Cenu stoke koja je, po oceni proizvođača bila niska i prethodnih godina, pored smanjene prodaje mesa zbog zatvorenih restorana, ugostiteljskih objekata, hotela usled pandemije kovida, dodatno su srozali uvoznici kupovinom jeftinog mesa u Evropskoj uniji. Domaći proizvođači su time dovedeni do propasti.
Cena svinjskog mesa, najzastupljenijeg u prodaji, u EU je na godišnjem nivou pala 9,5 odsto jer nije mogla da ga proda svom tradicionalnom kupcu, Kini, što zbog pandemije, a što zbog afričke kuge svinja.
Zahvaljujući konkurentnoj ceni ona je uspela da „udomi“ deo svojih viškova mesa i na našem tržištu.
Svinjsko meso je tako u trgovinama sa 500 dinara za kilogram buta palo na oko 450 dinara, junećeg sa 800 na oko 750, a jagnjećeg koje se početkom prošle godine prodavalo za oko 900 dinara za kilogram palo je na manje od 700 dinara.
Proizvođači mesa na ivici propasti
Zbog teške situaciju u kojoj su se našli stočari Ministarstvo poljoprivrede je odlučilo da do kraja ove nedelje budu povećane cene stoke, pa će kilogram žive vage kada su u pitanju svinje biti 150 dinara po kilogramu, a jagnjadi 250 dinara. Uz to, „zbog objektivnih okolnosti u dinamici proizvodnje i poremećaja u cenama“, stočarima će, kako su napomenuli u Ministartsvu, nakon usvajanja rebalansa budžeta, isplata subvencija biti posebno ubrzana.
Sagovornici Sputnjika, poljoprivrednik Zlatan Đurić iz Noćaja kod Sremske Mitrovice koji je proizvodnju sasvim „utanjio“, ali i sekretar Udruženja za stočarstvo u Privrednoj komori Srbije, Nenad Budimović smatraju da je pandemija samo dodala problemima stočara koji su na težinu položaja ukazivali i pre korone.
Đurići čije desetočlano domaćinstvo obrađuje devet hektara oranice, iako imaju odlične kapcitete za tov oko 100 junadi, 250 svinja u jednom turnusu, silose, svu kompletnu opremu, mehanizaciju, nisu se usudili da uđu u proizvodnju koja bi ih, kako napominje naš sagovornik, uvalila u dugove i koštala porodicu. Sve su sveli na nešto više od 20 svinja, 20-30 ovaca, par krava, kaže Zlatan.
Cena ne pokriva ni troškove proizvodnje
„U Srbiji imamo negde oko 90.000 tovljenika viška i o tome smo obavestili Direkciju za robne rezerve“, ističe on. Na pitanje šta će im značiti veće cene stoke koje bi trebalo za koji dan da počnu da se primenjuju, ovaj poljoprivrednik je nedvosmilen:
„Ta cena ne pokriva ni proizvodne troškove. Najmanja cena trebalo bi da bude 200 - 205 dinara po kilogramu, jer cene žitarica su enormno porasle. Kukuruz je preko 26 dinara po kilogramu, sojina sačma više od 100 dinara, tako da vas 20.000 dinara i više košta tovljenik od 100 kilograma. To su proizvodni troškovi“, objašnjava Đurić.
On podseća da je i pre pandemije cena žive vage tovljenika bila 110 dinara za kilogram i da nije pokrivavala cenu proizvodnje, a da je ta loša situacija od septembra prošle godine krenula strmoglavo nadole, kako u slučaju junadi, tako i svinja.
Nekontrolisan uvoz iz EU
Po njegovoj oceni najgore je što smo na sve to imali nekontrolisan uvoz više od 150.000 tovljenika iz Evropske unije.
Na pitanje zašto uvozimo kada imamo viškove, po njegovoj oceni krivac za to je lobi uvoznika i klaničara kojima se gleda kroz prste i to što ne možemo da se odupremo Briselu.
