Da li su razvoj tehnologije i mogućnost obraćanja širokom krugu gledalaca jedini razlog zbog kojeg je žanr distopije u usponu, ili tome, možda, doprinosi i samo društvo u kojem živimo, a koje sve više nalikuje distopijskim zajednicama koje nam prikazuju umetnici?
Kako je Tramp doprineo ekspanziji distopijskog žanra
Filmski kritičar Đorđe Bajić ističe da svaka distopija ima i društvenu dimenziju, uz opasku da je popularnost ovog žanra, naročito u Americi, naglo porasla s dolaskom Donalda Trampa na vlast.
„Nije se to bukvalno poklopilo, ali jeste pogodovalo popularnosti žanra, u smislu da je publika odreagovala na društvene promene, odnosno na mogućnost diktature kao jedan od najvećih društvenih strahova. To je onaj orvelovski strah iz romana '1984', ili ono što je Kafka u svom 'Procesu' lepo opisao kao strah od toga da ćete jednog jutra ustati, da će vas sačekati neki ljudi u dnevnoj sobi i reći vam da ste uhapšeni. Ti strahovi postoje i čak nisu ni nerealni. Nažalost, društvo u kojem živimo potvrđuje i hrani te strahove, tako da je normalno i očekivano da se to ispolji i u umetnosti“, ocenjuje Đorđe Bajić.
Američka publika je u septembru 2016. godine bila u prilici premijerno da gleda prvu sezonu serije „Designated survivor“, koja je kod nas prevedena kao „Vršilac dužnosti“. Ovaj politički triler Dejvida Gugenhajma može se shvatiti i kao svojevrsna antiutopija, čija je radnja smeštena u neposrednu budućnost, gotovo sadašnjost.
Nakon nezapamćenog terorističkog napada na Kapitol, koji zajedno sa čuvenim zdanjem u Vašingtonu briše sa lica zemlje kompletnu američku administraciju, predsednika, senatore i kongresmene, na čelo SAD silom prilika, i američkog zakona, dolazi „jedini preživeli“ - dotadašnji ministar građevinarstva, univerzitetski profesor neokaljane biografije i čvrstih moralnih načela, čiji lik tumači Kifer Saderlend.
U tri sezone ove serije pratimo kako se „jedan od nas“, običan porodični čovek, politički marginalac bez trunke ambicije da obavlja dužnost „najmoćnijeg čoveka na planeti“, upušta u gotovo nemoguću misiju da, ne odstupajući od bazične ljudskosti u koju nepokolebljivo veruje, pobedi ono što se danas popularno zove „duboka država“, da reši bezbrojne probleme podeljenog američkog društva,od rasizma i seksizma, preko međunarodnog terorizma, do izbegavanja otvorenog sukoba s tradicionalnim spoljnim neprijateljima, poput Rusije, Kine, Irana...
Antiutopijski element ove serije jeste to što je gotovo nemoguće da gledalac poveruje u to da je pojedinac, ma koliko častan bio, sposoban da pobedi jedan glomazni i monstruozni sistem, koji zaogrnut prividom demokratije opstaje upravo na kontroli strahom, podelama i neprestanim izazivanjem sukoba.
Univerzalne teme koje ukidaju zapadni monopol
Iako se distopijski žanr decenijama vezivao prevashodno za američku, ili u širem smislu zapadnu filmsku industriju, danas je on postao veoma popularan i u drugim kulturama, a posebno u Kini i ostalim azijskim zemljama.
Podsećajući na to da je južnokorejski oskarovac Bong Džun-Ho 2013. godine snimio film „Ledolomac“, kao i da je prošle godine premijerno prikazana istoimena serija u američkoj produkciji, filmski kritičar Miroljub Stojanović konstatuje da su teme kojima se bavi distopijski žanr, kao što su u ovom slučaju klimatske promene i negativne posledice koje one mogu da donesu čovečanstvu, postale pitanje od globalnog značaja.
„SAD i Južna Koreja – to samo govori o tome koliko su ovo univerzalno privlačne teme koje nemaju svoje nacionalne miljenike. One su potpuno anacionalne. Više niko nema monopol u smislu nacionalne kulture i kinematografije, ne postoji nikakav nacionalni televizijski kod, nikakva kultura pripadnosti. Nebitno je ko potpisuje čiji film i to je fenomen koji prati popularnu i globalnu kulturu“, primećuje Stojanović.
On dodaje da jake kinematografije, moćne producentske kuće i distributivni centri i dalje imaju privilegiju bolje vidljivosti i intezivnije komunikacije s publikom, ali da, kada je reč o samim temama koje se obrađuju, više niko nije neprikosnoven.
„Postoje genijalne izraelske serije, da ne govorim o azijskim. Kada vidite kakvih fantastičnih distopija ima u tajlandskoj kinematografiji, to je da vam stane razum. U kineskom filmu je potpuno ludilo, i to možemo da vidimo kada s vremena na vreme dospe kod nas, na Festival autorskog filma, ili na Fest. To je sve zaista prva liga. Gigantske kinematografije, poput indijske ili kineske, imaju svoje podžanrovske i žanrovske obrasce, koje su potpuno mimo akademskog mejnstrima, i dalje veoma privlačnog na Zapadu. Mnoge kinematografije se uključuju u međunarodnu utakmicu i u tom smislu ja pozdravljam liberalizaciju ponašanja svetskog gledaoca“, kaže Stojanović.
Ruske distopije – hitovi na Netfliksu
Da distopijske teme sve više privlače ne samo publiku nego i autore koji nisu sa Zapada govori i nekoliko ruskih serija snimljenih u proteklih par godina, koje se mogu pogledati na Netfliksu.
Jedna od njih je „Lučše, čem lюdi“ (Better than Us), čija je radnja smeštena u u 2029. godinu i bavi se društvom u kojem su roboti-androidi postali uobičajena pojava i ušli u sve sfere života ljudi, pomažući im da vaspitavaju decu, radeći kao njihovi privatni vozači, telohranitelji ili kućna posluga.
Za većinu ljudi ovi roboti su jednostavno mašine bez duše koje služe da olakšaju svakodnevni život, a ta jednostavna slika se menja kada se na tržištu pojavi superrobot Arisa, sposobna da oseća. Ona poput deteta upoznaje svet i postepeno otkriva značenje brige, posvećenosti i ljubavi. Spoj dečje naivnosti i nevinosti i superiornog veštačkog intelekta omogućava joj da bude dosledna u odbrani ljudkosti i samim tim – bolja od ljudi.
Pažnju svetske publike je tokom prošle godine privukla i ruska serija „Epidemija“ (To the Lake), snimljena 2019. Već sam naslov sugeriše da je zaplet zasnovan na pojavi smrtonosnog virusa koji u ovom slučaju napada Moskvu, pretvarajući je u grad mrtvih. Mediji kriju podatke o pravom broju umrlih, novac gubi vrednost, nepoznati naoružani ljudi zatvaraju ljude u karantine, gradom haraju banditske skupine, vladaju haos i bezakonje, a oni koji se još nisu zarazili očajnički pokušavaju da napuste prestonicu.
Da li su tvorci serije „Epidemija“ umetnici-vizionari, ili su u temi koju obrađuju prosto videli mogućnost dobre zarade, ostaje da nagađamo.
Umetnici-vizionari ili lovci na profit
Miroljub Stojanović smatra da motivi autora distopijskih serija jesu velikim delom vođeni profitom, ali da ta činjenica istovremeno služi samo kao izgovor za njihovu vrednosnu diskvalifikaciju brojnim „zadrtim estetičkim konzevativcima“ koji ne reaguju, ili reaguju veoma negativno na distopijske teme.
„Postoji, međutim, posebno u serijama, jedna tiha subverzija kada je reč o publici. One ne samo da preobražavaju, nego i prevaspitavaju svoju publiku, i to ne u ružnom smislu reči. Zbog svoje dugotrajnosti one imaju mnogo veće narativne mogućnosti da razviju početnu ideju, da je dovedu do savršenstva, da je uobliče i da shodno reakciji publike proizvode nastavke. Televizijske serije su planetarne, film to još nije dostigao, a razlog tome je upravo njihova tehnološka dostupnost“, konstatuje Stojanović.
Sličnog je mišljenja i Đorđe Bajić koji ističe da novac pokreće sve, te da distopijske serije i filmovi ne bi bili snimani da nisu popularni.
„Posle dva promašaja, ta priča bi se završila. Vremena su prilično turbulentna, svašta se dešava, ali ako se osvrnemo na početak, otkako je film postao relevantan, vidimo da je ljudima ta tematika uvek bila interesantna. Setimo se Frica Langa koji je još 20-ih godina snimio čuveni 'Metropolis'. Tokom godina to se nije promenilo, samo je tehnologija olakšala snimanje takvih sadržaja s mnogo specijalnih efekata, zbog čega oni deluju mnogo uverljivije“, kaže Đorđe Bajić.
On smatra da je distopijski žanr pre desetak godina važan podsticaj dobio velikim uspehom filmskog serijala „Igre gladi“.
„Verovatno bismo se saglasili da to nisu vrhunska dela, ali je činjenica da su to bili neverovatno popularni i profitabilni filmovi. Istovremeno, oni su otvorili put da se stvaraju i vrhunska dela. Uspeh 'Igara gladi' je doprineo odluci da se snimi serija 'Sluškinjina priča' 2017. godine, prema istoimenom romanu Margaret Atvud. Ta serija je vrhunsko umetničko delo, makar kada govorimo o prvoj sezoni. Ona je izrazito polemička, bavi se distopijom, ali onom koja proističe iz samih ljudi, nema vanzemaljaca, virusa, neke spoljne opasnosti, ljudi su sami sebe vratili u srednji vek. Kada se serija pojavila pre nekoliko godina, pokrenula je mnoštvo ozbiljnih pitanja i bila zaista relevantna, ne samo u umetničkom nego i u društvenom smislu“, ocenjuje Đorđe Bajić.
