Domaći film, a nema Staljina, blata i Cigana: Ovo imperijalni mozgovi neće moći da sažvaću /video/
18:01 26.05.2021 (Osveženo: 16:04 27.05.2021)
© Sputnik / FAME Solutions/Promo
Pratite nas
Ima ona čuvena rečenica Slobodana Šijana o tome da svaki naš film koji je uspešan u svetu mora da ima tri elementa, a to su Staljin, blato i Cigani. U filmu „Nečista krv — greh predaka“ iskoristio sam priliku da uradim sve samo ne to, kaže reditelj Milutin Petrović.
Od filma i TV serije u kojoj kao reditelj potpisuje pet epizoda, očekuje da dopre ne samo do naših ljudi i zaljubljenika u književnost Bore Stankovića, već i do svih onih koji su, kako kaže, pod jednom vrstom segregacije zapadne kulture.
Svi od nas očekuju blato i diktaturu
„Traži se od tebe da se baviš prikazom grotesknog društva koje živi na neki neobičan način, koji nema veze sa životom kojim žive ljudi u Francuskoj ili u Danskoj. Kao čoveka od šezdeset godina, a koji je 40 u ovom poslu, bolelo me je kada sam shvatio da se od mene traži da prikazujem moj narod i moju kulturu na groteskan način, boli me ta segregacija koja postoji u svetskoj publici u odnosu na sve zemlje. ’Nečista krv‘ je takav prikaz da mislim da njihovi isprani mozgovi sa tim imperijalističkim načinom gledanja na nas ovde — neće moći to da sažvaću. I ranije sam radio art haus filmove, gde sam nailazio na to „šta sad ovaj nama priča o tim stvarima, mi od njega očekujemo blato, Cigane i nešto kao ’diktatura me pritiska ovde pa se ja borim‘. Lično se nadam da će ovaj film naići na jako dobar odjek i strašno želim da ga prihvate ljudi južno i istočno od nas. Mislim da od nas do Kaira ima trista miliona onih koji su takođe pod tom vrstom segregacije zapadne kulture i zapadnog sveta, a kojima smo mi zapad i koji sada mogu naš film da gledaju kao što mi gledamo francuski. Voleo bih da se naš film obrati ljudima koji žive u Libanu, Jordanu, Egiptu, Turskoj… To su sve ljudi kao mi“, objašnjava za „Orbitu kulture“ Milutin Petrović.
Film je rađen po scenariju Vojislava Nanovića, koji je decenijama čekao da bude pronađen. Adaptirala ga je dramska spisateljica i pesnikinja Milena Marković.
„Kao reditelj stajao sam na ramenima Bore Stankovića, Voje Nanovića i Milene Marković. Bora je lektira, ali ono što je mene uvuklo u celu stvar, jeste Voja Nanović, jedan od pionira posleratne kinematografije. Tokom četrdesetih i do kraja pedesetih bio je jedan od najznačajnijih autora u bivšoj Jugoslaviji — radio je filmove kao što su ’Čudotvorni mač‘, ’Besmrtna mladost‘, ’Šolaja“… koji su remek-dela. Za njegov poslednji film ’Bolje umeti‘ jedan mladi komunista na partijskom sastanku rekao je: ’Ovaj što je snimio bolje umeti, bolje da je snimio bolje umreti‘ i Voja je ustao s tog sastanka i odlučio da ode u Ameriku. Negde na kraju njegovog boravka u Njujorku i uoči povratka u Beograd pisao je scenario po svim Borinim delima. Poreklom sa juga, voleo je vranjanskog pisca toliko da je i sinu dao ime po njemu“, otkriva Petrović, uz konstataciju da je Nanovićev scenario urađen ingeniozno.
„Voja je uspeo iz celokupnog Borinog opusa da izvuče dramsku strukturu, napravi spletke, intrige, da sve ono što je u knjigama na pet strana skrati i pretoči u ono što je pravi film. Divno je što je on s jedne strane obožavao Boru Stankovića i razumeo ga, ali s druge strane je bio ozbiljan filmadžija koji je znao da su najbolji filmovi — filmovi Džona Forda, Akira Kurosave, Hauarda Hoksa. Iz tog znanja i osećanja je pravio scenario za ovaj film. Ja sam pronašao njegov poslednji primerak zahvaljujući Bojani Andrić, koja je na sreću znala za njega.“
Zašto je „istern“ zanimljiviji od vesterna
Film koji je trenutno u postprodukciji, premijerno će biti prikazan 26. avgusta, kada ulazi i u bioskopsku distribuciju, a početak emitovanja TV serije planiran je za Novu godinu.
O ambijentu Vranja građenog na periferiji Beograda, Petrović kaže da je pre svega Nanovićev.
