Povodom Dana pobede – Lice rata
20:16 03.05.2021 (Osveženo: 09:23 16.03.2023)
© Sputnik / RIA Novosti
/ Pratite nas
Dan pobede je od 1945. do 1947. bio neradan, ali je 1947. umesto njega za neradni dan proglašena Nova godina. Pretpostavlja se da je inicijativa potekla od Staljina jer nije mogao da podnese popularnost maršala Žukova, koga je narod poistovećivao sa pobedom, piše Mihail Kurakin, zamenik glavnog i odgovornog urednika časopisa „Meždunarodnaja žiznj”.
Veliki otadžbinski rat (u Sovjetskom Savezu i u Rusiji naziv uobičajen za Drugi svetski rat) trajao je 1.418 dana i noći, a razmere ljudskih i materijalnih gubitaka Sovjetskog Saveza u tom ratu i dalje je teško proceniti. Činjenica je da su prve dve godine rata obeležene velikim gubicima sovjetske armije, koja posle Staljingradske bitke februara 1943. godine ipak uspeva da preokrene tok rata.
U martu 1946. godine tadašnji sovjetski lider Josif Staljin izjavio je u intervjuu moskovskoj „Pravdi” da je Sovjetski Savez u ratnim dejstvima, okupaciji, deportacijama i odvođenjem u zarobljeništvo, nepovratno izgubio oko sedam miliona ljudi. Prvi posleratni popis stanovništva u SSSR-u obavljen je 1959. godine. Nikita Hruščov, koji je zamenio Staljina, u pismu švedskom premijeru 1961. godine govori o 20 miliona žrtava rata, a njegov naslednik na mestu generalnog sekretara CK KPSS-a Leonid Brežnjev na 20. godišnjicu pobede 1965. godine spominje više od 20 miliona mrtvih. Međutim, sovjetski podaci krajem osamdesetih godina prošlog veka ukazuju na oko 27 miliona žrtava, uz istovremeno verovanje jednog broja istraživača da i to predstavlja donji nivo procena poginulih sovjetskih građana u Drugom svetskom ratu. U svakom slučaju, tačan broj žrtava koje je Sovjetski Savez prineo oltaru pobede teško da će se ikada sa sigurnošću utvrditi.
Viktor Ivanov: „Pobedili smo! Slava našem velikom narodu, narodu-pobedniku!“, 1945. godina
© Sputnik / RIA Novosti
/ Prema podacima na veb-stranici Ministarstva odbrane Rusije, konačni podaci o ljudskim gubicima po periodima i operacijama Velikog otadžbinskog rata pokazuju da su najveći gubici Crvene armije bili u prvom periodu rata (37,7 odsto ukupnih gubitaka i 54,6 odsto nenadoknadivih gubitaka za ceo rat). Najviše nenadoknadivih gubitaka (poginuli, umrli posle ranjavanja, nestali...) bilo je u odbrambenim operacijama tokom leta i jeseni 1941. i 1942. godine (25,2 odsto, odnosno 18,3 odsto), kada su se trupe aktivnih sovjetskih frontova i armija povlačile tokom borbi u dubinu teritorije zemlje.
Na korak od katastrofe
Prema rečima magistra istorijskih nauka Sergeja Drobjazkoa, najverovatniji razlog sovjetskih početnih poraza bilo je potcenjivanje neprijatelja i zablude o potencijalima nemačke vojske nakon rezultata ratnih operacija u jesen i zimu 1941. godine. Sovjetska komanda, vođena sopstvenim pokazateljima, nadala se da će se rat završiti 1942. godine i na osnovu toga je i napravila proračune i planove za dalja dejstva. Tako su donete i mnoge pogrešne odluke. Kada se nemačka ofanziva razvijala u blizini Moskve, doneta je odluka da se neprijatelju ni po koju cenu ne da mira i da napadi moraju biti neprekidni. Takvi napadi su na kraju doveli do nepotrebnih sovjetskih gubitaka – uništenja 33. armije generala Jefremova, Lubanske operacije, pokušaja otklanjanja blokade Lenjingrada. Sve to dovelo je do besmislenog rasipanja ljudskih i materijalnih resursa, koji su mogli da pomognu u odbrambenim bitkama 1942. godine. Pogrešno je bilo i strateško planiranje, jer je sovjetska komanda pretpostavljala da će Nemci nastaviti da napadaju u moskovskom pravcu, pa su tu bile raspoređene glavne snage Crvene armije. Nasuprot ovim sovjetskim predviđanjima, Hitler je koncentrisao udarac u južnom pravcu na Voronjež, proboj do Volge i na Kavkaz. Nemci su ovim potezom planirali da zauzmu sovjetska naftna polja, uz pretpostavku da će njihove pobede obezbediti ulazak Turske i Japana u rat.
