Naselje Cerak Vinogradi, proglašeno za kulturno dobro Srbije, jedno je od ukupno tri zaštićena naselja savremene arhitekture u Evropi. Izabrano je za izlaganje u Muzeju moderne umetnosti MoMA u Njujorku, u okviru izložbe „Betonska utopija − arhitektura Jugoslavije 1948−1980“, a potom je uvršteno u stalnu kolekciju čuvenog muzeja čime je dodatno potvrđen njegov status nacionalnog i internacionalnog kulturnog nasleđa.
Nekad idealno naselje, sada prepušteno volji pojedinaca
Ponosni stanovnici naselja Cerak Vinogradi i dan danas hvale se funkcionalnim stanovima i promišljenim planom ulica, objekata, parkova…
„U staro vreme nije postojalo idealnije naselje. Svi su se poznavali i znao se red - jednom mesečno ceo komšiluk okupljao se, čistio đubre, sadio cveće“, kaže za Sputnjik stanarka ulice Breza.
Naselje Cerak Vinogradi sastoji se od dvanaest ulica, imenovanih po vrsti drveta, što ga je u vreme nastanka činilo dodatno neobičnim i jedinstvenim: njegove ulice zovu se Jasenova, Kedrova, Borova, Kestenova, Lipa, Omorika, Breza, Platana, Crvenih hrastova, Cerski venac, Vinogradski venac…
Autorka ovog nagrađenog projekta Milenija Marušić naglašava da su ulice urađene na ravnom tlu tako da nigde ne mogu da zapnu ni štap ni točak od kolica. Centralni deo naselja predstavlja park koji vezuje Košutnjak - levo plućno krilo Beograda, sa topolama na Adi Ciganliji. Zamišljen kao utopija mikroprostora u kojem se – po meri čoveka - rađa, razvija i formira čovek, Cerak Vinogradi ipak ima svoj rok trajanja.
Za stanare ulice Lipa nezamislivo je da naselje Cerak Vinogradi bude kulturni spomenik koji niko ne štiti, kojim se niko ne bavi. Prema njihovom mišljenju, nekada jedinstveni stambeni blok u Evropi, sada je još jedno zapušteno naselje prepušteno volji pojedinaca.
„Naš kraj nastao je pre više od četrdeset godina, dotrajao je, treba ga obnoviti, posvetiti mu pažnju. Ali mene najviše boli kada vidim ljude koji bacaju đubre na zelene površine, kaldrmu koja je nestala jer su je uzimali stanari sa potrebe gradnje svojih vikendica; boli me kada vidim automobile koji se parkiraju u parku gde se deca igraju. Stanari su debelo pokrali to naselje“, svedoči Milan iz ulice Lipa.
Cerak Vinogradi kao nacionalna baština
Realizacija naselja Cerak Vinogradi podrazumevala je građenje novog gradića na brdu za 15.000 stanovnika u 3.650 stanova, na teritoriji od 93 hektara. Autorski tim Darko i Milenija Marušić sa Nedeljkom Borovnicom nisu samo ponudili projektno rešenje, oni su naselju udahnuli život svojim višegodišnjim prisustvom na gradilištu, projektantskim nadzorom, razgovorom sa stanovnicima Beograda.
„Bilo je lepo sastajati se sa Beograđanima i stanovnicima i pre nego što su kuće počele da se grade. Dolazile su porodice sa decom, zanimalo ih je gde je to mesto gde će oni početi da žive i kako će izgledati kuće u kojima će stanovati. Crteži su bili okačeni na zidove i za kompletno naselje napravljena je maketa tako da su deca uživala gledajući ih, kao i njihovi roditelji“, kaže za Sputnjik Milenija Marušić, koja je uz Darka Marušića i Nedeljka Borovnicu činila autorski tim koji je projektovao ovo naselje.
Izgradnja naselja na čijem prostoru su se nekada nalazili cerova šuma i vinogradi trajala je gotovo deset godina, a prvi stanari uselili su se 1981. godine.
