https://lat.sputnikportal.rs/20211028/urlici-ratnohuskacih-hordi-i-molitva-srba-sudar-dve-slike-pod-tmurnim-hrvatskim-nebom-1131062773.html
Urlici ratnohuškačkih hordi i molitva Srba: Sudar dve slike pod tmurnim hrvatskim nebom
Urlici ratnohuškačkih hordi i molitva Srba: Sudar dve slike pod tmurnim hrvatskim nebom
Sputnik Srbija
Tri dana bilo je potrebno hrvatskim oružanim snagama da spale i etnički očiste 200 srpskih sela ranih devedesetih godina prošlog veka. Na početku treće dekade... 28.10.2021, Sputnik Srbija
2021-10-28T18:16+0200
2021-10-28T18:16+0200
2021-10-28T18:16+0200
region
sport
fudbal
hrvatska
društvo
region
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/0a/1c/1131063163_0:375:2000:1500_1920x0_80_0_0_99c5d81e0554b3f00b34fc93be9ecb68.jpg
Takav dan se za Srbe u Hrvatskoj dogodio u sredu, kada je u srpsko selo Bijelo Brdo stigla delegacija zagrebačkog Dinama, na utakmicu nacionalnog kupa u fudbalu, praćena grupom navijača, „spremnih za dom“ i uz ostale već tradicionalne pokliče. Sve uz refren:„Oj, Hrvatska mati, Srbe ćemo klati“.Hrvatski nogometni savez nije stao na put tom ludilu. Verovatno pod velom demokratije žreb nije imao bar poludirigovani karakter kako bi se pokušao sprečiti slučaj da ekstremne, proustaške grupacije dođu u situaciju da klub iza čijeg slavnog imena se kriju moraju da bodre na gostovanju u mestima većinski naseljenim manjinskom grupom. Srbima.Tako je volja fortune, sprovedena kroz formu kuglica, poslala veliki zagrebački Dinamo u Bijelo Brdo, istočnoslavonsko selo u opštini Erdut, sa manje od 2.000 stanovnika, gotovo stoprocentno Srba.„Hrvatska mati me rodila, hrvatska zemlja othranila, Hrvat sam bio i Hrvat ću biti, živela NDH“.Tako je glasila pesma koju su „fudbalski" navijači poveli sa tribina stadiona u mestu koje je u Drugom svetskom ratu ostalo bez svoje pravoslavne crkve. Pretvorena je u katoličku sa idejom da se osiječki borci pokažu dostojnim poverenja jednog Stepinca.Ali, toliko za sada o toj sramoti…Jedno od onih 200 spaljenih sela nalazi se malo zapadnije, ali i više od Bijelog Brda, za tačno 86 metara nadmorske visine (ime sela poznato redakciji).Kvalitetan asfalt poput reli piste prolazi kroz to selo, ali gotovo da nema nikakvu vrednost. Ukorovljene srušene kuće lede krv u žilama slučajnim putnicima, bude bolne uspomene domaćinu koji u zavičaj svrati svega nekoliko puta godišnje, dok su povratnici toliko iscrpljeni od borbe duge više od decenije za svoj dom koji im danas predstavlja veću obavezu nego užitak, veći teret nego spokoj, više emociju nego razum.Nekoliko kilometara pre sela je njihova crkva, skrivena u gustim krošnjama, zlokobnim puzavicama i zracima ozeblog sunca isprekidanog sitnom sipećom kišom koja svemu daje idealnu boju - ni crnu, ni belu.Kombinacija valera sive boje pada pravo na oltarski prostor pod otvorenim nebom, prekriven lišćem, oivičen kamenim zidovima koji su odoleli piromanskim nagonima.Dan seoske slave je najvažniji dan u godini. Nekoliko povratničkih porodica dočekuje ispred crkve bližnje, nudi ih plodovima iz svoje bašte i simboličnim davanjima nazvanim – humanitarna pomoć.Oltarski prostor pod otvorenim nebom, nalik na predhrišćanska skrivena mesta gde je i začeta religija.Svešteničko unošenje glavnog kolača ujedinjuje prisutne, razlika između starosedelaca, dođoša i povratnika se gubi u momentu njegovog prinošenja.„U ovim nezgodnim momentima nevremena dolazite u svoj hram koji nikada nismo zaboravili, a nadam se i da nećemo. Ako mi ne zaboravimo svoju crkvu i svoga Gospoda Boga on nas sigurno neće, on će nam dati još više snage, vere, nade i ljubavi da izgrađujemo i sami sebe, ali da izgrađujemo i naše svetinje, da ih čuvamo, pa makar na ovim zgarištima i ruševinama, da ih nikome ne damo u duhovnom smislu, da u našim srcima ovi hramovi vaskrsavaju, a onda će i naša duša vaskrsnuti u carstvu nebeskome”, poručuje sveštenik.I svake godine tako. Nizovi spaljenih, nagorelih, srušeni pa obnovljenih, ozidanih na zgarištima, „bratunačkih“ - bez fasade kuća, sačekaće na ponovno viđanje sa gostima, dok oni koji ostaju znaju da će tu biti i ostati.Znaju da ih niko više nikada neće oterati, osim ako sami ne odluče da odu. Jer su samim povratkom pobedili strahove, molitvom natpevali navijačke horde zabludelih i pokazali kako izgleda kada je neko zaista spreman da bude na svom. Tamo gde je dom.Pa nek svako peva svoju pesmu…► Bed Blu Bojsi pevali „Srbe ćemo klati“ i „živela NDH“ u srpskom selu u Hrvatskoj
https://lat.sputnikportal.rs/20211027/srbe-cemo-klati-bed-blu-bojs-navijaci-dinamo-bsk-hrvatska-sport-fudbal-1131033442.html
hrvatska
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2021
Spasoje Veselinović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/04/13/1125128711_393:0:2441:2048_100x100_80_0_0_1d4722009ca4a039a765756059aa8a87.jpg
Spasoje Veselinović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/04/13/1125128711_393:0:2441:2048_100x100_80_0_0_1d4722009ca4a039a765756059aa8a87.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Spasoje Veselinović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/04/13/1125128711_393:0:2441:2048_100x100_80_0_0_1d4722009ca4a039a765756059aa8a87.jpg
sport, fudbal, hrvatska, društvo, region
sport, fudbal, hrvatska, društvo, region
Urlici ratnohuškačkih hordi i molitva Srba: Sudar dve slike pod tmurnim hrvatskim nebom
Tri dana bilo je potrebno hrvatskim oružanim snagama da spale i etnički očiste 200 srpskih sela ranih devedesetih godina prošlog veka. Na početku treće dekade dvadeset prvog, deo hrvatske omladine sa huliganskim plaštom najavljuje nešto slično.
Takav dan se za Srbe u Hrvatskoj dogodio u sredu, kada je u srpsko selo Bijelo Brdo stigla delegacija zagrebačkog Dinama, na utakmicu nacionalnog kupa u fudbalu, praćena grupom navijača, „spremnih za dom“ i uz ostale već tradicionalne pokliče. Sve uz refren:
„Oj, Hrvatska mati, Srbe ćemo klati“.
Hrvatski nogometni savez nije stao na put tom ludilu. Verovatno pod velom demokratije žreb nije imao bar poludirigovani karakter kako bi se pokušao sprečiti slučaj da ekstremne, proustaške grupacije dođu u situaciju da klub iza čijeg slavnog imena se kriju moraju da bodre na gostovanju u mestima većinski naseljenim manjinskom grupom. Srbima.
Tako je volja fortune, sprovedena kroz formu kuglica, poslala veliki zagrebački Dinamo u Bijelo Brdo, istočnoslavonsko selo u opštini Erdut, sa manje od 2.000 stanovnika, gotovo stoprocentno Srba.
„Hrvatska mati me rodila, hrvatska zemlja othranila, Hrvat sam bio i Hrvat ću biti, živela NDH“.
Tako je glasila pesma koju su „fudbalski" navijači poveli sa tribina stadiona u mestu koje je u Drugom svetskom ratu ostalo bez svoje pravoslavne crkve. Pretvorena je u katoličku sa idejom da se osiječki borci pokažu dostojnim poverenja jednog Stepinca.
Ali, toliko za sada o toj sramoti…
Jedno od onih 200 spaljenih sela nalazi se malo zapadnije, ali i više od Bijelog Brda, za tačno 86 metara nadmorske visine (ime sela poznato redakciji).
Kvalitetan asfalt poput reli piste prolazi kroz to selo, ali gotovo da nema nikakvu vrednost. Ukorovljene srušene kuće lede krv u žilama slučajnim putnicima, bude bolne uspomene domaćinu koji u zavičaj svrati svega nekoliko puta godišnje, dok su povratnici toliko iscrpljeni od borbe duge više od decenije za svoj dom koji im danas predstavlja veću obavezu nego užitak, veći teret nego spokoj, više emociju nego razum.
Nekoliko kilometara pre sela je njihova crkva, skrivena u gustim krošnjama, zlokobnim puzavicama i zracima ozeblog sunca isprekidanog sitnom sipećom kišom koja svemu daje idealnu boju - ni crnu, ni belu.
Kombinacija valera sive boje pada pravo na oltarski prostor pod otvorenim nebom, prekriven lišćem, oivičen kamenim zidovima koji su odoleli piromanskim nagonima.
Dan seoske slave je najvažniji dan u godini. Nekoliko povratničkih porodica dočekuje ispred crkve bližnje, nudi ih plodovima iz svoje bašte i simboličnim davanjima nazvanim – humanitarna pomoć.
Oltarski prostor pod otvorenim nebom, nalik na predhrišćanska skrivena mesta gde je i začeta religija.
Svešteničko unošenje glavnog kolača ujedinjuje prisutne, razlika između starosedelaca, dođoša i povratnika se gubi u momentu njegovog prinošenja.
„U ovim nezgodnim momentima nevremena dolazite u svoj hram koji nikada nismo zaboravili, a nadam se i da nećemo. Ako mi ne zaboravimo svoju crkvu i svoga Gospoda Boga on nas sigurno neće, on će nam dati još više snage, vere, nade i ljubavi da izgrađujemo i sami sebe, ali da izgrađujemo i naše svetinje, da ih čuvamo, pa makar na ovim zgarištima i ruševinama, da ih nikome ne damo u duhovnom smislu, da u našim srcima ovi hramovi vaskrsavaju, a onda će i naša duša vaskrsnuti u carstvu nebeskome”, poručuje sveštenik.
I svake godine tako. Nizovi spaljenih, nagorelih, srušeni pa obnovljenih, ozidanih na zgarištima, „bratunačkih“ - bez fasade kuća, sačekaće na ponovno viđanje sa gostima, dok oni koji ostaju znaju da će tu biti i ostati.
Znaju da ih niko više nikada neće oterati, osim ako sami ne odluče da odu. Jer su samim povratkom pobedili strahove, molitvom natpevali navijačke horde zabludelih i pokazali kako izgleda kada je neko zaista spreman da bude na svom. Tamo gde je dom.
Pa nek svako peva svoju pesmu…
