Proboj koji je promenio svet: Nema boljeg dana da Srbi slave jedinstvo i slobodu
© AFP 2023 / SAKIS MITROLIDIS
Pratite nas
Srbija za obeležavanje Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave nije mogla da izabere bolji dan od 15. septembra, jer se tog dana obeležava godišnjica početka proboja Solunskog fronta. Proboj Solunskog fronta, osim vojnih, imao je i političke konsekvence.
Ovako direktor Instituta za noviju istoriju Mile Bjelajac komentariše značaj 15. septembra u istoriji Srbije. Prema njegovim rečima, proboj Solunskog fronta imao je velik vojni značaj na tok Prvog svetskog rata, ali je sa sobom nosio i političke posledice koje su rezultovale disolucijom Austrougarske i stvaranjem slovenskih nacionalnih država — Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Čehoslovačke.
Najbolji datum za slavu srpskog jedinstva i slobode
Probojem Solunskog fronta odlučena je sudbina Prvog svetskog rata, kaže Bjelajac.
„Saveznička pobeda je suštinski odlučena na jednom sporednom frontu, kako to piše čuveni teoretičar Lidl Hart“, objašnjava Bjelajac.
Takođe, proboj Solunskog fronta i vesti koje su tada doprle do Austrougarske, učinili su mogućim političke promene i zahteve za uspostavljanjem samostalnih nacionalnih država i njihovo odvajanje od Austrije i Ugarske, dodaje naš sagovornik. Proboj Solunskog fronta bio je zamah za slobodno ispoljavanje volje slovenskih naroda da se oslobode i ujedine.
Kako je probijen Solunski front
„Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom — od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Treba drsko prodirati — bez počinka do krajnjih granica mogućnosti ljudske i konjske snage. Sa nepokolebivom voljom i nadom u boga — junaci, napred u otadžbinu”, glasila je naredba srpske Vrhovne komande pred proboj.
Sam plan proboja bilo je delo u vreme ofanzive pukovnika, a kasnije generala i akademika Živka Pavlovića, kaže Bjelajac.
„Suština plana bilo je strateško iznenađenje neprijatelja, proboj fronta na terenu koji je smatran neprobojnim. To je iznenadilo i bugarsku i nemačku komandu na Balkanu. Uz pomoć šest srpskih i dve francuske divizije načinjen je taj strateški proboj, a kasnije, inicijativom Živojina Mišića, Franše d‘ Eperea i Petra Bojovića, začuđujuća brzina napredovanja dolinom Morave i oslobođenje Niša onemogućili su svaki pokušaj Nemaca i Austrougara da uspostave novi front u Srbiji“, objašnjava on.
Uspostavljen oktobra 1915, Solunski front je pomeren na štetu Centralnih sila naredne godine, kada je srpska vojska, tokom bitke na Kajmakčalanu, osvojila ovaj planinski vrh, masiv Nidže planina i oslobodila Bitolj. Od tada, na frontu je vladalo zatišje sve do septembra 1918, a Bitolj i njegova okolina bili su jedina srpska oslobođena teritorija.
Situacija se menja dolaskom energičnog francuskog generala Franše d‘ Eperea za komandanta savezničkih snaga na Solunskom frontu, koji je u junu 1918. održao savetovanje sa srpskom Vrhovnom komandom na čelu sa vrhovnim komandantom, regentom Aleksandrom. Na sastanku je odlučeno da se krene u konačan proboj na sektoru Dobro Polje—Veternik—Kozjak sredinom septembra.
Solunska operacija, kako se u vojnim stručnim knjigama naziva proboj Solunskog fronta, počela je artiljerijskom pripremom 14. septembra i koja je trajala ceo dan. Nakon toga, 15. septembra, usledio je juriš srpske Druge armije, pod komandom vojvode Stepe Stepanovića na potezu Soko—Veternik—Dobro Polje. Borbe su bile teške, prsa u prsa, ali front je probijen, osvojen je važan položaj Soko, a narednog dana, Jugoslovenska divizija osvaja Kozjak, čime je bio otvoren put u Tikvešku dolinu i prodor prema Skoplju.