„Prvih godinama stanari su dolazili da me pitaju koje bi cveće bilo dobro da se posadi u žardinjerama na velikim lođama“, seća se Marušićeva.
Poistovetiti se s onim ko tu živi
Kad god su projektovali stan, bračni par arhitekata Milenija i Darko Marušić imali su na umu ko će u njemu živeti.
„Poistovetiti se sa onim ko će tu da živi je osnovna stvar“, smatra Marušićeva i dodaje da su ona i Darko dosta toga uradili za porodice u kojima, u malom stanu, žive tri generacije.
„Stanovi su projektovani tako da se u njima komponente mogu presložiti. Mi smo svima pravili projekte kako da se napravi kutak za baku, a da ne smeta ni ona njima ni oni njoj. To je bilo izloženo u muzeju u Njujorku jer je njihovim kustosima to bilo veoma zanimljivo“, navodi Marušićeva.
Njene reči potvrđuju i stanari naselja koji, uprkos svim izazovima sa kojima se danas suočavaju, tvrde da žive u funkcionalnim stanovima, sa idealnim rasporedom soba, velikim terasama koje su u modernoj gradnji zaboravljene.
Otkup jedne utopije
„Sve je počelo kada su stanovi počeli da se otkupljuju, kada su predsednici kućnog saveta uzeli vlast da raspolažu zgradom, kada su davali dozvole da se na tavanu prave dupleksi, a lođe zatvaraju“, ističe Marušićeva i navodi da su postojali projekti da se ekonomska lođa zastakli jednoobrazno u celom naselju.
„Samo je jedan stan to uradio prema našem projektu. Svi ostali su po svome“, naglašava ona.
„Ulažete se, a ne vraća vam se. Ali ja ne odustajem. Kada bi se to regulisalo po džepu, sve bi bilo drugačije“, smatra autorka, a sa njom se slažu i neki od stanara.
„Kada bi se oni koji ne poštuju projekat, koji urušavaju izgled zgrade, naselja, koji se parkiraju u parku gde se deca igraju, kaznili, ovo naselje ne bi propalo. Ono bi bilo jedinstveno u Evropi“, tvrdi Milan iz ulice Lipa.
I arhitektura kao spomeničko nasleđe
Ovom naselju posvećena je izložba u Beogradskom izlogu koja je deo šesnaestog izdanja Beogradske internacionalne nedelje arhitekture. Ovogodišnja BINA održava se od 22. aprila do 22. maja u organizaciji Društva arhitekata Beograda i Kulturnog centra Beograda. U fokusu ovogodišnjeg programa je Beogradska škola stanovanja, koja svojom širinom obuhvata kompleksnosti ideja stanogradnje od šezdesetih do osamdesetih godina na našim prostorima.
Tanja Damljanović Konli, autorka izložbe „Beogradska škola stanovanja od kraja 1950. do sredine 1980. – Kompleksnost ideja“ kaže da je Beogradska škola stanovanja u svom usponu od 1960. do 1980. dosegla visok nivo projektovanja stambenih susedstva kao malo koja zemlja Evrope i sveta.
„Kolektivno stanovanje u drugoj polovini dvadesetog veka ravnopravno se pojavljivalo i na Istoku i Zapadu u kojem smo mi dokazali da nismo zapećak Evrope. Istraživanjem kolektivnog stanovanja istočne Evrope, mi objašnjavamo uobraženom Zapadu zašto je Beogradska škola stanovanja važna za stambenu izgradnju na svetskom nivou“, ističe Tanja Damljanović Konli.
Ona potvrđuje da kulturno nasleđe ne mora da se svede samo na ono što su srednjovekovni spomenici centralne i južne Srbije i Kosova.
„Spomeničko nasleđe je isto tako pamćenje i razumevanje arhitektonske delatnosti sredinom dvadesetog veka kome Beogradska škola pripada, a kako Milenija Marušić dokazuje može čak postati i spomenik kulture“, zaključuje Damljanović Konli.