Raul Kastro povukao se sa mesta prvog sekretara Komunističke partije Kube na kojem je bio od 2011. godine, kada je smenio tada već ostarelog brata Fidela.
„Raul Kastro kao 89-godišnjak svakako ima malo energije da u narednom periodu upravlja Kubom iz senke, iako je to u svom nedavnom obraćanju na Kogresu partije najavio. Ali, on je bez ikakve sumnje poslednji veliki kubanski revolucionar, koji je svojevremeno važio za vatrenijeg komunistu od svog brata i ostaće upamćen najviše po tome što je doprineo značajnoj relaksaciji odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama u vreme administracije Baraka Obame“, podseća Rajko Petrović iz Instituta za evropske studije.
Kuba posle Kastra
Za Petrovića izbor kubanskog predsednika Migela Diaza-Kanela za prvog sekretara Komunističke partije Kube i Kastrovog naslednika nije bilo iznenađenje.
„Kanel je domaći, kubanski kadar, s obzirom na to da je školovan na univerzitetu Marta Abreu u Santa Klari i svakako je čovek od velikog poverenja porodice Kastro. Zato nisam ni sumnjao da će upravo on nakon Kastra biti na najvažnijoj funkciji u zemlji, na čelu Komunističke partije Kube. Po struci je elektroinženjer, ali se politikom bavi još iz mladih dana. Upravo zato što je domaći kadar o njemu je teško govoriti kao o stranom agentu ili ubačenom elementu, o čemu se spekuliše u pojedinim kubanskim krugovima, a mnogo više u SAD ili nekim drugim zemljama koje su zainteresovane za budućnost Kube“, napominje hispanista.
Šta će Kanel doneti Kubi
Migel Diaz-Kanel je, dodaje naš sagovornik, član Politbiroa Komunističke partije Kube još od 2003. godine i najpre je bio ministar visokog obrazovanja. 2018. godine je preuzeo premijersku funkciju, da bi od 2019. godine postao predsednik Kube.
„Pre nekoliko godina Kanel je izjavio da će se Kuba polako, ali sigurno kretati od komunističke ka socijalističkoj državi, zadržavajući pritom temeljne tekovine Kubanske revolucije. Ipak, mislim da on sada, u svojstvu lidera Komunističke partije Kube, neće moći da izlazi sa tako drastičnim stavovima, ali mi se takođe čini da će u nekom narednom periodu „kastrizam“, kao specifična kubanska ideologija, opstati. Činjenica je da će Kanel doneti promenu političkog stila i političke komunikacije u zemlji. U tom smislu dovoljno je samo pogledati njegov stil oblačenja, jer on, za razliku od braće Kastro, ne nosi maslinasto-zelenu uniformu već civilnu odeću, što je i simbolički pokazatelj vesternizacije Kube i njenog otvaranja ka svetu“, primećuje Petrović.
Buduća politika Kube
Prema njegovim rečima, pod Kanelovim rukovodstvom može se očekivati nastavak postepene ekonomske liberalizacije zemlje.
„Činjenica je da se jednopartijski sistem, sa postojanjem Komunističke partije kao jedinog relevantnog političkog aktera, neće menjati u dogledno vreme, mada sam mišljenja da postoji velika mogućnost za evoluciju ka takozvanom unutarpartijskom pluralizmu. Na spoljnopolitičkom planu očekujem relaksaciju odnosa sa novom američkom administracijom, nakon veoma zaoštrenih odnosa i niza sankcija u vremeDonalda Trampa, a pre svega jer mi se čini da Bajdenova administracija želi da pacifikuje, bar na neko vreme, svoje odnose sa latinoameričkim zemljama. Takođe, mislim da će Kuba i dalje biti na kursu tradicionalno dobrih odnosa sa Rusijom i Kinom“, navodi sagovornik Sputnjika.
Kada je reč o politici Kube prema latinoameričkom regionu, u kome je ta zemlja jedan od glavnih aktera, Petrović veruje da će pod vođstvom Kanela Kuba zadržati postojeće pozicije.
„One pre svega podrazumevaju pomoć levičarskim režimima poput onih u Venecueli, Nikaragvi ili Boliviji, gde će Kuba ostati i dalje simbol i neka vrsta čuvara te autentične latinoameričke, levičarske ideje“, objašnjava ovaj stručnjak.
Šta će biti najveći izazov za Kanela
Pitanje Komunističke partije Kube, glavnog izvora moći u zemlji je, smatra Petrović, svakako najvažnije pitanje u godinama koje dolaze.
„Upravljanje partijom će za Kanela biti jednako važno kao i upravljanje državom, imajući u vidu da se već spekuliše da li će doći do postepenog urušavanja partije, ili pak njene transformacije u neku umerenu stranku socijaldemokratske provinijencije, što bi označilo kraj postojećeg „kastrističkog“ modela vlasti. Naravno, tu su i brojni ekonomski problemi sa kojima se Kuba suočava, posebno sada u doba globalne pandemije koronavirusa, ali mnogi analitičari ipak ocenjuju da će najveći izazov za Kanela biti taj međugeneracijski jaz koji je prisutan na Kubi“, kaže naš sagovornik.
Sa jedne strane, objašnjava, tu su stariji Kubanci koji su i dalje prilično odani tekovinama revolucije i Komunističkoj partiji, posebno oni koji pamte neoliberalnu diktaturu Fulhensija Batiste.
„Sa druge strane su mlađi Kubanci koji se tih godina ne sećaju, iako uživaju u nekim elementima te kubanske „države blagostanja“ kao što je besplatno obrazovanje, zdravstvo i relativna bezbednost na ulicama. Oni žele da drže korak sa savremenim svetom, dok Komunistička partija, na primer, internet i društvene mreže vidi kao opasnost za rastakanje revolucionarnih tekovina i subverzivno delovanje“, napominje Petrović.
Primena „kineskog modela“ kao dugoročno rešenje
Prema mišljenju nekih analitičara, dugoročno rešenje za Kubu bila bi primena „kineskog modela“, gde bi došlo do ekonomske liberalizacije zemlje uz očuvanje jednopartijskog sistema vlasti, koji bi opet imao određeni stepen unutarpartijskog pluralizma.
„Verujem da bi Kuba, reformisana po tom kineskom modelu i kineskim standardima koje na globalnom nivou danas malo ko može osporavati, mogla da pronađe svoje mesto pod suncem u nadolazećem mulitipolarnom svetu. U svakom slučaju, ovu državu čeka pronalaženje nekog novog puta, jer ona ne može dugoročno opstati u ovakvoj, prilično anahronoj i prevaziđenoj formi. Činjenica je da će na nju SAD i dalje vršiti veliki spoljnopolitički i ekonomski pritisak, ali ipak mislim da Kuba nikada do kraja neće postati zemlja nalik Čileu ili nekim drugim državama koje su napravile oštar zaokret od socijalizma ka neoliberalnom kapitalizmu“, zaključuje Rajko Petrović za Sputnjik.
