Petar Peca Popović: Nemojte da pevate na engleskom, imate obavezu prema svojoj zemlji
© Foto : Privatna arhiva Petra Pece Popovića
Pratite nas
Nama danas fali jedan Duško Trifunović koji će u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu kazati ’nemojte da mi pevate na engleskom – imate obavezu prema zemlji u kojoj živite’’. A bez Duška, kao i bez Arsena naša popularna muzika ne bi bila onakva kakva jeste, kaže za Sputnjik Peca Popović.
U najnovijoj knjizi „Tragovi u beskraju“ Popović je uspeo da otrgne od zaborava zvuk Džimija Hendriksa, ritam Badija Holija, bluz Džonija Vintera, pesme Martija Balija, Reja Čarlsa, Čaka Berija, Boa Didlija, snažno „ja“ Arsena Dedića, ponosno „mi“ Nikole Karaklajića... kako i beleži u njenom uvodu.
„Kada slušate Džimija Hendriksa kako na Vudstoku svira američku himnu, vi čujete i onaj mitraljez iz Vijetnama i poklič demonstranata iz Pariza; čujete glas obespravljenih crnaca na Jugu, a čujete i neku slovensku dušu koja u mraku piše veliku knjigu“, objašnjava Popović.
Naslovnica knjige „Tragovi u beskraju“ Pece Popovića
© Foto : Promo
Kao muzički novinar, publicista, ali pre svega iskreni rokenroler Peca Popović imao je čast da mnoge od rokenrol zvezda upozna, da sa njima otkriva novi zvuk, skače u masi na ostrvu Vajt, sedi u tišini topčiderskog vrta i gradi svoju zbirku sećanja.
„Rokenrol kao vazduh, kao voda, kao zemlja, kao vatra sa slavom koja isparava, havaričnom popularnošću i varljivošću zaborava – ne umire. Odlaze samo njegove zvezde. Dok sam živ, imam obavezu da ne zaboravim graditelje mog sveta. Zbog lepih trenutaka koje je moja generacija imala dok smo otkrivali njihovu umetnost, čudo njihove poetike, zbog drhtanja dok smo stajali ispred bine i slušali muziku, čuvali ploče, zbog svega što su njihove pesme značile u našem životu, meni je obaveza da nešto od tih emocija sačuvam za mlađe“, piše on u knjizi.
Petar Peca Popović
© Privatna arhiva Pece Popovića
Ni Sem Endru, ni Vlada Divljan, ni Predrag Ivanović, Koen nisu otišli – žive u pesmama, u „Tragovima u beskraju“.
Od Koena do Arsena Dedića
Ko je sve od zvezda sa domaće i svetske rokenrol scene prošao kroz vaše dvorište?
- Ima jedna šala – kroz Užičku ulicu prošli su najvažniji političari u dvadesetom veku koji su dolazili kod Josipa Broza Tita. Krajem dvadesetog veka kroz Tolstojevu su prolazili mnogi likovi posećujući Slobodana Miloševića. U ulici ispod u kojoj ja stanujem od šezdesetih godina do današnjeg dana, ljudi koji se bave lepim stvarima i dalje dolaze. Nema muzičara koji je svirao i pevao u Jugoslaviji, a da nije svratio kod mene. Godine 1971. godine članovi benda „Mango Džeri“ sedeli su kod mene u dvorištu i pili kajsijevaču koju je pekao moj otac. Te večeri trebalo je da nastupaju za rođendan Studija B, u rasprodatoj Hali Sportova, gde je bilo svega, ali ne i monitoringa. Ispao je svetski skandal. Sećam se i Grema Neša iz grupe „Holis“ koji mi je saopštio da napušta bend. Kada mi je 1982. godine u posetu dolazio Dejvid Birn, pili smo kafu, slušali smo „Mustafu“ Bebi Dol, a on je izvadio 20 dolara i stavio ih u kolevku mog devetomesečnog sina.
Himne revolucije
Muzika vam je davala osećaj da ste deo nečega većeg. Ona je imala moć da menja društvo, menja svet. Ima li muzika tu moć danas?
- Muzika danas ima jednu drugu snagu – dostupnija je nego u moje vreme. Nekad, kad se objavi ploča, sanjate da je jednog dana imate u ruci. Danas nema te čarolije neizvesnosti i slutnje. Mi smo želeli da slušajući tu muziku, naučimo engleski jezik i otkrijemo da je negde u svetu naša generacija osvojila pravo da iznese gitare, stane pred mikrofon i peva o onome što mi osećamo. To su pesme iza kojih se hodalo za rasna prava, za polna prava, hodalo se protiv rata u Vijetnamu, protiv intervencije u Čehoslovačkoj, hodalo se i protiv atentata na Patrisa Lumumbu u Beogradu. Ne zaboravite i Gagarin je pre poletanja u svemir slušao Bulata Okudžavu. Sada je nešto drugo mlađoj generaciji važno, važno je broj bita i frekvencija u spotu, a nama je bila važna emocija i poruka.
Knjigu ste posvetili svima koji su ostavili tragove u beskraju, posvetili ste je svojoj generaciji, ali i mlađima.