„Jednostavno, oni sprovode diktat. Srbija je pod stalnim pritiscima i usklovljavanjima. Oni nam i dalje drže carine na juneće meso, prelevmane, takse. Nama zabranjuju da pređemo sa živom stokom preko njihove teritorije, a oni se slobodno šetaju po Srbiji“, nezadovoljno primećuje seljak iz Noćaja, ističući da od Sporazuma o stabilizaciji pridruživanju EU srpska poljoprivreda samo ima velike štete.
Na štetu proizvođača
On se, međutim, kritički osvrnuo i na domaće uredbe, pa je, kaže, umesto proizvođačima finansijska pomoć data klaničarima. Na iskazano nezadovoljstvo takvom odlukom ona je, kako dodaje, promenjena ali tako što bi seljak koji utovi bika imao pravo na 20.000 dinara, pod uslovom da ga proda.
I onda klaničar dođe kod nas proizvođača i kaže ako misliš da dobiješ onih 20.000 dinara daćeš mi još jeftinije, za 1,3 evra po kilogramu najkvalitetnijeg simentalca, slikovit je naš sagovornik.
Đurić napominje da prati situaciju u celom svetu, ne samo u Srbiji.
„Sada je 210 dinara cena svinja po kilogramu u Rumuniji, Mađarskoj svim tim zemljama EU, plus na to dobijaju 50 evra po tovljeniku ako uspeju da ga izvezu u zemlje van EU. O čemu mi onda pričamo. Nemamo uvedene ni prelevmane, ni carine prema njima, prodaju ovde šta hoće“, ističe on, ocenivši da neće skoro doći do popravljanja ove situacije.
Pre će, kako smatra, doći do rasta tenzija, jer su u pitanju sudbine porodica, a na stotine mladih koji su ušli u taj posao tova zavijeni su u crno.
Potrebno sistemsko rešenje
Po oceni Budimovića, više je faktora koji su doveli do toga da je naš farmer u nepovoljnom položaju, ističući da su neophodne strukturne reforme.
„Ovo što čini država jeste dobar korak, ali to je gašenje požara, nije sistemsko rešenje. Drugo, ni podsticaji ne mogu da pomognu toliko, jer podsticaji ne finansiraju proizvodnju, oni podstiču, pomažu“, kaže sekretar Udruženja za stočarstvo u PKS.
On, pri tom, ukazuje na to da podsticaji kod nas dobijaju socijalnu karakteristiku, a kada se ne vrate u poljoprivredu, kada ne podstiču kvalitet, nemaju efekta.
Neizvesnost same stočarske proizvodnje je jedan od faktora što se smanjuje broj gazdinstava, a pandemija je to dodatno podcrtala jer zbog nje viškovi naših tovljenika nisu mogli da budu plasirani pre svega na tržište CEFT-a, objašnjava Budimović.
Gde su naši prelevmani
Kina i Vijetnam su, dodaje, potencijalna rešenja, odnosno tržišta, ali je to smatra on, još na dugom štapu.
Na pitanje koliki je problem taj uvozničko-klanički lobi, kako ga nazivaju proizvođači, Budimović kaže da, mada u potpunosti podržava domaću primarnu proizvodnju, to ne bi nazvao lobijem.
Ako neko ima kompaniju koja se bavi preradom svinjskog mesa, nema dileme da li će na tržištu da kupi nešto što je skuplje ili jeftinije, jasan je ovaj stručnjak. On, međutim, smatra da treba stimulisati naše izvoznike.
„Kako Evropa može da primeni prelevmane za uvoz junećeg mesa iz Srbije u EU. U tim pregovrima mi nismo egal. To je državni posao. Znači referentno ministarstvo treba da zauzme odgovarajuću pregovaračku poziciju“, kaže Budimović.
On zaključuje da ćemo tek da osetimo prave efekte pandemije i da bi država trebalo da razmisli o uvođenju pariteta gde će kilogram žive vage ceniti kao sedam kilograma kukuruza.
