https://lat.sputnikportal.rs/20210725/nemacki-reditelj-kristijan-pecold-kapitalizam-unistava-svet-drustvo-je-na-velikoj-prekretnici-1127739157.html
Nemački reditelj Kristijan Pecold: Kapitalizam uništava svet, društvo je na velikoj prekretnici
Nemački reditelj Kristijan Pecold: Kapitalizam uništava svet, društvo je na velikoj prekretnici
Sputnik Srbija
„Savremeno društvo nalazi se na velikoj prekretnici, što verovatno ima veze sa krajem kapitalističkog uređenja. Kapitalizam uništava svet, a jezik kojim to... 25.07.2021, Sputnik Srbija
2021-07-25T15:49+0200
2021-07-25T15:49+0200
2021-07-26T20:06+0200
kultura
festival evropskog filma palić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/07/19/1127738870_0:0:2001:1125_1920x0_80_0_0_dd3a64f2aef8628a06e3a31d60f07a3a.jpg
Pecold je dobitnik ovogodišnje nagrade „Aleksandar Lifka“, koju Festival evropskog filma Palić dodeljuje u kategoriji inostranih stvaralaca. Ovaj nemački reditelj je za svoje prvo filmsko ostvarenje, „The State I Am In“ (2000), o nekoliko levičarskih terorista, osvojio nemačku filmsku nagradu i nagradu za najbolji film „Hessischer“. Za film „Barbara“ (2012) na Berlinalu je osvojio nagradu za najbolju režiju.Priče i bajke nastale kao rezultat krizeNjegovo poslednje ostvarenje „Undine“ prikazano je 2020. na Berlinalu, kada je glavna glumica Paula Ber dobila Srebrnog medveda za najbolju žensku ulogu, a iste godine prikazan je u glavnoj takmičarskoj selekciji Festivala evropskog filma Palić.Taj se film zasniva na legendi iz nemačkog predanja, a Kristijan Pecold za Sputnjik otkriva zašto je mitološki obrazac smestio u priču o savremenoj ženi. „Priče i bajke koje su stvarali i zapisivali nemački romantičari, nastale su kao rezultat krize. Mitovi, bajke, folklor i legende su jezik krize. Braća Grim su većinu bajki napisali posle velikih civilnih ratova koji su za posledicu imali glad, kao i brojne žrtve. Priča o Undini dolazi u vreme kada industrijalizacija menja sve i ostavlja ljude bez posla, bez hrane. Novo društvo dolazi“, najavljuje Pecold. Imena ubijenih Jevreja utkana u obrise grada Autor nagrađivanih ostvarenja kao što su „Duhovi“, „Barbara“, „Feniks“, „Tranzit“ ili „Undine“ često se osvrće unazad. Bilo da stvara film epohe ili priča priču o savremenom svetu, događaji iz nemačke prošlosti kao senka prate njegove filmove. „Moj poslednji film koji je zasnovan na istorijskim činjenicama je ’Feniks‘, čija je radnja smeštena u Berlin 1945. godine. Posle tog filma obećao sam sebi da više nikada neću snimiti film koji je smešten u epohu“, priznaje Pecold. Prema njegovom mišljenju, kada na sebi nose kostime iz određenog istorijskog perioda, glumci promene ponašanje, kao da su u pozorištu, što reditelju otežava rad.Poput radnje koja je, na prvo gledanje, neuhvatljiva, i likovi u filmovima Kristijana Pecolda retko govore punu istinu o sebi. Njihov identitet se menja u zavisnosti od njihovih namera, koje su često motivisane ljubavlju prema drugima ili promenljivim okolnostima. „Većina mojih junakinja su žene. Kada sam imao šest godina, moji roditelji su kupili kuću u predgrađu za koju je moja majka od prvog dana govorila — ovo je zatvor. Svakoga dana je moj otac odlazio na posao, u fabriku, a ona je ostajala sa decom kod kuće. To za nju nije bio život“, priča reditelj.On navodi da je mnogo takvih žena iz predgrađa, sa sela, koje su jednostavno nestale.