Dokle ćemo da izvozimo sirovine a uvozimo gotove proizvode
11:08 04.09.2021 (Osveženo: 13:08 26.08.2022)
© Sputnik / Igor Zarembo
/ Pratite nas
Najnoviji podaci o razmeni poljoprivredno-prehrambenih proizvoda sa svetom u prvoj polovini godine koliko god da pokazuju uzlet u odnosu na isto vreme lane, ukazali su i na to da staru boljku - strukturu proizvoda koje razmenjujemo i dalje nismo uspeli da prevaziđemo. Najznačajnija izvozna stavka su nam sirovine, a uvozna gotovi proizvodi.
Spoljnotrgovinska razmena poljoprivredne i prehrambene industrije Srbije za šest meseci ove godine bila je vredna gotovo 3,1 milijardu evra što predstavlja povećanje od 11,7 odsto u odnosu na isti period 2020. godine. Izvoz vredan 1,98 milijardi evra veći je 13,6 procenata u odnosu na prošlogodišnji rezultat u isto vreme. Uvoz nas je koštao blizu 1,12 milijardi evra što je 8,4 odsto više u odnosu na prvih šest meseci prošle godine, pa je suficit bio 859,4 miliona evra i 21,1 odsto je veći od lanjskog u isto vreme, pokazali su podaci Republičkog zavoda za statistiku,
I dalje izvozimo sirovine
Ono što ovaj račun, međutim, kvari je struktura proizvoda koje smo razmenili. Najvredniji u našem izvozu je bio kukuruz, sa nepunih 299 miliona evra, potom smrznute maline – 137,4 miliona evra i pšenica za 91,1 miliona evra. Najveći i izvozni i uvozni partneri su nam EU i CEFTA. U EU smo najviše izvozili kukuruz, pšenicu, beli šećer, ječam, vodu, maline, soju, a u CEFTA - kukuruz, bezalkoholna pića, jestivo suncokretovo ulje, cigarete, pšenica, brašno.
Iz zemalja EU je najzastupljeniji , pak, bio uvoz proizvoda za ishranu, svinjskog mesa, prerađevina od mesa.
Najvrednija stavka u srpskom izvozu su i dalje sirovine. Stalna priča o podizanju prerađivačkih kapaciteta i prodaji gotovih ili makar poluproizvoda je i dalje na čekanju.
Kukuruz je glavna izvozna stavka srpskog agrara, ali i druge sirovine - pšenica, soja, ječam, malina
CC0 / Pixabay /
Tri razloga
Po oceni profesora Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, Branislava Vlahovića, koji se bavi tržištem poljoprivrednih proizvoda, za to postoje tri razloga.
„Prvo zato što su to dosta velike investicije i treba da vidimo da li to mogu da rade naše kompanije koje baš i nemaju sredstva, ili ima stranih koje su spremne da u to ulože. Druga stvar je što mi slabo radimo istraživanja tržišta da bi smo videli koje proizvode možemo i na koje tržište da prodamo. Mi to nazivamo segmentacija tržišta. Treća stvar je pitanje kvaliteta i tehnologije proizvodnje. Ako ćemo na tržište EU, onda oni traže visok kvalitet, besprekorne proizvode i velika je konkurencija na tim tržištima“, objašnjava on za Sputnjik.
Ima i uslovljavanja
Vlahović napominje da nekada ni sve to nije dovoljno i objašnjava na primeru maline kako nas u EU uslovljavaju njenom kupovinom u rinfuzi, jer su decenijama navikli da je od nas kupuju i posle prepakuju.
„Mi prodamo kilogram za dva-tri evra, a oni 300 grama za dva-tri evra i onda rade i reeksport. Našu malinu upakuju i izvoze u treće zemlje“, napominje Vlahović.
Na pitanje da li to tako baš mora da bude, on kaže da ne mora, ali da je potreban kontinuirani rad na tome, kapaciteti, ali i dobra tehnologija i dobar proizvod, da bi u međuvremenu stvorili dobar imidž.
Da je podizanje prerađivačkih kapaciteta ipak moguće pokazao je slučaj nekadašnjeg čuvenog prerađivača voća, „Budimke“ u Požegi. Novi vlasnik iz Kosjerića, ITN grupa je uložila pet miliona evra i posle 20 godina propadanja, praktično ugašeni nekadašnji jugoslovenski gigant je prošle godine oživeo.
Drugo je stranac
Vlahović napominje i da nije isto kada stranac uloži u prerađivačke kapacitete. On državi mora da plati sve od poreza i doprinosa, ali je autonoman da sa profitom radi šta misli da je za njega najbolje, da gro profita uloži tamo gde misle da će mu to uvećati kapital, pa možda ga čak investira u treće zemlje.
Malinu u EU možemo da prodajemo samo u rinfuzi, jer tako traže od nas, a onda je oni prepakuju i prodaju skuplje
© Pixabay
„Recimo, kompanija Rauh, poznata robna marka je kupila fabriku za preradu voća i povrća u Koceljevi koja je tavorila. Oni jedan deo rade za naše tržište, a jedan deo izvoze. Profit koji ovde naprave oni mogu da ulažu u austrijske domicilne firme, da tamo ulažu u ambalažu, marketing, a ovde redovno plaćaju voće koje otkupe, poreze i doprinose“, napominje Vlahović.
Zato on smatra da bi najbolje rešenje bilo da takve prerađivačke kapacitete podižu naše kompanije.
Napravili smo grešku
Agroekonomista Miladin Ševarlić, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, smatra lošom agrarnom i trgovinskom politikom onu koja afirmiše izvoz sirovina, a posebno onih koje nisu na bazi GMO, kao što je slučaj sa kukuruzom, našom najznačajnijom izvoznom stavkom.
Na pitanje zašto i dalje samo pričamo o prerađivačkim kapacitetima i izvozimo sirovinu, on ukazuje da je tu i pitanje da li naši proizvođači uopšte imaju pristupa inostranim trgovinskim lancima i pod kojim uslovima.
„I cenovno, u izvozu je teško ostvariti konkurentnost. Retki su slučajevi kao što je šabačka mlekara koja je ispunila stroge standarde u Rusiji da plasira svoje proizvode, prerađevine od mleka, sireve“, napominje ovaj agroekonomista.
On smatra da smo napravili veliku grešku što našu proizvodnju kukuruza i soje, koji nisu od semena GMO, nismo prerađivali ovde i izvozili prerađevine iz Srbije sa robnom markom PROIZVEDENO U SRBIJI BEZ GMO. To bi, uveren je on, obezbedilo prepoznatljivost na inostranom tržištu gde je potrošač platežno sposobniji.
Na pitanje zašto to ne radimo, on kaže zbog toga što u Srbiji dominiraju vlasnici inostranih firmi , uključujući i trgovinske, jer u ukupnom prometu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda srpske trgovinske firme ne učestvuju na tržištu ni sa 10 odsto.
„Mi smo u podeli uloga od strane Evropske unije, kao kandidat za njeno članstvo verovatno određeni kao zemlja jeftine radne snage i jeftinih sirovina“, zaključio je Ševarlić.