Sovjetska operacija kod Harkova planirana je na inicijativu komandanta fronta Semjona Timošenka, ali su Nemci unapred znali za njenu pripremu. Cilj nemačke komande bilo je zauzimanje naftnih polja Kavkaza i Kaspijskog mora i, kao podršku ovoj operaciji, postavila je zadatak da uništi sovjetski Barvenkovski klin južno od Harkova istovremenim udarima iz Slavjanska i Balakleje (operacija Friderikus). Iz ovog uklinjavanja maršal Timošenko (dva puta heroj Sovjetskog Saveza, veruje se da je, uprkos nekoliko relativnih neuspeha, bio jedan od izvanrednih komandanata SSSR-a u Velikom otadžbinskom ratu, prim. red.) planirao je da uklešti i povrati Harkov. Timošenko je prvi započeo ofanzivu 12. maja, ali je Klajstova 1. tenkovska armija 17. maja nanela Sovjetima odlučujući udarac i do 23. maja cela sovjetska grupa bila je opkoljena u „kotlu Barvenkova”. Nepovratni gubici sovjetske armije iznosili su oko 300.000 ljudi, kao i 5.060 topova i minobacača i 775 tenkova. Prema nemačkim podacima, tada je zarobljeno 229.000 ljudi, dok je samo 27.000 crvenoarmejaca uspelo da se izvuče iz okruženja.
Na Krimu su Nemci takođe prešli u ofanzivu, što je za sovjetsku komandu predstavljalo potpuno iznenađenje, te su njene trupe u roku od nedelju dana potisnute prema Kerču, gde su definitivno poražene 15. maja. Ostaci sovjetskih jedinica prestali su da pružaju otpor do 18. maja. Ukupni gubici sovjetskih trupa kod Kerča iznosili su oko 180.000 poginulih i zarobljenih crvenoarmejaca, 1.133 topova i 258 tenkova. Oko 120.000 vojnika uspelo je da se evakuiše preko Kerčskog moreuza na poluostrvo Taman. Posle poraza kod Kerča sudbina luke Sevastopolj bila je zapečaćena i ona je pala 2. jula, nakon 250 dana herojske odbrane. Kao posledica evakuacije iz grada samo višeg komandnog sastava, prema arhivskim podacima, u Sevastopolju je nakon toga ubijeno i zarobljeno 79.000 sovjetskih vojnika.
Generalno posmatrajući neuspešne sovjetske operacije na jugu dovele su do gubitka više od pola miliona crvenoarmejaca, značajnog broja teške tehnike i ozbiljnog slabljenja Jugozapadnog i Južnog fronta, što je nemačkoj komandi olakšalo sprovođenje operacije „Blau” za strateški nastup na naftna polja Kavkaza, istovremeno im stvarajući preduslove za izlaz na Staljingrad i Volgu.
Ni korak nazad
Kako bi zaustavio paniku na frontu, Staljin je 28. jula 1942. izdao Naredbu br. 227, koja je postala poznata pod nazivom „Ni korak nazad”. Zemlja je tada bila bukvalno na ivici ponora i dalje odstupanje velikih razmera pretilo je Sovjetskom Savezu potpunim porazom. Pored toga stanje vojne discipline bilo je daleko od željenog: dezerterstvo, panika, odbijanje izvršenja naređenja, neposlušnost, neovlašćeno napuštanje položaja, sve to je u velikoj meri uticalo na uspeh Crvene armije. U Staljinovoj zapovesti, koja se zvanično zvala „O merama za jačanje discipline i reda u Crvenoj armiji i zabrani neovlašćenog povlačenja sa borbenih položaja”, sovjetska komanda je prvi put od početka rata rekla surovu istinu o realnom stanju na frontu. Kako naglašava profesor Vojnog univerziteta Ministarstva odbrane Ruske Federacije Jurij Rubcov, suština Naredbe br. 227 svodila se na to da se čeličnim zakonom discipline svakom komandantu, vojniku Crvene armije i političkom radniku naređuje ni korak nazad bez naredbe najviše komande.
