„Božji čovek“ – film u slavu Boga /video/
20:16 25.10.2021 (Osveženo: 16:14 15.12.2021)
© Foto : Promo
Pratite nas
Uvek sam želela da napravim film u slavu Boga i na spasenje ljudi, kaže u emisiji „Dok anđeli spavaju“, autorka filma „Božji čovek“, srpsko-američka rediteljka Jelena Popović. U emisiji koju uređuje i vodi Marina Rajević Savić, Popovićeva je govorila o svom religioznom putu i o tome kako je film posvećen životu svetog Nektarija Eginskog nastao.
Film „Božji čovek“ o životnom putu svetog Nektarija Eginskog nastao u američko-grčkoj produkciji, autorke Jelene Popović, već sedam nedelja nalazi se u vrhu gledanosti u Grčkoj i na Kipru, a odnedavno se prikazuje i u Rusiji i Srbiji. Film je započeo i festivalski život i nagrađen je nagradom publike na Međunarodnom filmskom festivalu u Moskvi.
„Božji čovek“ – film o hrabrosti da se okrene drugi obraz
Iako odbijen za finansiranje od grčkog filmskog centra, za realizaciju filma zauzeli su se monasi svetogorskog manastira Vatoped. Popovićeva naročito ističe njihovo angažovanje da bi film ugledao svetlo dana.
„Božji čovek“ sniman je pet nedelja na ostrvu Egini, da bi nakon pauze, narednih sedam nedelja snimanje bilo nastavljeno u Atini.
„Raditi film o svetom Nektariju bila je velika odgovornost. Ja ga osećam kao prijatelja, kao brata. Bilo je jako teško. Imala sam aritmije i temperaturu, držala sam led na grudima i samo sam molila Boga da završim scenu. Posle toga odem kući da spavam. verovatno, kada se pravi takav film, iskušenja su velika. Svašta je pokušalo da nas spreči, ali uspeli smo“, kaže Popovićeva.
Život svetog Nektarija, prema rečima Popovićeve, koji se sastojao u okretanju drugog obraza i razumevanju za sve grešne, nije kukavičluk, već upravo suprotno.
„Kukavičluk je reći ja ne mogu. Lakše mi je ovako. To što je radio sveti Nektarije je itekako hrabrost. A najteže je sebe pobediti; najteže je okrenuti drugi obraz, oprostiti. To je poziv na podvig, ne na kukavičluk“, kaže Popovićeva.
Ono o čemu se u filmu govori je, između ostalog, i postojanje grešnika i u crkvi, ali da veru u Boga nikada ne treba gubiti. To je ono što pokazuje život svetog Nektarija – da pored svega što je doživeo od svoje braće treba ostati u veri.
„Samo je jedan Bogočovek. To je Ava Justin govorio. Svi mi drugi smo grešnici. Ljudi ne treba da očekuju da su u crkvi anđeli. U crkvi su ljudi, koji su podložni iskušenjima, kao i svi mi ostali. A ono čega se ovaj film dotiče je da su gordost i vlast velika iskušenja. Zato i dolazi do nekih stvari koje se ljudima ne sviđaju. Ne sviđaju se ni meni; ni ja ne volim kada neko propoveda jedno, a radi drugo. Ali, u crkvi je Gospod i ima mnogo dobrih ljudi, koji se žrtvuju i koji nam pomažu na putu ka Gospodu“, kaže Popovićeva.
Na potrebu da napravi film o svetom Nektariju Eginskom uticala je i porodica Jelene Popović, naročito otac, građevinski inženjer Dragoljub Popović, potomak vojvode Marka Miljanova. I on je u svom životu prolazio kroz teška iskušenja koja je stoički podnosio.
Od Beograda do Los Anđelesa sa Dostojevskim pod rukom
U razgovoru sa Marinom Rajević Savić, Popovićeva se osvrnula i na svoj život. Do šesnaeste godine odrastala je u beogradskom naselju Železnik, kada je učestvovala na takmičenju za „Bazarovo lice godine“. Prolazak u uži izbor ovog nekada prestižnog takmičenja, otvorio joj je vrata modnih kuća – počela je da se bavi manekenstvom, prvo u Rimu, a kasnije i u Njujorku.
