„Bili smo žive mete“ – sećanje stogodišnjeg crvenoarmejca na oslobađanje Beograda
© Sputnik / Ilья Pitalev
/ Pratite nas
Lav Kacevič je čovek epoha. Ratni veteran i ratni heroj. Poslednji živi crvenoarmejac koji je u Drugom svetskom ratu učestvovao u oslobađanju Jugoslavije od nacizma. I danas ovaj devedesetdevetogodišnjak na grudima ponosno nosi ordenje i medalje za zasluge pred otadžbinom.
Za skoro ceo vek preko glave je prevalio mnogo, ali je sačuvao vedar duh i smisao za humor. Zdravlje ga, uglavnom, dobro služi – ide bez štapa, čita bez naočara, obavlja sve kućne poslove. Ne predaje se i nada se da će u maju proslaviti veliki jubilej – svoj stoti rođendan, mada šaljivo dodaje da „život baš dugo traje“.
I danas živi u Moskvi, gradu u kome se i rodio pola godine pre zvaničnog osnivanja Sovjetskog Saveza. Pamti i Staljina, i Hruščova, Brežnjeva i Gorbačova i sve sovjetske lidere… Preživeo je mnogo toga: i ratove i krize, i promene političkih sistema, i raspad i obnovu zemlje… Doživeo je uspone i padove, gubitke i pobede.
Lav Kačević, poslednji živi crvenoarmejac koji je učestvovao u oslobađanju Jugoslavije od nacizma sa novinarkom Sputnjika Oliverom Ikodinović
© Sputnik / Olivera Ikodinović
Bilo mu je svega 18 godina kad je pozvan na front. Učestvovao je u odbrani Moskve, Lenjingrada i Staljingrada, a potom je ratovao i u Ukrajini, Moldaviji, Jugoslaviji, Mađarskoj i Austriji. Veliku pobedu nad fašizmom je dočekao 8. maja 1945. godine kod Beča, dok su išli na Linc.
Kod Smoljenska je 1941. bio i ranjen. U glavu. Veliki geler probio je šlem. Dva i po meseca je proveo u bolnici.
Prešao je put od redova do starijeg vodnika. Bio je to, ističe, težak put.
U Srbiju je stigao uoči oslobođenja Beograda, u jesen 1944. Još pamti kako su se crvenoarmejci probijali kroz neprijateljske položaje.
„Koliko je samo reka trebalo preći, a prelazak svake reke je događaj! Prelazili smo ih, uglavnom, noću. Bili smo žive mete na vodi. A preko dana užas – granatiranje, bombardovanje, sve redom. Prešli smo granicu, iz Moldavije u Rumuniju, iz Rumunije u Jugoslaviju. Noću bez ijednog hica smo prešli Dunav. Jugoslovenski partizani su nas dočekali. To je bilo neverovatno iskustvo. Izgrlili smo se kao najrođeniji! Taj osećaj je nemoguće rečima opisati – posle toliko teških događaja odjednom je usledio jedan radostan trenutak i topao doček“, priča za Sputnjik Kacevič.
Mnogo godina kasnije, početkom 21. veka, još jednom je posetio Srbiju, gde se sastao sa svojim ratnim saborcima i obišao sva mesta gde su nekada zajedno ratovali.
„I opet ti isti zagrljaji! Ta ista prisnost, bliskost i toplina. Sve je to nezaboravno, dirljivo. Uspomene su se vratile…“, priča veteran.
Na pitanje o čemu su razgovarali, šaljivo odgovara:
„A o čemu pričaju stari prijatelji? Pa o ženama!“.
Prisećajući se ratnih strahota, najgore od svega je, kaže, bilo prelaziti i savlađivati reke.
„Koliko ih je samo bilo! I svuda samo reke, reke, reke… I zimi i leti, i u jesen i u proleće. Trebalo je prebacivati i oružje i oruđe i prevesti konje. Tada nismo imali vozila. O borbama nemam šta da pričam, suvišno je… A sve borbe su počele posle prelaska Dunava“, priča Kacevič.
Koliko je vremena proveo u Srbiji, ni sam ne zna. Dane, nedelje i mesece niko nije brojao.
„Na kolenu sam olovkom ispisivao samo nazive gradova ili regiona. Imam stari spisak, prepisan mastilom. Već je izbledeo, prošlo je skoro 80 godina“, kaže veteran.
Ipak, ono što mu je zauvek ostalo urezano u sećanju jesu susreti sa narodom.
„To je bilo prelepo. Neobično. Nigde nas lepše nisu dočekali nego u Jugoslaviji!“.
Sa moskovskim Savetom veterana nastavljena je tradicija obeležavanja važnog datuma iz naše slavne prošlosti.