- Živimo u vremenu u kom onaj ko izađe na scenu misli da istorija počinje od njega. Fenomeni popularne kulture nisu nastali tek tako i mi moramo da ubedimo mlađe generacije da poslušaju muziku šezdesetih, sedamdesetih godina i otkriju zašto moderna muzika zvuči onako kako zvuči, zašto ima tu slobodu i drskost. Osvajanje te slobode nije bilo lako – neko je morao da otškrine, neko da sruši neko da šutne vrata i napravi prolaz za talentovane iz celog sveta. To je razlog zašto i dan danas pišem.
Beograđani na festivalu na ostrvu Vajt: Peca Popović i Mirjana Marinšek Nikolić
© Foto : Privatna arhiva Pece Popovića
Uspomene željne da se nose
Koje vam uspomene zapovedaju da pišete?
- Sećam se jednog razgovora sa Arsenom Dedićem u našem dvorištu. Pitao je moju suprugu koga najviše voli od nas muzičara, na šta je ona iskreno odgovorila – Koena. A on je rekao ’Koen je tri godine stariji, mene ćeš tri godine više voleti’. Sećam se vesti o njegovom odlasku, moja supruga je rekla,’ ja ću ga duže voleti’.
Poslednjih godinu dana mnogo sam poznanika i prijatelja izgubio. Nije lako kada ujutru ustanete i strahujete da ćete prepoznati ime onoga ko je otišao. Ili kada vas neko zove na kućni broj – to nikada nisu dobre vesti. Bojim se zvuka telefona. U mom mobilnom, pola brojeva više ne postoji.
Vreme je istrošeno, pesma je otpevana iako imam još nešto da kažem, peva Pink Flojd. Svako je zaslužio da izađe na bis, a kome je sve taj bis uskraćen?
- Dugo je svet živeo u teoriji o „Klubu 27“. Lako je umreti sa 27 godina, a teže je tu karijeru pronositi dalje kroz vreme. Nismo verovali da će Čak Beru umreti u devedeset prvoj godini. On je pedesetih napisao sve što je trebalo, a tek je krajem ’71, početkom ’72. imao pesmu broj jedan. Sa druge strane, ne mogu da zamislim kako bi danas izgledao Džimi Hendriks, kako bi danas izgledala Dženis Džoplin, kako bi danas izgledao Džim Morison.
Peca Popović i Arsen Dedić
© Foto : Privatna arhiva Pece Popovića
Rekvijem za graditelje slobode i drskosti
Mnogi od junaka o kojima pišete prošli su trnovit put da bi stigli do svoje umetnosti. Boli li vas saznanje da su neki od njih danas potpuno zaboravljeni?
- Moja knjiga ne može da ispravi nepravde, to i nije bila moja ambicija. Moja ambicija bila je da pred sobom budem čist. Međutim, neka imena su stvarno zaslužila mnogo više. Kada znate sudbinu Predraga Ivanovića i put kojim je morao da prođe u vreme kada su džez muzičarima makazama sekli nogavice, kada su upadali na igranku i tukli džezere... Sa radošću se sećam i Zorane Vasiljević, čuvena Zore iz dueta „Sestre Vasiljević“. Ona mi je deset dana pred smrt dala 42 audio trake zvučnih zapisa njenog pokojnog oca iz južne Srbije, Kosova i Makedonije. Odluka SANU posle njene smrti bila je da se osnuje depo za audio i filmsku umetnost što mislim da je važna odluka naše nacionalne akademije jer narod koji ostane bez svog zvuka nema pravo da se nazove narodom. Mi smo pod okupacijom engleskog jezika. Zagovaramo ćirilicu, a sve je išarano na engleskom jeziku. Nemam ništa protiv, kako bih mogao da imam, ali mora da postoji i strategija kako da čuvamo ono zbog čega smo onakvi kakvi jesmo.
Da li i dalje verujete u frazu Nila Janga da rokenrol nikada neće umreti?
-Dokle god neki dečko ili neka devojčica ne mogu da spavaju jer veruju da će to što stvore te večeri, ta pesma, taj akord, promeniti svet - verujem. Ovaj svet više ne može da promeni pesma, ali ovaj svet mora da bude lepši uz prave pesme. Zamislite svet ako bismo mu oduzeli zvuk. Mi smo poslednjih meseci navikli da živimo u drugačijem svetu, ali teško bismo ga podneli da nije bilo muzike. Naša zemlja svašta je pretrpela poslednjih trideset godina i pesme su nas održavale i ulivale nadu. Tako doživljavam i 2021. godinu i znam da postoje ljudi koji veruju da će neko postati bolji slušajući njihovu muziku.
Ravnodušni nisu menjali svet, svet su menjali oni kojima san nije dozvolio da spavaju.
Da sada imate priliku da nekog od svojih poznanika, prijatelja, idola, vratite na bis, ko bi to bio?
- Morao bih da imam veliki lift, ali mislim da bi bilo važno kada bih mogao u desnoj ruci da vratim Arsena Dedića, u levoj ruci Duška Trifunovića. Bez njih naša popularna muzika ne bi bila onakva kakva jeste. Arsen je oslobodio prostor i uveo je prvo lice jednine u našu popularnu muziku, a Duško Trifunović je opismenio nepismene i rekao – ’Nećete vi meni na engleskom pevati’. Nama fali jedan Duško Trifunović koji će u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu kazati nemojte da mi pevate na engleskom – imate obavezu prema zemlji u kojoj živite. Njihovi legati su veliki i bogati i tek treba da se izučavaju.
