Nemački „gradovi-tvrđave“: Zašto nisu pomogli Hitleru 1945. godine
12:45 03.05.2021 (Osveženo: 01:13 26.08.2021)
© Sputnik / Vladimir Yudin
/ Pratite nas
Poslednja faza Drugog svetskog rata bila je propraćena epizodama ubrzanog pada Trećeg rajha. Nemci su izgubili ne samo teritorije koje su osvojili, već i svoje teritorije. U pokušaju da zaustave ofanzivu Crvene armije, nacisti su doneli brojne bezobzirne odluke prema sopstvenoj vojsci, kao što je koncept „festunga“ ili „gradova-tvrđava“.
Osuđeni na propast
Počevši sa operacijom „Bagration“ u junu 1944. godine, sve akcije Nemaca na Istočnom frontu su se loše po njih završile. Ako su Nemci posle Kurska izgubili priliku da čak pokušaju da izvedu ozbiljniju ofanzivu, nakon sloma grupe „Centar“ nisu mogli ni da garantuju zadržavanje već zauzetih položaja. Nemačka odbrana je prestala da odoleva napadima Crvene armije, što je značilo da praktično ne mogu da zaustave sovjetsku vojsku.
Jedino što je ostalo u ovoj situaciji Trećem rajhu je da se potrudi da dobije na vremenu u nadi da će se pojaviti neko „čudotvorno oružje“, kojem se Hitler nadao. Saveznici su već uspeli da se zvanično dogovore da po završetku rata nacističku elitu ne čeka ništa dobro. Zato su donosili odluke kojima bi se bar usporilo napredovanje Crvene armije.
Jedno od rešenja je bio i koncept „gradova-tvrđava“. Ako je okupirani grad bio okružen sovjetskom vojskom, onda se nemački garnizon trudio da se probije do svojih, kako bi se spojio sa osnovnim snagama i nastavio da ratuje. U slučaju da je grad bio proglašen „festungom“, odnosno „tvrđavom“, onda je garnizon morao da ga zadrži što je duže moguće. Istovremeno, niko nije dao obećanja da će deblokirati jedinice koje brane tvrđavu, kao što je bilo ranije. U suštini, vojnici su slati na zadatke, iz kojih su mogli živi da se vrate samo kršenjem naredbe.
Od ove koncepcije je bilo realne koristi, jer nijedna ofanziva u ratu nije moguća bez zaliha. Vojske svakodnevno troše hiljade kamiona i desetine ešalona municije, hrane i goriva. Ideja je bila da se ovaj protok oslobodi. Ako se festung nalazi na spoju transportnih komunikacija i već dugo nije zauzet, to znači da se kroz njega ne može ništa transportovati.
Naravno, moguće je snabdevati se nekim okolnim putevima, kao što su seoski, zaobilazeći nepokorni grad i ponovo se vraćajući u kontrolisane delove komunikacija. Međutim, to je gubljenje vremena, goriva i vozila. Na uskim putevima se prave gužve, kolone se zaglavljuju u prolećnom blatu, municija se sporije dovozi. Kao rezultat toga, sovjetska ofanziva je trebala da stane, zbog nedostatka zaliha. Nemci su kupovali sebi vreme. Upravo na to su računali nacisti koji su nemilosrdno žrtvovali svoje vojnike.
Tvrđava i barikade
Postojale su velike, kamene, višespratnice koje bi mogle da podnesu granatiranje iz malokalibarske artiljerije i da dugo ostanu pod vatrom kalibra, na primer, 85 milimetara, što je bilo glavno oružje, kasnija modifikacija tenka T -34. U tim gradovima je bilo i mnogo podruma, gde je bilo moguće opremiti skladišta i postaviti mitraljeze ili protivtenkovsko naoružanje.
Grad-tvrđava se dodatno ojačavao. Odbrana se delila na sektore, grad je ispresecan rovovima i komunikacionim mrežama. Delovi su bili zaštićeni protivtenkovskim barikadama.
Barikade su čuvala minska polja i vojnici sa mitraljezima. Ulice koje nisu imale barikade, imale su protivtenkovsku artiljeriju ili tenkove. Festung garnizoni nisu imali problema sa artiljerijom. Međutim, nemačke jedinice su se često povlačile zbog nedostatka goriva.
Crvena armija protiv „tvrdog oraha“
Festung je bio „tvrd orah“, ali Sovjeti su i tome mogli da se suprotstave. Crvena armija je koristila taktiku jurišnih grupa. Osnovni princip jurišnih grupa se zasnivao na autonomnom delovanju. Bilo je potrebno, što je pre moguće, dok se protivnik još nije osvestio, upasti u gradsku odbranu, u njene najslabije delove.
Okosnicu jurišne grupe je činilo trideset do četrdeset vojnika naoružanih uglavnom automatskim oružjem. Dobijali su pojačanje, u zavisnosti od raspoloživih resursa i prirode zadatka. Ponekad su to bili bacači plamena i minobacači, kao i 45-milimetarsko i 76-milimetarsko oružje. Veliki značaj je imala 152-milimetarska haubica iz perioda 1909-1930. godine, koja je bila velikog kalibra, a u isto vreme je bila male mase i veličine. To je razlog što je bila pogodna za gradske sukobe.
Jurišne grupe su imale i tenkove, srednje T-34 ili teške IS-2, koji je imao impresivan 122-milimetarski top. On je imao veliku razornu moć, dok je 152-milimetarski samohodni top ISU-152 bio još razorniji.
Pod okriljem tenkova i pušaka, bacajući granate, pucajući iz teškog automatskog naoružanja, jurišne jedinice su polako, ali sigurno probijale put kroz neprijateljsku odbranu. Zato su festunzi na kraju „izgriženi“.
Kjustrin je izdržao dva meseca. Poznanj je bio najpoznatiji festung, koji je izdržao mesec dana, dok je Kenigzberg osvojen za nekoliko dana.
Prevelik festung je bio loš po Nemce, ako garnizon nije mogao da drži ceo grad, onda su se u odbrani formirala slaba mesta. Sovjetske jurišne grupe su ih vešto pronalazile i uništavale nemačku odbranu.
Sovjetski tenkovi u Kenigzbergu (Kalinjingrad) 1941-1945. godine
© Sputnik
Pročitajte još:
