Zašto žene lakše zalutaju
© Pixabay
Pratite nas
Naučnici su utvrdili da se deca uzrasta od tri godine, oba pola, jednako snalaze u prostoru, ali kako odrastaju, devojčice kao da tu sposobnost gube, a razlog je pre svega u vaspitanju, u društvenom i kulturološkom okruženju.
Psiholozi su odavno zapazili da među polovima postoji razlika u doživljaju prostora i načinu određivanja pravca kretanja, pri čemu se muškarci pretežno orijentišu prema stranama sveta, a žene prema objektima. Ovo je nedavno potvrdila i studija sprovedena na Univerzitetu Majami među 159 studenata oba pola, objavljena u časopisu „Cognitive Research: Principles and Implications”, a koju prenosi sajt „Verivelmajnd”.
Ispitanici su popunili upitnik s nizom pitanja o tome kako se snalaze u prostoru, imaju li u tome nekih problema i kakva su im iskustva iz detinjstva. Istraživači su na osnovu odgovora utvrdili da se muškarci češće i uspešnije orijentišu na osnovu „unutrašnjeg kompasa” i spremniji su da krenu u nekom smeru procenjujući dosta ispravno položaj mesta na kojem se nalaze, dok žene više koriste „putnu strategiju“ i drže se poznatih ruta.
Podsticaj roditelja
Jedan od razloga je, kažu stručnjaci, što roditelji ohrabruju dečake od najranijeg uzrasta da samostalno istražuju okolinu, dok devojčicama, zbog bezbednosti (ali i rodnih predrasuda) to uglavnom uskraćuju.
Posledica je da dečaci odrastaju naviknuti da opušteno koračaju novim, nepoznatim okruženjem, bez straha da će se izgubiti, a devojčice najčešće u takvim situacijama postaju oprezne, i umesto da razmišljaju kuda će, počinju da se plaše kako će.
Autori studije, doduše, priznaju da je uzorak mali i zasnovan na ličnim iskazima ispitanika, pa ipak ističu važnu ulogu roditelja u budućoj prostornoj orijentaciji deteta, u zavisnosti od toga da li su podsticali njegovo samostalno kretanje i otkrivanje sveta.
Deca (oba pola) koja su imala dopuštenje da lutaju komšilukom i svakim danom sve više upoznaju kraj u kojem žive, koja su čak podsticana da na letovanju ili izletu bez pratnje odraslih obiđu okolinu, rano su stekla samopouzdanje u svoju veštinu prostorne navigacije u različitim sredinama. Slobodno istraživanje neposrednog okruženja u tom uzrastu pomaže i u razvijanju sposobnosti iznalaženja različitih načina da se dođe do cilja i rešavanja problema u neočekivanim situacijama u zrelijim godinama, uvereni su naučnici.
Dr Sara Alen, dečji neuropsiholog, izvršna direktorka organizacije „Brejn bihejvior bridž”, upozorava da to nikako ne znači da bi deci trebalo dopustiti da tek tako bazaju naokolo i ukazuje na činjenicu da to što neki studenti „pamte“ kako su, kao mali, na svoju ruku hrabro jurcali tamo-ovamo možda i nije puna istina. Možda jednostavno nisu bili svesni da odrasli negde iz prikrajka ipak brižno motre na njih.
Uzimajući u obzir ova ograničenja, primećuje dr Sara Alen, decu bi svakako trebalo ohrabrivati da bezbedno istražuju okolinu, sami ili s drugarima, ne samo zato da bi provodili više vremena napolju, već i da bi naučili da se kreću u prostoru. Tako od malena stvaraju neuronske veze u mozgu povezane sa smislom za orijentaciju.
Što više se neko dete udaljavalo od kuće trčkarajući naokolo, to će biti manje zabrinuto kad se kao odrasla osoba nađe u novoj, nepoznatoj sredini i lakše će se u njoj snaći, kaže dr Sara Alen.
Važnost ranog učenja
Ejmi Nasamran, dečji psiholog, ističe da dečje „istraživačke pustolovine“ donose osećaj nesputanosti, samopouzdanja, kompetencije i uspeha u poduhvatu, jer je najbolji način da se savlada anksioznost upravo kroz sopstveno suočavanje s različitim izazovima i otkrivanje načina da se oni prevaziđu.
Iako su roditelji stalno u iskušenju da zaštite i sklone svoje dete od svake moguće opasnosti, to što im dopuštaju da stiču sopstvena iskustva od ključnog je značaja za njihov razvoj, kako bi postali celovite, kompetentne osobe s verom u sebe.
Vraćajući se na pitanje drugačijeg pristupa prostornom snalaženju među polovima, dr Ejmi Nasamran naglašava da to nema nikakve veze s intelektom, već s razlikama u nekim specifičnim sposobnostima muškaraca i žena, a jedna od njih je upravo prostorno-vizuelna. I mada su mnogi spremni da uspešnije snalaženje muškaraca u prostoru pripišu biološkim odlikama, istina je da su mnogo značajniji društveni i kulturološki razlozi. Naime, naučne studije su pokazale da u uzrastu od tri godine dečaci i devojčice pokazuju jednaku prostornu snalažljivost, da bi razlike postale uočljivije u kasnom detinjstvu i zrelosti.
Zamerajući istraživačima na Univerzitetu Majami da nisu ni pokušali da saznaju šta je razlog za anksioznost studentkinja koje su priznale da se loše snalaze u prostoru – da li je to strah da će se izgubiti, da će u nepoznatoj sredini biti napadnute ili nešto treće – dr Ejmi Nasamran smatra da iza toga pre svega stoje tradicija i socijalne predrasude.
Dodaje da učenje i vežbanje određenih veština može brzo da smanji jaz među učenicima. Pored ostalog, devojčice su, kad su im pruženi jednaki uslovi kao dečacima, jednako uspešno razvile svoje prostorno-vizuelne sposobnosti.
Zato poručuje roditeljima da sledeći put svojim malim ćerkama, umesto „sedi tu, gde ćeš, zalutaćeš tamo sama“, kažu „slobodno idi, istraži malo okolinu“, jer onda, kad odrastu, neće biti predmet podsmeha i predrasuda o poslovičnom „ženskom nesnalaženju“ u prostoru, prenosi Politika.
