Lenard Koen: Divni gubitnik besprekornog šarma
Pratite nas
Bez ulepšavanja i skrivanja, sa naklonošću i simpatijom, život divnog gubitnika, Lenarda Koena predstavljen je u biografiji „Tvoj sam čovek“ autorke Silvi Simons. Sledeći njegov stih „Neću biti zatočen kao pijanica pod hladnim dodirom činjenica“ autorka je ispričala priču o čoveku koji je svoje stvaralaštvo doživljavao kao nužnost, a ne kao privilegiju.
„Kada bi znao odakle dobre pesme dolaze, odlazio bih tamo češće“, govorio je svojevremeno Koen.
Ovaj naizgled samoživi umetnik besprekornog šarma jedan je od najuticajnijih pesnika novog doba koji je istraživao religiju, ljubav, seks, moć, dakle sve ono što nas čini ljudima. Na gotovo šest stotina stranica koliko broji biografija „Tvoj sam čovek“ ispisana je istorija Kanađanina koji je bio svetski čovek, umetnika koji je zatvorio usta svima koji su govorili da rokenrol ne može biti poezija i da Jevrejin ne može biti i budista. Za prevodioca ove knjige, Novicu Petrovića, Koen je bio stvaralac koji je u poeziju, prozu, crtežima i muzičkim numerama unosio kompleksnu viziju sveta i tražio svoje mesto u njemu.
„On je napisao roman koji se zove ’Divni gubitnici’ a pravi gubitnici su, po mom mišljenju, oni koje Koenova poetska magija nije dotakla“, kaže za Sputnjik prevodilac, profesor Novica Petrović.
Kako je muzika proslavila Koenovu književnost
„Koen je do neverovatnih granica bio predan književnom stvaralaštvu, isprva poeziji, kada je pedesetih godina objavio prve zbirke poezije, a potom i prozu. Da bi pisao na miru, otišao je iz Kanade, prvo u London, da bi se slučajno obreo u Grčkoj, na ostvu Hidra koje će poprimiti mitske razmere u njegovoj biografiji i gde će napisati roman ’Divni gubitnici’. To je bilo veliko iskušenje za njega jer je do samomučilaštva predano radio na tom romanu“, navodi Petrović.
Na početku spisateljske karijere, Koenova dela izazivala su snažne reakcije i davala mu status hvaljenog kanadskog umetnika. Ipak, Koen od književnosti nije mogao da živi, zbog čega je, u tridesetim godinama, došao na ideju da se posveti muzici.
„Lenard je od tinejdžerskih godina voleo da svira. Bio je samouk. Kada bi izvadio gitaru, ljudi su ga sa pažnjom slušali. Pomislio je da bi od toga mogao da napravi karijeru od koje bi se moglo živeti“, tvrdi Petrović, a sam Koen ironično je isticao da su njegove knjige počele da se prodaju tek kada je stekao slavu sa muzikom.
Naslovnica knjige „Tvoj sam čovek“ Silvi Simons
© Foto : Promo
Čuješ kako čamci prolaze
Nadimci koji su ga pratili od početka karijere – „gospodar turobnog“, „princ tame“ „stražar samoće“ ipak nisu imali toliko veze sa njegovim nastupima.
„Ima neuviđavnih kritičara koji kažu da je njegova muzika za sečenje vena. Mislim da to nipošto ne stoji. Uz svu Koenovu melanholiju, on vas na kraju ostavlja sa utiskom da je život vredan življenja“, smatra Petrović.
Iako je imao „strah“ od javnih nastupa, Koen je svoju publiku ostavljao bez daha. O magiji njegove muzike svedoči i nastup na festivalu na ostrvu Vajt 1970. godine kada je Koen uz svoj prateći bend „Armija“ uspeo da smiri razjarenu publiku i na krilima svoje muzike vrati ih u vreme ljubavi, mira i slobode.
„Kažu da je Koen sa takvim mirom izašao na scenu pred publiku koja je četiri dana pravila buku naročito na koncertima tiše, sofisticiranije muzike. Sama njegova pojava, način na koji se obratio prisutnima, ne u maniru rokenrol zvezde, već kao čovek koji im je ispričao nešto što je mešavina priče za laku noć i biblijske parabole sa poukom. Nekoliko stotina hiljada ljudi pažljivo je pratilo njegovu priču, a kada je zamolio da upale šibice kako bi mogao da ih vidi, neverovatno je da su ga svi poslušali. Od samog početka taj njegov nastup obeležila je poetska magija“, zapaža Petrović i dodaje da se smatra da je običaj paljenja upaljača, šibica na koncertima popularne muzike iniciran tada.
Na istoj turneji, po uzoru na Džonija Keša koji je nastupao u zatvorima, Koen je svirao u duševnim bolnicama. Ovu seriju koncerata obeležila je ista „poetska magija“, isto stanje blaženstva i hipnotisanosti kao festival na ostrvu Vajt, što naš sagovornik objašnjava Koenovom sposobnošću empatije, spremnošću da sluša i da bude saslušan.