„To je uglavnom Vojin ambijent. Bora Stanković se uglavnom bavio opisima garderobe, nakita, pažljivo uočavajući detalje na šalvarama, minđušama. Sve ćemo to videti i na kostimima za koje je odgovorna Marina Medenica, koja ih je osmišljavala tri godine, pročitavši sve moguće naučne radove koji se tiču 19. veka.“
O svetu Orijenta koji je glavni ambijent u kom se odigrava ova priča, reditelj kaže da je po mnogo čemu — zanimljiviji od onog zapadnog u kome su smešteni vestern filmovi.
„Radnja ovog filma se dešava 1850. godine i ono što je tu zanimljivo, jeste da se većina vesterna dešava u isto vreme, u Arizoni, Teksasu. Zato mi ovaj film zovemo ’istern‘ i verujemo da je taj period naše istorije po većini stvari zanimljiviji od Zapada. Na primer, teksaški revolveri su bili obična oružja, koja su eventualno imala fensi dršku od slonove kosti, a naši su bili izrezbareni onim radovima kao na Baščaršiji. Ili šeširi, kape, jahaća sedla, to je sve u evroazijskoj kulturi bilo zanimljivije od teksaške“, sugeriše reditelj Petrović.
Katarina Radivojević u ulozi Trifunove sestre Cone
© Foto : FAME Solutions/Promo
Da je jedna od važnih linija ove filmske priče nasledstvo greha, govori i deo naslova filma. O tome reditelj kaže:
„Glavni junak je Hadži Trifun, koji je Sofkin deda i otac efendi Mite, tako da je ovo prikvel ’Nečiste krvi‘ koji objašnjava genezu i korene onoga što će da bude ’Nečista krv‘. U tom smislu je i objašnjenje kako se ništa ne dešava tek tako, nego su to sve neke prtine koje vam roditelji, dede, čukundede utabavaju. Na Balkanu su prtine izuzetno komplikovane i za njih važi ono pravilo da je put do pakla popločan dobrim namerama. Prtine naših predaka su zaista utabane iz najboljih namera, ali vrlo često vode u nekim pravcima koji su stramputice, slepe ulice i u najmanju ruku su užasno komplikovane.“
Zašto je izostala „Žal za mladost“
Prema Petrovićevim rečima i muzika za film je pažljivo birana. Mnogi će biti iznenađeni što su neke pesme koje se trajno vezuju za Boru i Vranje — izostale.
„Imamo dve muzike: jednu koja se svira unutar filma i muziku koja je rađena za film. Nećemo čuti ’žal za mladost‘, to smo izbegli, to je ono što se danas zove narodnjaci, a ti ljudi nisu slušali narodnjake. Mitke je bio veoma obrazovan momak. Efendi Mita je ličio na nekog ko je završio Harvard, govori dva jezika, studirao je u Istanbulu, proputovao je svet … Hadži Trifun je čovek koji takođe govori nekoliko jezika, koji trguje na relacijama od hiljade kilometara, on je hadžija, bio je u Jerusalimu… To su ozbiljni svetski ljudi koji su na sebi imali stvari u vrednosti od nekoliko hiljada evra u današnjoj vrednosti. I oni nisu bili ljudi koji slušaju grand, nisu bili kič ljudi. I to je jedna velika nepravda kada svedete Boru Stankovića na folklorno društvo, u kome se obuku turske šalvare i udara dairama. Meni je lično bilo malo odbojno to tumačenje Bore, mislio sam da Bora u stvari ne pripada meni, jer sam ga uvek viđao u interpretacijama u kojima stari glumac na jako patetičan način govori neke čudne reči, dok neke tri žene iz folklornog društva vrckaju igrajući neku šatro narodnu igru. A to nije istina, Bora je bio modernista, ozbiljan modernista“, ističe Petrović i dodaje:
„To delo je gotovo šokantno moderno, neverovatno je koliko ima veze sa današnjim dešavanjima…“
Dragan Bjelogrlić kao Hadži Trifun u "Nečistoj krvi"
© Foto : Jutjub printskin
„Kakav je Bjela, bože…“
O glumcu, kome je poverio glavnu ulogu, Draganu Bjelogrliću, reditelj kaže:
„Uvek su Mitketa iz ’Koštane‘ prikazivali kao čoveka od 70 godina koji žali za mladošću, što je potpuna ludost. Mitke ima 38 godina kada govori `žal za mladost` i po tumačenju Milene Marković, on ima sifilis i to je Mitketov problem. Žal za mladost nije žal starca koji je nekada bio mlad, to je žal čoveka čiji je život protraćen. To je suština derta. Najstariji čovek u čitavoj drami je Hadži Trifun, koji u trenutku kad se ona dešava ima 52 godine, nije to priča ni o kakvim starcima. Bjela je najstariji u podeli i moram da kažem da sad, dok radim postprodukciju i svaki kadar gledam osamsto puta, nikad se nije desilo da gledam duže od dva minuta, a da nemam potrebu da naglas izgovorim: ’Kakav je Bjela, Bože…‘“