„Jednog jutra, one se probude i više nikada ne budu ono što su bile. To je promena lika koju želim da pokažem“, priznaje naš sagovornik i dodaje da se priča krije u trenutku pre nego što one donesu odluku i glasno izgovore da više ne žele tako da žive.Loši romani su dobar materijal za film Pecold koji je inače bio učenik čuvenih nemačkih stvaralaca kao što su Harun Farocki i Hartmut Bitomski, poznat je po tome što se radnja mnogih njegovih filmova zasniva na književnim delima.„Hičkok je govorio da su samo loši romani materijal za dobar film. Zbog toga nikada ne koristim romane kao scenario. Roman ’Tranzit‘ Ane Šegers je, na primer, jedna od mojih omiljenih knjiga, ali kada sam odlučio da po njoj snimim film, više je nikada nisam pročitao. Moj scenario nema veze sa tim što je napisano u romanu. Tako se radnja knjige dešava u Parizu, a u mom filmu već posle dva minuta junaci odlaze iz Pariza. Snimio sam film po sećanju, po slikama koje su mi na umu kada pomislim na tu knjigu“, ističe nemački reditelj.Povodom nagrade „Aleksandar Lifka“ koju su pre njega dobili Ken Louč, Ken Rasel, Jirži Mencl, naš sagovornik kaže da je počastvovan i da ima veliku tremu. Zajedno sa slavnim prethodnicima, i njegovo ime naći će se na bioskopskim stolicama koje će biti smeštene na Paliću i u bioskopu „Aleksandar Lifka“. „Prošetao sam Palićem i video sam klupe sa njihovim imenima. Neki nisu više među živima, neki su još uvek tu. Onda sam shvatio da će se i moje ime naći na njima i baš sam se raznežio.“
https://lat.sputnikportal.rs/20210724/producentkinja-ada-solomon-zapanjuje-me-politicka-korektnost-zabrane-su-opasne-i-ne-stite-nikog-1127689098.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2021
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
kultura, festival evropskog filma palić
kultura, festival evropskog filma palić
Nemački reditelj Kristijan Pecold: Kapitalizam uništava svet, društvo je na velikoj prekretnici
15:49 25.07.2021 (Osveženo: 20:06 26.07.2021) „Savremeno društvo nalazi se na velikoj prekretnici, što verovatno ima veze sa krajem kapitalističkog uređenja. Kapitalizam uništava svet, a jezik kojim to opisujem potiče iz usmenog predanja. Moj poslednji film ’Undine‘ nastao je iz tog osećanja, kaže za Sputnjik nemački reditelj Kristijan Pecold.
Pecold je dobitnik ovogodišnje nagrade „
Aleksandar Lifka“, koju
Festival evropskog filma Palić dodeljuje u kategoriji inostranih stvaralaca. Ovaj nemački reditelj je za svoje prvo filmsko ostvarenje, „The State I Am In“ (2000), o nekoliko levičarskih terorista, osvojio nemačku filmsku nagradu i nagradu za najbolji film „Hessischer
“. Za film „
Barbara“ (2012) na Berlinalu je osvojio nagradu za najbolju režiju.
Priče i bajke nastale kao rezultat krize
Njegovo poslednje ostvarenje „Undine“ prikazano je 2020. na Berlinalu, kada je glavna glumica Paula Ber dobila Srebrnog medveda za najbolju žensku ulogu, a iste godine prikazan je u glavnoj takmičarskoj selekciji Festivala evropskog filma Palić.
Taj se film zasniva na legendi iz nemačkog predanja, a Kristijan Pecold za Sputnjik otkriva zašto je mitološki obrazac smestio u priču o savremenoj ženi.
„Priče i bajke koje su stvarali i zapisivali nemački romantičari, nastale su kao rezultat krize. Mitovi, bajke, folklor i legende su jezik krize. Braća Grim su većinu bajki napisali posle velikih civilnih ratova koji su za posledicu imali glad, kao i brojne žrtve. Priča o Undini dolazi u vreme kada industrijalizacija menja sve i ostavlja ljude bez posla, bez hrane. Novo društvo dolazi“, najavljuje Pecold.
