U njegovom ateljeu, u Maloj Moštanici, otrkivamo kako je nastala skulptura Despota Stefana Lazaravića po kojoj je urađen spomenik koji će, od 19. aprila krasiti deo starog Beograda.
„Spomenik despotu Stefanu bi verovatno bio podignut, ali ovde je to išlo spontano, sa velikim razumevanjem ljudi koji su imali određeni uticaj. Ova figura nije rađena po nekom programu, radio sam je kao svoju ličnu, za sebe, onako kako sam ga zamišljao“, kaže poznati vajar.
Kako se radi figura tako složene ličnosti, pesnika, državnika... na koji ste način razmišljali o njemu?
— Kad se izgovori despot Stefan Lazarević odmah se pomisli na vreme u kome je rođen, na prilike u kojima je živeo, na sve ono šta je on uradio i pod kojim uslovima. I ceo taj sadržaj treba da se sažme u skulpturu. On je sam sebe izvajao, ja sam samo slušao ono što govori. Despot Stefan je po vokaciji bio pesnik i da je živeo u srećnom vremenu bez rata, u kome se neguje samo umetnost — on bi bio veliki poeta i stvaralac. Ali nije imao tu sreću, rođen je u najtragičnijem trenutku u istoriji srpske istorije, kada je Srbija gubila rat protiv Turaka, gubila teritoriju i polako prelazila u ropstvo. A on, još dečak, trebalo je da se snalazi u najsloženijim neprilikama.
Sve to kad se uzme u obzir, sklonost ka poeziji i ljubav prema otadžbini, njegova ponositost u tim složenim vremenima, istrajnost u najtežim uslovima — to je već jedna ličnost koju, kad je čovek radi, strahuje da neće moći da je dosegne.
Kada ste završili, da li ste bili zadovoljni onim što ste učinili?
— Jesam, ipak sam postigao to što sam želeo — dostojanstvenost. Nisam želeo da on ima dinamičan iskorak u skulpturi, hteo sam da naglasim mirnoću, da despot Stefan odiše spokojstvom. To je postignuto stavom — dostojanstvenim kakav je pretpostavljam i imao. Stefan Lazarević je bio stasit, lep, priroda nije štedela da mu podari te vrednosti. On je ovde u odori ratnika , ali to nije skrušen nego miran i moćan, superioran ratnik. Spokojan, ali kao da poručuje „ne dirajte me“. Bio je veliko ime u to vreme, cela Evropa se njime ponosila.
Mač, knjiga i krst — simboli celog naroda
Zašto ste izabrali da skulpturom, kao i spomenikom, dominiraju tri simbola — mač, knjiga i krst?
— Ti simboli su ono što smo mi Srbi u celini, kao narod. Ovde je mač, miran je samo u koricama, ali je nužan. Despot je bio ratnik i njegova figura ne može bez oružja. Knjiga — bio je izvanredan pesnik, ljubitelj i stvaralac poezije. Najviše je možda u srcu i duši bio pesnik. A krst — simbol naše vere i postojanja. Svi njegovi prethodnici su uz taj simbol ratovali, zato ne može da bude izostavljen.
Ne mogu da se pravim da sam to što nisam
Iz perioda stvaranja hipermodernih dela, vi ste sredinom osamdesetih odjednom napravili zaokret ka, istoriji, srednjem veku. Šta se dogodilo, šta se u vama promenilo?
— To su naše tragedije. Ja sam rođen na Kosovu u planinskom selu Sevcu koje nažalost i na sramotu čovečanstva i takozvane napredne Evrope živi u permanentnom ropstvu još od Kosovske bitke.
I ja delim sudbinu svoga naroda. Ne mogu da se pravim da sam ono što nisam. Ja sam Srbin i to ću biti uvek, i posle smrti. I svako ko se rodi kao Srbin ostaje uvek Srbin, ne može da se promeni čak i ako to želi. Delim sudbinu jednog naroda koji stalno živi u ropstvu.