Marijen, Suzan, Rebeka…
Prateći lutanja Lenarda Koena od Kanade do Grčke, lutanja po svetu književnosti, po svetu muzike, Silvi Simons veoma je suptilno istakla i lutanja Lenarda Koena kroz odnose sa svojim muzama, a prema mišljenju našeg sagovornika, žene su igrale nemerljivu ulogu u njegovom stvaralaštvu.
„Ima kritičara i biografa koji su sklone da prave top listu njegovih muza i da gledajući iz te perspektive raspravljaju o tome koliki je njihov doprinos njegovoj poeziji. Ako treba neku od njih izdvojiti, mislim da je to Norvežanka Marijen Ilen. Koen je godinama živeo sa njom i njenim detetom iz prvog braka, uglavnom na ostrvu Hidra. O tome koliko je važno Marijenino mesto svedoče i neke pesme u njegovoj zaostavštini, mada je činjenica da se barem u dve veoma dobro dokumentovane prilike Koen zbog nje na javnom mestu rasplakao“, navodi Petrović.
O Koenovom odnosu sa muzama najbolje govori istočnoevropska izreka na koju podseća Silvi Simons:
„…čovek treba da se pomoli jednom pre nego što isplovi na more, dva puta pre nego što pođe u rat, a tri puta pre nego što se oženi, ali kada se o ovom poslednjem radi, Lenad nikako nije prestajao da se moli“, piše Silvi Simons u knjizi.
Rokenrol poezija
Za književno stvaralaštvo osvojio je brojne kanadske nagrade, za celokupno stvaralaštvo čak svetska priznanja. Smatrali su ga jednim od najvažnijih kanadskih pesnika i umetnika, davali su tituli „rokenol pesnika“. Međutim prva zbirka poezije „Uporedimo mitologije“ koju je Koen objavio iste godine kada i Ginzberg „Urlik“, nije mu donela status umetnika američke bit kulture. Duhovna srodnost, sličnost u izboru tema, izraza kod Koena i Ginzberga, Keruaka, Berouza ipak je postojala.
„Lenard i grupa kanadskih pesnika među kojima je bio i Koenov mentor Irving Lejton smatrali su se superiornijim u odnosu na američke pesnike bit generacije. Lenard je u ophođenju s njima bio distanciran, verovatno što je njegov stil možda bio više akademski u odnosu na takve razbarušene likove kakvi su bili Ginzberg, Keruak, Ferlingeti i druga poznata imena bit generacije“, smatra naš sagovornik.
Epitet „rokenrol pesnika“ koji je Koen delio sa Bobom Dilanom sa sobom je nosio dugogodišnju diskusiju o tome mogu li se pesme kantautora kakvi su Dilan i Koen svrstali u poeziju. Mišljenja su bila podeljena, a neki od kritičara tvrdili su čak da Koenove pesme prestaju da budu poezija kada smisao i život dobiju u interpretaciji pevača. Novica Petrović smatra da je prisustvo obojice u rok muzici dragoceno jer su oni rokenrolu doneli akademski dignitet, čija je krajnja potvrda Nobelova nagrada za književnost koja je dodeljena Bobu Dilanu.
„Mene da je kojim slučajem Nobelov komitet pitao, rekao bih im da od stvaralaca iz domena popularne muzike najpre Lenard Koen treba da dobije Nobelovu nagradu, jer je znatno konzistentniji u pogledu kvaliteta. Dilan je imao uspona i padova što ne negira činjenicu da tri albuma koje je snimio sredinom šezdesetih ’Bring it all back home’, ’Highway 61 revisited’ i ’Blonde on blonde’ sadrže neke od najupečatljivijih pesničkih slika američke poezije dvadesetog veka. To je za Nobela“, ističe Petrović.
Smejati se i plakati ponovo
Lenard Koen bio je čovek protivurečnosti. U jednoj pesmi kaže „Ja svoj rad zovem / prihvatljivi ukrasi“. On je bio pobožni Jevrejin ali i budistički monah, neverni ljubavnik odan porodici, gubitnik u lepom odelu. „Tvoj sam čovek“ samo je konačni prikaz tog neverovatnog života. Počevši od Montreala, preko Londona, ostrva Hidra, Njujorka, Silvi Simons sa jednakim fokusom istražila je složeni, često vijugavi pravac Koenovog života i predstavila duboko pronicljiv portret umetnika koji je začarao ljude koje ni Hendriks nije uspeo da pokrene.
Preminuo je 2016. godine u svom domu u Los Anđelesu, iste godine kada i njegova dugogodišnja „muza“ Marijen Ilen. Na vest o njenoj bolesti, Koen je napisao: „Odmah sam iza tebe, ako samo pružiš ruku ka meni, uspećeš da me dotakneš“.
U pesmi „So Long, Mariann“ sa prvog albuma „Pesme Lenarda Koena“, molitva prokletog ljubavnika i pesnika postaje stvarnost: „Vreme je da počnemo da se smejemo i plačemo i plačemo i opet se smejemo“.