„Slomili smo svaki otpor neprijatelja, a onda krenuli u juriš koji nijedna sila nije mogla da zaustavi. Vukla nas je neizmerna želja da što pre stignemo u rodni kraj”, sećao se Ivan Filipović, redov Drinske divizije iz Uba.
Dve nedelje kasnije, kapitulirala je Bugarska, 11. oktobra oslobođen je Niš, a 1. novembra vojvoda Petar Bojović, komandant Prve armije, na čelu Dunavske divizije umarširao je u oslobođeni Beograd. Za to vreme Druga armija oslobodila je zapadnu Srbiju, a 3. novembra kapitulirala je Austrougarska.
Brzina kojom je srpska vojska napredovala, onemogućila je prebacivanje nemačkih divizija iz Ukrajine i Rumunije, kako bi se formirao nov front na Savi i Dunavu i odgodio kraj rata, objašnjava Bjelajac.
„To je bilo gotovo dva i po meseca pre nego što će Italija pokrenuti ofanzivu na Pijavi, u severnoj Italiji, a isto tako i saveznici na Zapadnom frontu. Dakle, Solunski front je probijen i sudbina Prvog svetskog rata je rešena“, navodi on.
Istorija se ne da falsifikovati
Danas, 103 godine kasnije, u Hrvatskoj, Sloveniji, BiH i Crnoj Gori pokušavaju da zaborave i ospore ulogu srpske vojske u oslobođenju južnoslovenskih zemalja, kao i sve oduševljenje sa kojim su građani dočekivali srpsku vojsku i upućivali joj pozive da dođe u njihove gradove i oslobodi ih, dodaje Bjelajac.
„Ne može niko da falsifikuje fotografije kako su dočekani Stojan Trnokopović i njegov bataljon u Splitu, kako je dočekan bataljon Ljube Maksimovića u Rijeci, kako su dočekani srpski odredi u Dubrovniku, Kotoru, na Cetinju, u Podgorici, Virovitici, Osijeku, Somboru, Subotici, Pančevu. Novi Sad da ne pominjem“, ističe Bjelajac.
Podsećamo, da 15. septembar postane Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave dogovoreno je na sastanku čelnika Srbije i Republike Srpske prošle godine, kada je odlučeno da ovaj dan postane svesrpski praznik.
15 Septembar 2021, 07:12
Rekli su o proboju Solunskog fronta
I za kraj, da podsetimo na čuvene izjave državnika i vojskovođa o proboju Solunskog fronta:
Franše d‘ Epere, maršal Francuske:
„To su seljaci skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su ljudi slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I eto kako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine...”
Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SAD:
„Kad se bude pisala istorija ovog rata, njen najslavniji odeljak nosiće naziv Srbija. Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod pretrpeo je nečuvene muke i takvo požrtvovanje i hrabrost ne mogu proći nezapaženo — oni se moraju nagraditi.”
Vinston Čerčil, ministar britanske mornarice:
„Što se tiče Srbije, ona se zaista borila očajnički i slavno, sa strašnim posledicama po sebe...”
Pol de Šanel, predsednik francuske Nacionalne skupštine:
„Posle Turske — Bugarska, posle Bugarske — Austrija, Srbi su u Beogradu. Mi se ponosimo što smo bili na strani ovih heroja za vreme njihovog trogodišnjeg izgnanstva i ratovanja.”
Alfred Kraus, austrijski general:
„Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih uvek smatrao kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja. Zadovoljni sa malim, lukavi, osobito pokretljivi, dobro naoružani, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vođeni, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća od svih ostalih.”
Viljem Drugi, nemački car, u telegramu bugarskoj Vrhovnoj komandi:
„Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je o ishodu rata. Sramota!”