Imena ubijenih Jevreja utkana u obrise grada
Autor nagrađivanih ostvarenja kao što su „Duhovi“, „Barbara“, „Feniks“, „Tranzit“ ili „Undine“ često se osvrće unazad. Bilo da stvara film epohe ili priča priču o savremenom svetu, događaji iz nemačke prošlosti kao senka prate njegove filmove.
„Moj poslednji film koji je zasnovan na istorijskim činjenicama je ’Feniks‘, čija je radnja smeštena u Berlin 1945. godine. Posle tog filma obećao sam sebi da više nikada neću snimiti film koji je smešten u epohu“, priznaje Pecold.
Prema njegovom mišljenju, kada na sebi nose kostime iz određenog istorijskog perioda, glumci promene ponašanje, kao da su u pozorištu, što reditelju otežava rad.
„Film treba da odražava sadašnji trenutak, ali i sećanje na istorijske događaje, kao što sam na primer uradio u filmu ’Tranzit‘. Kad šetate Berlinom, gradom u kojem živim, na ulici pronalazite kamene ploče na kojima su ispisana imena Jevreja koji su ubijeni između 1938. i 1945. godine. Danas se u Berlinu nalaze moderne kuće, ljudi iz celog sveta posećuju Berlin, ali tu su i ti Jevreji čija su imena utkana u obrise grada. Oni me inspirišu kada je reč o filmskom stvaranju“, navodi Pecold.
Poput radnje koja je, na prvo gledanje, neuhvatljiva, i likovi u filmovima Kristijana Pecolda retko govore punu istinu o sebi. Njihov identitet se menja u zavisnosti od njihovih namera, koje su često motivisane ljubavlju prema drugima ili promenljivim okolnostima.
„Većina mojih junakinja su žene. Kada sam imao šest godina, moji roditelji su kupili kuću u predgrađu za koju je moja majka od prvog dana govorila — ovo je zatvor. Svakoga dana je moj otac odlazio na posao, u fabriku, a ona je ostajala sa decom kod kuće. To za nju nije bio život“, priča reditelj.
On navodi da je mnogo takvih žena iz predgrađa, sa sela, koje su jednostavno nestale.
„Jednog jutra, one se probude i više nikada ne budu ono što su bile. To je promena lika koju želim da pokažem“, priznaje naš sagovornik i dodaje da se priča krije u trenutku pre nego što one donesu odluku i glasno izgovore da više ne žele tako da žive.
Loši romani su dobar materijal za film
Pecold koji je inače bio učenik čuvenih nemačkih stvaralaca kao što su Harun Farocki i Hartmut Bitomski, poznat je po tome što se radnja mnogih njegovih filmova zasniva na književnim delima.
„Hičkok je govorio da su samo loši romani materijal za dobar film. Zbog toga nikada ne koristim romane kao scenario. Roman ’Tranzit‘ Ane Šegers je, na primer, jedna od mojih omiljenih knjiga, ali kada sam odlučio da po njoj snimim film, više je nikada nisam pročitao. Moj scenario nema veze sa tim što je napisano u romanu. Tako se radnja knjige dešava u Parizu, a u mom filmu već posle dva minuta junaci odlaze iz Pariza. Snimio sam film po sećanju, po slikama koje su mi na umu kada pomislim na tu knjigu“, ističe nemački reditelj.
Povodom nagrade „Aleksandar Lifka“ koju su pre njega dobili Ken Louč, Ken Rasel, Jirži Mencl, naš sagovornik kaže da je počastvovan i da ima veliku tremu. Zajedno sa slavnim prethodnicima, i njegovo ime naći će se na bioskopskim stolicama koje će biti smeštene na Paliću i u bioskopu „Aleksandar Lifka“.
„Prošetao sam Palićem i video sam klupe sa njihovim imenima. Neki nisu više među živima, neki su još uvek tu. Onda sam shvatio da će se i moje ime naći na njima i baš sam se raznežio.“