I ja sam pod uticajem nauke i sveta kao i svaki čovek težio da živim u slobodnoj zemlji, želeo da budem internacionalista, svetski čovek, da živim u miru i slozi sa svim narodima. To je oduvek bila moja težnja, ali stvarnost nije takva. Radio sam u Prištini kao profesor, a atelje mi je bio u Brezovici.
Ja sam živi svedok kako se Kosovo prazni od srpskog naroda, kako nestaje srpski narod. I tu nastaje sukob u samoj mojoj ličnosti, kakva je moja odgovornost pred istorijom, pred narodom, pred sobom, pred svojim životom. U meni se rodila ta klica, saznanje da nemam drugo oružje do stvaralačko da iskoristim svoj talenat u tu službu, da pokažem našu stvarnost kakva jeste. Tako je došlo do te promene.
Nemam snage da vidim moj pokoreni zavičaj
Da li ste ostali u nacionalnoj temi i iz želje da vaše zemljake osnažujete svojom umetnošću?
— Ja sam umetnik koji je mogao da ode u svet, snašao bih se, imam zlatne ruke, mogu da napravim sve što hoću. I obogatio bih se. U predgrađu Čikaga moj rođak je u svojoj kući izgradio atelje za mene i stalno me je zvao da tamo dođem... Ali... nisam mogao da odem. Ne mogu, jača je u meni ljubav prema mom zavičaju. Ništa na svetu nema lepše od toga, iako tamo, na Brezovici, nisam bio od bombardovanja. Nemam snage da odem i vidim moj pokoreni kraj.
A nekad ste verovali u bratstvo i jedinstvo, vi ste autor spomenika Bori i Ramizu?
— Odlikovan sam Ordenom bratstva i jedinstva. Istinski sam se, još kao mlad partizan, borio za jednakost među ljudima. Meni ne smetaju Albanci, živeo sam ceo život sa njima, imam među njima prijatelje koji bi život dali za mene. Ali, nama drugi ne daju da živimo mirno kao ljudi, drugi čaraju vatru, zloupotrebljavaju nas. I sada tamo ima Albanaca koji su za suživot sa Srbima, ali to svet ne zanima, oni hoće bazu.
Jednom ste govoreći o tome kako nas Evropa nikad nije volela kazali da nas smatra „metastazom Rusije“. Vi, međutim, volite Rusiju, uprkos trudu da nas odvoje od nje?
— Rusija je sve, čovečanstvo ne zna šta je Rusija, ono pokušava da je drugim očima gleda. Ruski duh je najmoćniji, šta mu ko može, priroda ga takvim stvorila. Posle jednog boravka u Rusiji — a bio sam tada još u Prištini, utučen i na margini života — stao sam na čvrste duhovne noge. Ništa me više na svetu nije zanimalo otkad sam u njihovom Istorijskom muzeju u ondašnjem Lenjingradu video da njihovi slikari slikaju Rusiju istom snagom kojom je pisci opisuju...
Putin i Rusija u srcu
Među vašim radovima u ateljeu je i — Vladimir Putin. Zašto Putin?
— Putin je danas najveći državnik sveta. On je vaskrsnuo Rusiju koja je bila na kolenima. Nas su i bombardovali, znajući da je Rusija u tom trenutku nemoćna. Putina sam radio u dve varijante, radiću ga još, možda u deset varijanti, dok ga ne predstavim onako kad hoću. Zahvalan sam mu mnogo, on živi u meni.
Cela Rusija živi u mom srcu i duši. Znate, idete kroz Moskvu, a tamo velikim slovima ćirilicom piše „Naš dom“. I više ne znaš da li si u Moskvi ili u Beogradu ili u nekom selu srpskom. Duh slovenstva, duh jezika, sve je to naše.
Tvrdite da prava umetnost mora da bude hrabra, šta sve podrazumeva ta hrabrost?
— Umetnost ima jedino taj zadatak da govori istinu, van istine ona ne može da postoji. A to znači da je u službi ljudskoga morala i da se bori za čoveka do kraja. To je zadatak umetnika — da svoju umetnost stavi u službu napretka čovečanstva, dobrote, ljudskosti. Svega onoga što podiže čoveka.
Pročitajte još:
