Kao potpredsednik lanca trgovine prehrambenim proizvodima Albertsons, Kalahan je imaju tu „čast“ da pojede mnogo voća u karijeri. No, sumo narandžu opisao je kao jedinstvenu:
„Iskustvo probanja ne može se uporediti ni sa čim drugim“, prenosi B92..
Voće se u početku ne čini primamljivim. Izgleda poput male, naborane narandže s izraslinom sličnom čvoru koji nose sumo rvači, po kojem je dobilo ime. Zapravo je reč o hibridu pupčane narandže, vrste agruma pomela i mandarine, a ukusa je poput izuzetno slatke mandarine. Lako se ljušti, delom zahvaljujući toj izraslini, a prsti se od nje ne ulepe previše.
Amerika poludela za sumo narandžama
No, Sjedinjene Američke Države nisu poludele za sumo narandžama, barem ne odmah. Godinama nakon što je Kalahan zagrizao taj prvi zalogaj, popularnost voća polako je rasla. Nije ga ni bilo u izobilju jer je AC Brands, kompanija koja stoji iza sumo narandže, počela prodavati ovo voće 2011. godine i vremenom je povećavala rod. I kako je sumo narandža dolazila u prodavnice tako se prodavala sve bolje. A kad je proizvodnja jednom dosegnula kritičnu masu, Kalahanovo predviđanje počelo je da se ostvaruje.
Kad jednom obratite pažnju, čini se kao da je sumo narandža svuda. Tokom poslednje dve godine „AC Brends“ je, uveren u odnos s maloprodajnim lancima i količinu roda, snažno investirao u marketing kako bi se sumo narandža našla pred pravim kupcima. „AC Brends“ je koristio Instagram influensere, primamljive oglase u časopisima i ciljane džambo-plakate kako bi privukao potrošače spremne da plate četiri dolara za pola kilograma. Tokom pošle godine kupci su potrošili gotovo 62 miliona dolara na sumo narandže, što je i dalje samo mali deo tržišta mandarina i narandži vrednog 2,1 milijardu dolara.
Kako bi naveo ljude da jedu njegov proizvod i prihvate cenu, „AC Brends“ širio je svojevrsni hvalospev sumo narandži. Kratka sezona prodaje, koja je mogla biti nedostatak, na primer, korišćena je kao pozitivna strana, pomažući kompaniji da stvori interes javnosti, prenosi Indeks (Index).
Međutim, prodaja voća može biti prevrtljiv posao. Ljudi koji danas vole sumo narandže već sutra mogu da pronađu novo omiljeno voće. A profesionalci poput Kalahana uvek traže sledeću zanimljivu robu. Dakle, „AC Brends“ ima vrlo malo vremena da osigura da se proizvod dobro prodaje, pre nego što neko sledeće voće postane trend.
Šta je uopšte sumo narandža?
To je robna marka vrste voća nazvanog širanui, poznatijeg kao dekopon, koje potiče iz Japana. Voće je rođeno početkom sedamdesetih godina. Do devedesetih je postalo popularno i omiljeno voće u Japanu, prodajući se i po 10 dolara, napisao je samoprozvani „voćni detektiv“ David Karp 2011. godine u tekstu za „Los Anđeles tajms“ pod naslovom „Dekopon dolazi u Kaliforniju“.
Karp je opisao dugogodišnji napor američkih uzgajivača da se domognu sadnica. Neki su krijumčarili proizvod i vlada ih je prisilila na seču sadnica, bojeći se da će proširiti štetne biljne viruse. Na kraju je „Suntreat“, koji je kasnije postao „AC Brends“, uspeo legalno da zasadi plantažu u Kaliforniji, što je urađeno u tajnosti. Uključeni uzgajivači potpisali su poverljive i ekskluzivne marketinške ugovore sa „Suntreatom“, napisao je Karp.
Izmislili su ime
Do 2011. kompanija je bila spremna da objavi svoju tajnu i predstavi Amerikancima novo voće pod drugim imenom. „AC Brends“ smatrao je da nazivi širanui ili dekopon ne bili dobro prihvaćeni kod američkih potrošača. Tako se došlo do nečeg novog.
„Naziv sumo narandža stvoren je zbog toga kako voće izgleda. To je divovsko voće u poređenju s tradicionalnim mandarinama, s čvorom na vrhu koji podseća na ono što sumo rvač ima u ringu“, rekla je za Sunija Gal, direktorka brendova u „AC Brendsu“.
Kad se brendira nešto novo, poput hibridnog voća, poželjno je pokušati s pristupačnim imenom, koje se lako izgovara i lako traži u trgovinama, smatra Dejvid Pleček, osnivač i predsednik „Leksikon brendinga“, koji kompanijama pomaže da odaberu naziv proizvoda.
Svaka voćka bere se ručno i pakuje u palete kako na putu do trgovina ne bi došlo do oštećenja. Drugim citrusima ne treba baš toliko pažnje. Roland Fumasi, analitičar agrobiznisa kaže kako ceo postupak može biti zahtevan. Ljudi neće kupovati skupo voće ako su razočarani proizvodom i zato treba oprezno provoditi kontrolu kvaliteta.
Pročitajte i:
