https://lat.sputnikportal.rs/20210524/sta-slusas-vlada-dzet-o-vremenu-kada-je-imati-ploce---znacilo-sve--1125428312.html
Šta slušaš? Vlada Džet o vremenu kada je imati ploče - značilo sve
Šta slušaš? Vlada Džet o vremenu kada je imati ploče - značilo sve
Sputnik Srbija
Prva dva pitanja kada nekog upoznaš bila su kako se zoveš i šta slušaš. Nove generacije žive u novom ritmu, novom načinu poimanja sveta. Nekad je imati ploče... 24.05.2021, Sputnik Srbija
2021-05-24T18:23+0200
2021-05-24T18:23+0200
2021-05-24T18:06+0200
kultura
rokenrol
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/05/17/1125428071_0:312:3067:2047_1920x0_80_0_0_58a172d217d26f4b31c6598935daa2d3.jpg
On je, zajedno sa Simjanovićem, Miščevićem, Furdom i mnogim drugima stvarao rokenrol u Jugoslaviji, a u bendu „Crni biseri“ odsvirao je saundtrek života šezdesetih, najbezbrižnijeg perioda na ovim prostorima kada je muzika bila u prvom planu.Nedavno je Jugoton objavio „best of“ izdanje „Crnih bisera“ sa 23 singla snimljenih u periodu od 1964. do 1967. godine. Ovo remasterovano, redizajnirano izdanje čuva sećanje na šezdesete u Beogradu, vreme igranki, slobode i nezaobilaznog rokenrola, vreme kada je svirati u „Euridici“ bilo prestiž, a poznavati Nikolu Karaklajića bila čast.Džet, Radan, Goran, Zoran i Krcko koji su činili glavnu postavu „Bisera“ imali su ambicije na 220 volti. Bili su glasniji od ljutih komšija, na visini zadatka i „Stounsa“ i „Šedousa“, pa i Džejmsa Brauna. Neposredno pred prvi odlazak „Bisera“ u studio, Džet je zabeležio:„Bitlsi i nisu tako loši kao što sam mislio. 'Manfred Man' sviraju najozbiljnije od svih. 'Bič Bojs' imaju najbolju produkciju, ali 'Stonse' i dalje najviše volim!“Pedeset pet godina kasnije, njegovo se mišljenje nije promenilo.Sa deset singlova postao sam „Onaj mali što ima ploče“U knjizi „Godine na 6“ kažete da je muzika vaša prva ljubav. Koje su to pesme, izvođači u koje ste se zaljubili na prvo slušanje?-Ja nisam „old skul“, ja sam „old old skul“. Zaljubio sam se u muziku slušajući Elvisa. Prvi put kad sam ga čuo bio sam fasciniran, nisam znao šta me je to toliko puklo i privuklo, ali sam shvatio da se nešto promenilo u mojoj glavi. Potom sam tražio tati da mi kupi gramofon za rođendan, a o druga sam dobio Elvisov singl sa pesmama „Don't be cruel“ i „Hound dog“. Sledeća ploča bio je Tomi Stil, koji je tada bio popularan. Čim sam skupio oko desetak singlova, postao sam „onaj mali što ima ploče“.Bit bum u Jugoslaviji„Crni biseri“ imali su uvek na repertoaru hitove sa engleske i američke muzičke liste. Kako ste birali pesme koje ste izvodili?-Praćenje radio Luksemburga je bila stvar prestiža u to vreme. Kada je krenuo britanski „bit bum“ imao sam i kanale za ploče što je doprinelo tome da mi kao bend imamo stalno nov repertoar. Naša uloga u društvu bila je da predstavljamo popularnu muziku kako bi ljudi mogli da je čuju. Luksemburg nije mogao svako da sluša, osim toga trebalo je sedeti uveče i slušati ga. Nije bilo TV-a, nije bilo štampe i sva je informacija dolazila od nas. Mi jesmo želeli da sviramo svoje pesme, ali publika je tražila „Bitlse“, „Holise“... Svi smo bili osuđeni da budemo „kaver bendovi“, od najboljih do onih koji su tek počinjali. Tek sedamdesetih godina počinje da se stvara autorska baza.Prvi folk motiv u rokenroluVaša pesma „Ne odlazi“ jedna je od prvih autorskih numera snimljena na nosaču zvuka. Kako su publika i producenti reagovali kada su je čuli?-Dragomir Ristić, producent Jugotona na snimanju prvog LP-a naglasio nam je da ne izvodimo besne gliste sa autorskim pesmama, već da sviramo poznate hitove. Tako smo ubacili pesmu „Lepi flamingo“ Manfred mena koji je u tom trenutku bio top hit. Što se tiče pesme „Ne odlazi“ rekli smo mu da je to pesma Boba Dilana. Snimili smo je, a Goran, naš gitarista, ubacio je temu „Niška banja“, što je prvi folk motiv u rokenrolu. Kada je Ristić shvatio da je to naša stvar, zapretio nam je da to više ne radimo. Da, to je jedna od prve tri autorske pesme snimljene zajedno sa Dragom Mlinarecem i „Indeksima“.Već kao dečak počeli ste da skupljate ploče da biste danas postali jedan od najozbiljnijih kolekcionara u Srbiji. Kakav je bio osećaj, te 1967. godine kada ste prvi put u ruci držali ploču vašeg benda?-Teško je to rečima opisati. Bio sam fasciniran. Uzeo sam ploču, došao sam kući, pogledao LP „Bitlsa“, „Stonsa“, Elvisa, Litl Ričarda i shvatio da sam postao deo njihove porodice. Nekoliko godina ranije pitao sam se da li ću makar jednom u životu snimiti pesmu. To mi se ostvarilo, a imao sam samo dvadeset godina. To je kao da se nebo otvorilo.Kako to da su „Crni biseri“ jedini od bendova tog vremena nosili sako na džemper, bez leptir mašne?-U to vreme, sa jedne strane postojali su elegantni bendovi poput „Šedousa“, a sa druge su bili „Stounsi“ koji su imali malo slobodniji stil. Nasuprot konzervativnoj varijanti, mi smo izabrali šarenu stranu stvarnosti i ceo Beograd je eksplodirao. Naš grad do tada je bio u sivo-crnom tonu i odjednom je postao, kažu, najšareniji grad u Evropi. Čak su ljudi sa odelima odela, nosili kravate sa cvetnim dezenom.„Crni biseri“ u „crnom talasu“„Crni biseri“ pobedili su na Gitarijadi 1967. godine, svirali ste za Tita, a sarađivali ste i sa Živojinom Pavlovićem. Kako su „Crni biseri“ postali deo „crnog talasa“?-Prilikom jedne igranke na Tehnološkom fakultetu prišao nam je Dragan Nikolić, koga smo znali iz kraja kao mangupa. On nas je pozvao da učestvujemo u filmu Žike Pavlovića, a mi mu nismo verovali. Sve dok se nije pojavio Živojin. Dogovor je bio da naučimo Dragana, koji je igrao „pevača u usponu“ Džimija Barku da peva i onda da počne da falšira, što je bilo nemoguće. Dragan je bio antitalenat. Snimimo mi pesmu za film „Kad budem mrtav i beo“ u Fontani na Novom Beogradu, a Žika stavi najgori snimak u film. Mi smo bili očajni, iako nam je bilo jasno da baš taj snimak ima najbolju funkciju u priči. Danas sam veoma ponosan na taj film i drago mi je što sam bio deo takvog kultnog ostvarenja.Reizdanje albuma grupe „Tunel“Nedavno je u izdanju Longpleja objavljen album „Uživo 1982-1985“ vašeg benda „Tunel“. Ako su „Godine na 6“ vreme muzike i bezbrižnosti, kako biste opisali „godine na 8“ kada je stvarao „Tunel“?-Posle „Crnih bisera“ sreo sam Ljubu Ninkovića koji je izašao iz benda „S vremena na vreme“ i mi smo počeli da sviramo zajedno. Grupu smo nazvali „Tunel“ a naš prvi album bio je kao da na njemu sviraju dva benda, Ljubin i moj. Onda se stvorila ta hemija i mi smo stvarno bili dobar bend. Čuje se to u snimcima uživo. Kao što su „Biseri“ svedočanstvo kako se sviralo šezdesetih, „Tunel“ svedoči o tome kako se sviralo osamdesetih. Optimizam da će biti bolje u muzici podjednako je vladao. Dok su se neke stvari iza brega valjale, mi smo stvarali muziku bezbrižno.Imate hiljade i hiljade ploča. Koju ploču nemate?-Lepota kolekcionarstva ploča je što nikad nemaš sve. I nikad nećeš imati sve. Kada neko skuplja marke, sličice, salvete, može da nabavi sve što postoji i tu je kraj. Ovde nema kraja. Nikad nisam znao koliko imam ploča, „odokativno“ mogu da kažem da imam petnaest metara. Ali znam šta sve imam i šta nemam.Pročitajte i:Petar Peca Popović, „Tragovi u beskraju“Fotograf koji je ovekovečio Sinatru, Pavarotija, Stonse, BouvijaPovratak Mika Džegera: Post-pandemijska himna
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2021
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
kultura, rokenrol
Šta slušaš? Vlada Džet o vremenu kada je imati ploče - značilo sve
Prva dva pitanja kada nekog upoznaš bila su kako se zoveš i šta slušaš. Nove generacije žive u novom ritmu, novom načinu poimanja sveta. Nekad je imati ploče značilo sve i mi bismo, kada izađe novi album „Pink flojda“ pravili konzilijum i davali svoje mišljenje. Danas, pola veka kasnije, to ne može da se desi, kaže za Sputnjik Vlada Janković Džet.