© Sputnik / Olivera Ikodinović
Strahote Lenjingrada zauvek urezane u sećanje
Iako je prošao frontove gde su se vodile najkrvavije borbe, kaže, da je najteža i najdramatičnija bila odbrana Lenjingrada, grada čija je opsada trajala skoro 900 dana i koja je po različitim procenama odnela od 400 hiljada do milion i po života.
„Glad, zima, sneg… Izuzetno teški uslovi. Temperature su padale i na ispod 40 stepeni Celzijusovih. Umesto postelje, ispod sebe smo stavljali jelove grane, a spavali smo u šatorima. Petoro-šestoro ljudi leže istovremeno i pribijamo se jedni uz druge kako bismo se zgrejali, a samo jedan ostaje da stražari kraj oruđa. Na svakih, otprilike, pola sata, on nogom onog krajnjeg okreće i istovremeno se okreću svi na drugi bok… Ipak, glad je bila najgora. Ja sam spao na 48 kila. Ali zato kod Staljingrada komandir baterije je napravio svoju pekaru, dobio brašno, pa je hleba i zemički bilo na pretek. Stalno smo jeli. Ja sam stigao do 84 kilograma, a potom sam spao na 77, što i jeste moja kilaža“, priseća se Kacevič.
Posle rata, po povratku u Rusiju, vratio se svom životu i svojoj prvoj ljubavi. Oženio se mlad, još pre početka rata, svojom školskom drugaricom. Proveli su 73 godine u braku, sve do njene smrti. I ona je za vreme rata bila na frontu, radila je i kao bolničarka u vojnoj bolnici. Nagrađena je ordenom od države.
„Imam i ‘malu’ ćerku. Njoj je sada 72 godine“, šaljivo dodaje.
Posle smrti supruge, iako već u poznim godinama, pronašao je novu ljubav. U poslednje vreme se ne viđaju zbog pandemije virusa korona, pošto ona živi u drugom gradu.
Penzionisao se u 85. godini života. Jedno vreme je radio kao mehaničar za računarsku opremu, a nakon što se doškolovao bio je vodeći stručnjak za računarske tehnologije Ministarstva za obojenu metalurgiju.
„Kad sam završavao radni vek, pitaju me: „Lave Sergejeviču, gde idete? Šta ćete vi kod kuće da radite?“.
I danas je, kaže, sačuvao mnoge radne navike.
„Kuvam, postavljam sto, peglam, jedino mašina pere veš. Sve što mogu sve radim. Umem i da popravljam stvari po kući, odvrćem-zavrćem… Svakakve sitnice znam“, dodaje on.
Dobro se, kaže, oseća, mada ga muče i neke boljke.
„Ponekad se zateturam. Nije to vrtoglavica, nego samo gubitak ravnoteže“, kaže on, dodajući da je, osim godina, to posledica i ranjavanja.
Na mnogim događajima u zemlji i inostranstvu i danas mladim pokolenjima Rusa govori o ratu, o svojim iskustvima, o istoriji njihove zemlje.
„Dolaze da me slušaju. Profesori geografije dolaze da čuju priču o mom vojničkom putu i čuju gde sam sve bio. Profesori književnosti pitaju: ‘Jel pamtite 1936. kad je Gorki umro?’, a istoričari: ‘Jel pamtite ‘37? ‘. O svemu pitaju. Najvažnija je glava, sačuvati zdrav razum“, kaže on.
Sećanja ga ne izdaju. Dobro pamti imena, prezimena i patronime svih svojih saboraca sa kojima je služio i njihova zanimanja, a bilo je tu i profesora, i knjigovođa i seljaka.
Život bogat, ali dugo traje
Kada se danas osvrne život mu je, ističe, bio bogat, ali mnogo dug. Na pitanje šta bi on danas rekao ko je Lav Kacevič, kratko odgovara „redov sovjetske armije“.
Želja, kaže, više nema. Tišti ga samo kako će njegova ćerka, profesorka francuskog jezika, jednog dana živeti bez njega.
„Jedino mi je žao moje ćerke koja će ostati sama, jer nema bližih rođaka. Nas dvoje smo jako povezani. Ja predosetim kad ona treba da dođe i odmah otvaram vrata, a ona ulazi. I ona mene oseća na isti način. Žao mi je što je ostavljam samu, a i ona se toga plaši. Svestan sam da je i ona u godinama, ima prijateljice koje su udate i koje je vole, ali svako živi svoj život. Razmišljam čak i o tome koliko će nju moja sahrana koštati. Ja sam već sve spremio, čak i grobno mesto i natpis. ‘Kacevič Lav Sergejevič, godina rođenja, crtica i dalje bez datuma‘“, kaže ovaj stogodišnjak.