U pokušaju da promeni katastrofalnu situaciju na frontu sovjetsko vojno-političko rukovodstvo je tada u borbu ubacilo sve ljudske resurse, uključujući i novoformirane kažnjeničke jedinice, uz istovremeno organizovanje, u drugoj liniji odbrane, odreda koji su imali za cilj da spreče povlačenje sopstvenih jedinica iz prve borbene linije. To je ujedno bio i pokušaj preokreta psihološkog raspoloženja boraca, stvaranja osećaja lične odgovornosti svih, uključujući i one koji su moralno posrnuli, ne verujući u povoljan ishod rata. Čak i oni vojnici i starešine koji su grubo kršili vojnu disciplinu, zahvaljujući formiranju kažnjeničkih jedinica, ostali su u redovima branilaca otadžbine sa oružjem u rukama, objasnio je profesor Rubcov.
Sovjetski vojnici Karelijskog fronta u naletu na neprijateljske snage novembra 1941. godine
© Sputnik / Georgy Zelma
/ Sredinom jula 1942. godine nastupajući ka Donu i Staljingradu spojile su se nemačke grupe armija A i B, zatvarajući kod gradića Milerovo obruč oko tri sovjetske armije Jugozapadnog fronta. Udaljenost između spoljnog i unutrašnjeg prstena obruča bila je neznatna, što je omogućilo delu sovjetskih trupa da se izvuče iz okruženja, ali bez teškog naoružanja. Ubijeno je i zarobljeno oko 40.000 crvenoarmejaca, uz gubitak gotovo svog teškog naoružanja koje su uspeli da izvuku posle Harkova. Sovjetski front na južnom pravcu se tada bukvalno urušio, postojala je ozbiljna opasnost da se Nemci probiju do Staljingrada, Volge i kavkaske nafte. Staljin je zbog poraza na Donu smenio Semjona Timošenka i za komandanta Staljingradskog fronta postavio generala Vasilija Gordova. U ovoj katastrofalnoj situaciji Stavka (Štab vrhovne komande) naredila je komandantu Južnog fronta Rodjonu Malinovskom da povuče svoje trupe preko donjeg toka reke Don.
Međutim, ni Crvena armija više nije bila ista, kaže Sergej Drobjazko: „Nemačke jedinice uvučene su u frontovske borbe, ofanziva na Kavkazu je odložena jer nije bilo dovoljno snaga, a Nemci su bili zaglavljeni na prevojima Velikog Kavkaza – bukvalno ispred samih naftnih polja Groznog u Čečeniji. Nekoliko žestokih borbi odigralo se u centralnom sektoru fronta. Kod Rževskog uklinjenog dela fronta sovjetske trupe opkolile su 9. nemačku armiju, koja je bila deo armijske grupe ’Centar’, pokušavajući da je neutrališu. Borbe su se nastavile tokom cele 1942. godine. Najambiciozniji sovjetski pokušaj, operacija ’Mars’, preduzeta je u novembru 1942. godine kod Rževa. U njoj su angažovani sovjetski resursi, ne manji od onih za kasniju Staljingradsku bitku. Ovo nije bila lokalna operacija, već deo opšteg strateškog plana, koji je predviđao poraz nemačkih trupa, kako na južnom boku tako i na severu. To se nije dogodilo, jer je nemačka vojska 1942. godine još imala veliku moć i rezerve, što joj je omogućilo izvođenje uspešnih kontranapada. Kao rezultat, i ovi pokušaji su Crvenu armiju koštali ogromnih gubitaka.”
Prelom se konačno dogodio kod Staljingrada u februaru 1943. godine, kada je uništena Paulusova 6. armija i posle čega se nemačke trupe nikada više nisu oporavile.