Kasnije se seli u Los Anđeles, gde završava najprestižnije glumačke škole. Glumi u reklamama i piše scenarija za filmove. Ipak, na kraju, odlučuje da je rediteljski poziv ino čime želi da se bavi. To nije ništa čudno, kaže ona, jer mnogi glumci na kraju postaju reditelji i navodi primere Džona Hjustona ili Elije Kazana.
Poredeći sebe iz mlađih dana sa osobom iz sadašnjosti, Popovićeva navodi da je nekada, kako kaže, bila više gorda.
„Htela sam da uspem u životu, ali i to je bilo vezano za to da napravim nešto. To je vezano za mog tatu, koji je imao prilike da ode u Kanadu, gde bi njegovo znanje bilo mnogo više nagrađeno. I ja sam onda htela da odem i uradim nešto. Krenula sam sa manekenstvom, bila sam u Italiji godinu dana, posle sam otišla u Njujork, a kada sam došla u Los Anđeles, želja za manekenstvom me više nije privlačila“, kaže Popovićeva.
Na jednom drugom nivou, uvek me je privlačio Gospod, dodaje ona.
„Čak i kada sam bila u Njujorku, išla sam u katoličku crkvu, čisto da se pomolim i čitala sam Dostojevskog. Uvek sam nosila njegovu knjigu sa sobom. I tu je bila statua Svetog arhanđela Mihaila. Stekla sam nekakvo prijateljstvo sa njim i molila sam mu se. I tu smo se zbližili“, kaže ona.
Kasnije, kada je napunila 21 godinu, krstila se u pravoslavnoj crkvi u Los Anđelesu.
Kada je otišla iz Srbije, sa sobom je ponela tri knjige Dostojevskog: „Zli dusi“, „Zločin i kazna“ i „Kratke priče“.
„Njega sam čitala non-stop, tokom svog životnog puta. On je neko ko je najdublje ušao u čovekovu dušu, u njegovu psihu“, kaže ona.
Miki Rurk veruje u čuda Božja
Glumci u filmu su Aleksandar Petrov, jedan od najtalentovanijih ruskih glumaca, dok glavnu ulogu igra grčki glumac Aris Servetalis, a jednu od glavnih uloga igra Miki Rurk, za koga rediteljka kaže da je čovek koji ima veru.
„Ma šta da je prošao, ma sa kakvim se čudima borio, on je rimokatolik i ide u crkvu i moli se Bogorodici tri puta dnevno. veoma je iskren čovek, ne plaši se da priča o svojim gresima. Nije bestidan, nego je toliko iskren da otvoreno kaže kakve probleme ima i ne plaši se da izjavi da greši na mnogim poljima i da može da bude bolji. Veoma sam zahvalna da je prihvatio da odigra ulogu“, kaže Popovićeva.
Bilo je potrebno vremena doći do Rurka, ali to je, kako kaže uspela preko jednog prijatelja, producenta, koji ju je isprva pitao kakvu to glupost snima. Rurku u poslednje vreme u Holivudu nude uloge u horor i akcionim filmovima i bilo mu je čudno da neko želi da on tumači ulogu u ostvarenju kakvo je režirala Popovićeva.
Kada je objasnila da je film o svetitelju, dok joj je prijatelj odgovorio da su dve stvari na koje bi Miki Rurk obratio pažnju svetitelji i mučeništvo. Nakon što su mu dostavili scenario i ponudu, Rurk je pristao da glumi u „Božjem čoveku“.
Pre nego što je prihvatio ulogu, Rurk nije znao ništa o životu svetog Nektarija – privukla ga je samo njegova uloga.
„On sam je doživeo mnoga čuda. Imao je brata koji je preminuo od raka u 40. godini, trebalo da premine u osamnaestoj. I Rurk veruje da je Bog napravio čudo, da je njegov brat živeo dvadeset godina duže“, kaže Popovićeva.
