starosedelaca obeležava se 8. novembra svake godine od 1994.
Preko 12.000 starosedelaca iz Kanade borilo se u ratnim i mirovnim „naporima“, od kojih je najmanje 500 izgubilo živote tokom Prvog i Drugog svetskog rata, ali i Korejskog.
Our veterans are heroes. They have risked so much to protect our country, our values, and our way of life. To these brave women and men: We are forever grateful for all that you have done, and all that you have sacrificed. Thank you. #CanadaRemembers https://t.co/1lTaGh5gGF
— Justin Trudeau (@JustinTrudeau) November 5, 2021
Tek 1995. starosedelačkim narodima je dozvoljeno da polažu vence za Dan sećanja na Nacionalni ratni spomenik.
Povratnici, starosedelački veterani, nisu dobijali istu pomoć koju su imali drugi vojnici koji su se iz rata vraćali, i to prema Zakonu o pomoći za ratne veterane i u skladu sa politikom koja se sprovodila od 1932. do 1936.
Nakon Drugog svetskog rata mnogi veterani starosedeoci otkrili su po povratku kući, nakon što su se borili u inostranstvu za Kanadu, da više nisu smatrani Indijancima jer je Zakon precizirao da oni koji su odsutni iz rezervata četiri godine — više nemaju status Indijanaca.