On je, zajedno sa Simjanovićem, Miščevićem, Furdom i mnogim drugima stvarao rokenrol u Jugoslaviji, a u bendu „Crni biseri“ odsvirao je saundtrek života šezdesetih, najbezbrižnijeg perioda na ovim prostorima kada je muzika bila u prvom planu.
Nedavno je Jugoton objavio „best of“ izdanje „Crnih bisera“ sa 23 singla snimljenih u periodu od 1964. do 1967. godine. Ovo remasterovano, redizajnirano izdanje čuva sećanje na šezdesete u Beogradu, vreme igranki, slobode i nezaobilaznog rokenrola, vreme kada je svirati u „Euridici“ bilo prestiž, a poznavati Nikolu Karaklajića bila čast.
Džet, Radan, Goran, Zoran i Krcko koji su činili glavnu postavu „Bisera“ imali su ambicije na 220 volti. Bili su glasniji od ljutih komšija, na visini zadatka i „Stounsa“ i „Šedousa“, pa i Džejmsa Brauna. Neposredno pred prvi odlazak „Bisera“ u studio, Džet je zabeležio:
„Bitlsi i nisu tako loši kao što sam mislio. 'Manfred Man' sviraju najozbiljnije od svih. 'Bič Bojs' imaju najbolju produkciju, ali 'Stonse' i dalje najviše volim!“
Pedeset pet godina kasnije, njegovo se mišljenje nije promenilo.
Sa deset singlova postao sam „Onaj mali što ima ploče“
U knjizi „Godine na 6“ kažete da je muzika vaša prva ljubav. Koje su to pesme, izvođači u koje ste se zaljubili na prvo slušanje?
-Ja nisam „old skul“, ja sam „old old skul“. Zaljubio sam se u muziku slušajući Elvisa. Prvi put kad sam ga čuo bio sam fasciniran, nisam znao šta me je to toliko puklo i privuklo, ali sam shvatio da se nešto promenilo u mojoj glavi. Potom sam tražio tati da mi kupi gramofon za rođendan, a o druga sam dobio Elvisov singl sa pesmama „Don't be cruel“ i „Hound dog“. Sledeća ploča bio je Tomi Stil, koji je tada bio popularan. Čim sam skupio oko desetak singlova, postao sam „onaj mali što ima ploče“.
„Crni biseri“ imali su uvek na repertoaru hitove sa engleske i američke muzičke liste. Kako ste birali pesme koje ste izvodili?
-Praćenje radio Luksemburga je bila stvar prestiža u to vreme. Kada je krenuo britanski „bit bum“ imao sam i kanale za ploče što je doprinelo tome da mi kao bend imamo stalno nov repertoar. Naša uloga u društvu bila je da predstavljamo popularnu muziku kako bi ljudi mogli da je čuju. Luksemburg nije mogao svako da sluša, osim toga trebalo je sedeti uveče i slušati ga. Nije bilo TV-a, nije bilo štampe i sva je informacija dolazila od nas. Mi jesmo želeli da sviramo svoje pesme, ali publika je tražila „Bitlse“, „Holise“... Svi smo bili osuđeni da budemo „kaver bendovi“, od najboljih do onih koji su tek počinjali. Tek sedamdesetih godina počinje da se stvara autorska baza.
Prvi folk motiv u rokenrolu
Vaša pesma „Ne odlazi“ jedna je od prvih autorskih numera snimljena na nosaču zvuka. Kako su publika i producenti reagovali kada su je čuli?
-Dragomir Ristić, producent Jugotona na snimanju prvog LP-a naglasio nam je da ne izvodimo besne gliste sa autorskim pesmama, već da sviramo poznate hitove. Tako smo ubacili pesmu „Lepi flamingo“ Manfred mena koji je u tom trenutku bio top hit. Što se tiče pesme „Ne odlazi“ rekli smo mu da je to pesma Boba Dilana. Snimili smo je, a Goran, naš gitarista, ubacio je temu „Niška banja“, što je prvi folk motiv u rokenrolu. Kada je Ristić shvatio da je to naša stvar, zapretio nam je da to više ne radimo. Da, to je jedna od prve tri autorske pesme snimljene zajedno sa Dragom Mlinarecem i „Indeksima“.
Već kao dečak počeli ste da skupljate ploče da biste danas postali jedan od najozbiljnijih kolekcionara u Srbiji. Kakav je bio osećaj, te 1967. godine kada ste prvi put u ruci držali ploču vašeg benda?
-Teško je to rečima opisati. Bio sam fasciniran. Uzeo sam ploču, došao sam kući, pogledao LP „Bitlsa“, „Stonsa“, Elvisa, Litl Ričarda i shvatio da sam postao deo njihove porodice. Nekoliko godina ranije pitao sam se da li ću makar jednom u životu snimiti pesmu. To mi se ostvarilo, a imao sam samo dvadeset godina. To je kao da se nebo otvorilo.
Kako to da su „Crni biseri“ jedini od bendova tog vremena nosili sako na džemper, bez leptir mašne?
-U to vreme, sa jedne strane postojali su elegantni bendovi poput „Šedousa“, a sa druge su bili „Stounsi“ koji su imali malo slobodniji stil. Nasuprot konzervativnoj varijanti, mi smo izabrali šarenu stranu stvarnosti i ceo Beograd je eksplodirao. Naš grad do tada je bio u sivo-crnom tonu i odjednom je postao, kažu, najšareniji grad u Evropi. Čak su ljudi sa odelima odela, nosili kravate sa cvetnim dezenom.
„Crni biseri“ u „crnom talasu“
„Crni biseri“ pobedili su na Gitarijadi 1967. godine, svirali ste za Tita, a sarađivali ste i sa Živojinom Pavlovićem. Kako su „Crni biseri“ postali deo „crnog talasa“?
-Prilikom jedne igranke na Tehnološkom fakultetu prišao nam je Dragan Nikolić, koga smo znali iz kraja kao mangupa. On nas je pozvao da učestvujemo u filmu Žike Pavlovića, a mi mu nismo verovali. Sve dok se nije pojavio Živojin. Dogovor je bio da naučimo Dragana, koji je igrao „pevača u usponu“ Džimija Barku da peva i onda da počne da falšira, što je bilo nemoguće. Dragan je bio antitalenat. Snimimo mi pesmu za film „Kad budem mrtav i beo“ u Fontani na Novom Beogradu, a Žika stavi najgori snimak u film. Mi smo bili očajni, iako nam je bilo jasno da baš taj snimak ima najbolju funkciju u priči. Danas sam veoma ponosan na taj film i drago mi je što sam bio deo takvog kultnog ostvarenja.
Reizdanje albuma grupe „Tunel“
Nedavno je u izdanju Longpleja objavljen album „Uživo 1982-1985“ vašeg benda „Tunel“. Ako su „Godine na 6“ vreme muzike i bezbrižnosti, kako biste opisali „godine na 8“ kada je stvarao „Tunel“?
-Posle „Crnih bisera“ sreo sam Ljubu Ninkovića koji je izašao iz benda „S vremena na vreme“ i mi smo počeli da sviramo zajedno. Grupu smo nazvali „Tunel“ a naš prvi album bio je kao da na njemu sviraju dva benda, Ljubin i moj. Onda se stvorila ta hemija i mi smo stvarno bili dobar bend. Čuje se to u snimcima uživo. Kao što su „Biseri“ svedočanstvo kako se sviralo šezdesetih, „Tunel“ svedoči o tome kako se sviralo osamdesetih. Optimizam da će biti bolje u muzici podjednako je vladao. Dok su se neke stvari iza brega valjale, mi smo stvarali muziku bezbrižno.
Imate hiljade i hiljade ploča. Koju ploču nemate?
-Lepota kolekcionarstva ploča je što nikad nemaš sve. I nikad nećeš imati sve. Kada neko skuplja marke, sličice, salvete, može da nabavi sve što postoji i tu je kraj. Ovde nema kraja. Nikad nisam znao koliko imam ploča, „odokativno“ mogu da kažem da imam petnaest metara. Ali znam šta sve imam i šta nemam.
