Da biste kako treba osetili Srbiju, treba da živite u njoj. Za sve bi bilo korisnije kada bismo mogli svi da provedemo bar pet godina u Srbiji, radimo tamo, živimo... Da malo dišemo zajedno sa Srbijom. Bilo bi to bolje za sve i drukčiji bi nam pogled bio na Srbiju. Mnogo drukčiji, dodaje.
Uveren i posle duže od pola veka pisanja i više od decenije života u Golupcu, na Dunavu, izvan gužve velegrada, Maksimović podseća:
Sloboda i samoća dva pojma stalno prisutna kod mene. Sloboda je uslov poezije, poezije nema bez slobode. A samoća je način da čovek sačuva sebe, svoje kreativno biće, a svaki pravi slobodan pisac, pesnik pogotovo, istovremeno je i moralna mera društva.
„Moral pada tamo gde čovek mora da ulazi u razne interese, svoje, tuđe, ovakve, onakve. Tu moral teško može da se snađe, njega interesi pojedu. Ovde nije tako, ovde pesnik ostaje na svojoj visini, na tom čistom vazduhu slobode. Zato mislim da je pesnik kao pojam u nekom društvu – pogotovo kad je neki visoki pesnik kao što je bio Stevan Raičković – moralna mera društva samim tim što je takav“, kaže Miroslav Maksimović.
Još od kada se pojavio sa prvom zbirkom 1973. godine, Maksimović ne prestaje da bogati srpsko pesništvo svojim autentičnim i samosvojnim glasom. O tome svedoče i najznačajnije pesničke nagrade kojima je overena gotovo svaka njegova poetska knjiga.
Nedavni naučni skup posvećen stvaralaštvu Miroslava Maksimovića peti po redu, najnovija je potvrda vrednosti pesnikovog pola veka sticanog poetskog prtljaga.
Mladi, lepi, pametni...
Govoreći o utiscima sa skupa na kome se govorilo o njegovom stvaralaštvu, Maksimović za Sputnjik kaže da je na ovom petom naučnom analiziranju njegovog dela – bio iznenađen:
„Gledajući preko zuma sve te ljude koji su govorili na skupu, ustanovio sam da pola tih govornika vidim prvi put u životu, da ih ne poznajem. Uglavnom su to mladi ljudi, lepi, pametni... I tu sam zaključio ne da sam ja star, to znam, nego da ta naša pesnička stvar, književna, pa ako hoćete i kulturna – ima budućnost.
Sa kakvim ste osećanjem slušali sve te priče o sebi i svom stvaralaštvu, one se tiču možda i najintimnijih delova vašega bića?
– Slušajući sva ta izlaganja, ustanovio sam da je pola ideja iznetih o mom radu nešto što znam i o čemu sam i ja razmišljao dok sam pisao. Ali za pola uopšte nisam znao, prvi put sam ih čuo od tih ljudi. To je u stvari potvrda da je čitanje stvaralaštvo isto kao i pisanje, neki put i kvalitetnije od pisanja. Ovakvi skupovi šire značenjsko polje i ukazuju na stvari koje ponekad ni pisac ne primećuje. Zbog toga mi je se to bilo zanimljivo i – što inače ne radim – sedeo sam satima ispred kompjutera. Bio sam obradovan kao čitalac, ne kao stvaralac.
A da li vas kao čitaoca danas obraduje sopstveni stih „Kad sebe nemate, sve vam bude tuđe“?
– Kada pišem uglavnom se suočavam sa teškoćama, sa svojim manama, kojih ima. I tek u borbi i savladavanju svega toga izlazim na vidik gotove pesme. A ono što se zove vrednost čitalac vidi posle, ja to ne vidim dok radim. Kod mene je to deo nečeg mog, unutrašnjeg koje – ako uspem da ga oblikujem – na kraju izađe. Kada se kao ja 53 godine bavite tim poslom prirodno je da se desi, pogotovu u poznijem dobu, da pomislim „bože, šta sam to uradio“. I neću da vam kažem odgovor koji sam sebi nekoliko puta dao, jer vas ne bi mnogo obradovao, ali ima svoje veliko obrazloženje – koje bi vas obradovalo.
Iz Srbije je drugačiji pogled na Srbiju
Od zbirke „Spavač pod upijačem“ do danas vi ste jedan budni spavač koji se svih ovih decenija odmerava sa svetom. Taj se svet mnogo menjao, ali ste vi uspeli da ostanete isti. Koliko vas je to koštalo, vašu poeziju?
– Taj odnos poezije i stvarnosti, mene kao pesnika prema svemu onome što je oko mene, veoma je složen. Ja sam od početka pa do danas isti, ali to što sam pisao se menja. To nije isto, iako je iz istog pera. Zato što se menjaju okolnosti u kojima i živite i pišete. I neizbežno utiču na vas bez obzira koliko ste izvan njih. Najvažnije u svemu tome jeste da je pesnik uvek autentičan, da je ono što jeste. Sve te knjige od „Spavača“ do zbirke „Bol“ menjale su se u sadržaju, postupku, tematski, ali je sve to u stvari moje, na njih je stavljen moj pečat.
