Zašto ceo region plače dok gleda „Tomu“
19:19 23.09.2021 (Osveženo: 13:45 24.01.2022)
© Tanjug / DRAGAN KUJUNDZIC
Pratite nas
Da li publika roni suze zbog nesrećne sudbine legendarnog Tome Zdravkovića ili zbog žala za Jugoslavijom, mladošću i ne tako davnim bezbrižnim vremenima?
„Cela sala rida“, a posle „ljudi izlaze iz sale plačući“ samo su neki od naslova nakon beogradske premijere filma „Toma“, o životu i delu legendarnog pevača narodne muzike Tome Zdravkovića. Slični naslovi su se pojavljivali i u regionalnim medijima posle projekcije na Sarajevskom filmskom festivalu.
Film koji preti da postane veći blokbaster i od „Montevidea“ ukoliko to kovid okolnosti dozvole, sudeći prema medijskim napisima za nekoliko dana „istočio“ je više hektolitara suza publike nego što se uz Tomine pesme u poslednjih nekoliko decenija popilo vinjaka.
Plačemo li zbog Tome ili zbog sebe
Da li publika roni suze zbog Tomine nesrećne sudbine, žala za Jugoslavijom, mladošću i ne tako davnim bezbrižnim vremenima, pitali smo novinara i pisca Muharema Bazdulja i filmskog kritičara Đorđa Bajića.
Bazdulj citira nekad u celoj Jugoslaviji popularnu hrvatsku spisateljicu Mariju Jurić Zagorku koja u jednom svom romanu kaže da „samo srodna bol može izmamiti suze, jer uvek sami zbog sebe plačemo“.
„Ovde je isti slučaj. Ljudi plačući za Tomom i Jugoslavijom plaču za svojim bivšim životom ako su dovoljno stari , a ako su mladi za svojim nedogođenim životom jer je i film tako postavljen. A takva je i istorijska činjenica da je Toma Zdravković umro u septembru 1991. kad su neka puškaranja već počela ali još nema ni Dubrovnika ni Vukovara kao simbola početka pravog rata. Ljudi zapravo plaču za svojim ili izgubljenim ili nedogođenim životom“, smatra Bazdulj.
Demoni Tome, Džonija Keša i Elvisa
Naravno, suzama publike doprinosi i tužna životna priča Tome Zdravkovića, koja je, prema Bazdulju, mitska i srodna pričama Elvisa Prislija ili Džonija Keša, „koje su obeležene usponima i padovima“.
„To su priče o nekim demonima koji vuku čoveka ka dnu, a talenat ga vuče ka vrhu, a to je uvek pomalo arhetipski i stvara neku priču s kojom se ljudima lako identifikovati“, ističe on.
Dobro je ako publika plače
Međutim, Bajić koji je „Tomu“ gledao u Nišu kaže da nije prisustvovao „masovnim plakanjima“ ali dodaje da je dobro ako publika plače jer treba da postoji film koji može izazvati takvu reakciju ljudi, posebno u jako napetim situacijama u kakvim živimo od izbijanja pandemije. U toj konotaciji, „Toma“ se pojavio u pravom trenutku, pod uslovom da proizvodi katarzični efekat kod ljudi.
„Kod mene lično to nije bio slučaj. Prosto, to je jedna kafanska priča koja je urađena na jedan pregledan način, ali meni lično kao gledaocu nije nešto značila možda zato što nemam neki preteran osećaj kad je Toma Zdravković u pitanju. Znam ko je on bio, neke njegove pesme su mi sasvim u redu, ali nešto se nisam preterano bavio njim, nisam se udubljivao, a sam film je tako postavljen da mi dobijamo neke najosnovnije podatke“, kaže Bajić.
Bajić ističe da čak i on koji o Tomi ne zna nešto mnogo, posle gledanja filma nije saznao ništa novo, zbog čega filmsku priču ocenjuje kao neki „skup opštih mesta sa doziranim momentima koji bi trebalo da izazovu suze“.
Podgrevanje obavezne lektire
Toma Zdravković je deo popularne kulture Srbije i Jugoslavije i to će ostati, jer ljudi u načelu znaju ko je bio, znaju i njegove pesme čak i ako ne slušaju tu vrstu muzike, tako da je on oduvek imao svoje mesto i imaće ga, bez obzira na film.
Film je skrenuo pažnju na njega, mada samom Tomi Zdravkoviću to nije bilo neophodno, jer ono što su on i Silvana Armenulić radili ljudi slušaju i dalje i vole njihove pesme, ocenjuje Bajić i dodaje da Toma Zdravković nikada nije nestao iz javnog prostora.
„Ovaj film će to samo malo podgrejati kao i serija kad se pojavi, više će pobuditi interesovanje kod nekih ljudi koji su znali za njega ali nisu seli pa slušali album po album. Možda će se to sada promeniti. Bez obzira, kad se podvuče crta, Toma Zdravković, njegova muzika, kompozicije i interpretacije su jedna konstanta i obavezna lektira kad je u pitanju eks-ju muzika“, ističe Bajić.
Bazdulj smatra da film uzdiže Tomu Zdravkovića u pop ikonu iako je on to i ranije bio.
„Moguće je, kao što je generalno kod nas dugo vremena ta nova narodna muzika bila potcenjena iz neke kvazielitističke pozicije, da ovo možda jeste jedan od simbola da se te stvari menjaju i da se na neki zreliji način prilazi tom delu naše kulturne baštine“, zaključio je Bazdulj.