Dan pobede
Dan pobede je od 1945. do 1947. godine bio neradni dan, ali je ukazom Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR-a od 23. decembra 1947. umesto Dana pobede za neradni dan proglašena Nova godina. Pretpostavlja se da je inicijativa potekla od Staljina, koji nije mogao da podnese popularnost maršala Georgija Žukova, koga je narod personifikovao sa pobedom. Dve decenije kasnije, tada već pod vladavinom Brežnjeva, povodom dvadesete godišnjice od završetka rata Dan pobede ponovo postaje neradan dan u Sovjetskom Savezu.
Parada na Crvenom trgu u Moskvi 24. juna 1945. godine, kojom je obeležena pobeda SSSR-a nad Nemačkom u Velikom otadžbinskom ratu. Paradu je vodio maršal Sovjetskog Saveza Georgij Žukov, a komandovao joj je maršal Sovjetskog Saveza Konstantin Rokosovski.
© Sputnik / Mihail Ozerskiй
/ Ni današnje uobičajene manifestacije povodom ovog praznika nisu se pojavile preko noći. U prvih 20 posleratnih godina održana je samo jedna Parada pobede, i to 24. juna 1945. godine. Tokom tih 20 godina svečanosti su bile ograničene uglavnom na počasne paljbe, ali je cela država zajedno sa učesnicima rata obeležavala Dan pobede, uprkos odsustvu zvaničnog neradnog dana. I za vreme Staljina i za vreme Hruščova „šablon” za proslavu bio je isti: praznični uvodnici objavljivani su u centralnim dnevnim listovima, održavane su svečane akademije i počasna paljba sa 30 artiljerijskih salvi u svim većim gradovima SSSR-a. Razlika kod Hruščova bila je u tome što urednici više nisu hvalili Staljinove zasluge, ali ni one ratne komandante sa kojima je Hruščov tada bio u svađi. Prva desetogodišnjica pobede nad fašizmom 9. maja 1955. bila je običan radni dan, bez vojne parade, samo sa svečanostima po gradovima.
Sve se promenilo u vreme Leonida Brežnjeva. Ponovo je 9. maj postao neradni dan, održana je vojna parada na Crvenom trgu i svečani prijem u Kremaljskoj palati kongresa. Brežnjev je na Dan pobede 1967. godine lično otvorio memorijalni kompleks „Grob neznanog vojnika” uz zidine Kremlja i zapalio večni plamen. U jesen prethodne godine, tokom radova na auto-putu Moskva–Lenjingrad kod Zelenograda, pronađena je masovna grobnica poginulih crvenoarmejaca. U znak sećanja na 25. godišnjicu poraza nemačkih trupa kod Moskve, 3. decembra 1966. posmrtni ostaci tih vojnika dopremljeni su u glavni grad na topovskim lafetima. Zajedno sa generalnim sekretarom CK KPSS Leonidom Brežnjevim na kapiji Aleksandrovskog sada sačekali su ih maršali Sovjetskog Saveza Georgij Žukov i Konstantin Rokosovski, koji su tokom odbrane Moskve komandovali Zapadnim frontom i 16. armijom. Prilikom svečanog otvaranja memorijalnog kompleksa „Grob neznanog vojnika” večni plamen upalio je Leonid Brežnjev, koji je baklju na trgu Manježnaja primio od heroja Sovjetskog Saveza Alekseja Maresjeva. Baklja, koja je na oklopnom transporteru stigla u Moskvu, zapaljena je vatrom sa memorijala „Marsovo polje” u Lenjingradu. U decembru 2020. godine u Beograd je iz Moskve stigao deo plamena sa „Groba neznanog vojnika”, kojim je zapaljen Večni plamen na Spomen-groblju oslobodilaca Beograda.
U znak sećanja na sve poginule u Velikom otadžbinskom ratu od 1965. godine u SSSR-u, a sada u Rusiji, na programima svih vodećih TV kanala i radio-stanica svakog 9. maja emituje se „minut ćutanja”.
Pogledajte i priču koja otkriva istinu o zastavi koja se zavijorila nad Rajhstagom i postala simbol pobede nad fašizmom:
Pročitajte i:
