„Prva blokada, koja je pratila liniju razgraničenja bošnjačkih i srpskih snaga, uticala je na sve stanovnike Sarajeva. Druga, neprobojnija blokada, koju su postavile bošnjačke snage, bila je usmerena isključivo na građane Sarajeva srpske nacionalnosti“, navodi se u opširnom izveštaju Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu od 1991. do 1995. godine, koji je od danas kompletan dostupan javnosti na sajtu te komisije.
SDA planirala kampanju terora protiv Srba
„Gotovo svu humanitarnu pomoć koja je stizala kroz aerodrom, tunel i konvoje na putevima kontrolisala je bošnjačka vlada i vladajuća stranka SDA. Problem nije bio toliko u količini humanitarne pomoći koliko u diskriminaciji prilikom raspodele ove pomoći, koja je bila na štetu srpskog stanovništva Sarajeva. UNHCR je odgovornost „upravljanja“ humanitarnom pomoći prebacio na bošnjačke ministre. UNHCR je, „de fakto“, bio dobavljač za muslimanski deo Sarajeva, tačnije za bošnjačku vojsku u njenim ratnim naporima. Iz ovih razloga čini se neprimerenim nazivati Sarajevo „opkoljenim“ gradom“, piše u izveštaju na 1.250 strana.
Komisija kojom predsedava Rafael Izraeli tvrdi da je SDA na najvišem državnom nivou planirala kampanju terora protiv Srba, a nju je sproveo udruženi zločinački poduhvat koji je obuhvatio sve bošnjačke državne institucije.
„SDA je regrutovala i naoružala ključne aktere ove kampanje terora krajem 1991. godine. Bile su to poznate ličnosti iz sveta sarajevskog organizovanog kriminala, kao i osuđenici, silovatelji i narkomani, koji su često puštani iz zatvora zahvaljujući amnestiji koju je dodelio Alija Izetbegović. Oni su izgradili grupe koje su brojale hiljade kriminalaca u Sarajevu. Između 1992. i 1995. godine na hiljade Srba zatvoreno je bez jasnog povoda, a zatvorenici su pretrpeli najteže nasilje u zatvoru, isključivo zbog svoje nacionalnosti. Jedan od specifičnih aspekata ove kampanje terora bilo je stvaranje ogromne mreže privatnih zatvora u kojima su počinjena najgora zlodela (mučenja i grupna silovanja). Uspostavljen je spisak od 211 logora i mesta zatočenja za Srbe. U Sarajevu je ubijeno skoro 3.000 srpskih civila, a gotovo 1.700 je teško ranjeno. Većina (dve trećine) mrtvih i ranjenih nije bila u vezi s ratnim dejstvima, već sa zločinačkim delima“, utvrdila je komisija koju je formirala Vlada Republike Srpske.
Šta je glavni dokaz za agresiju
Prema njihovim navodima, Međunarodni sud pravde presudio je da nema dokaza o genocidu nad bosanskim Muslimanima počinjenim na celoj teritoriji Bosne i Hercegovine.
„Definitivno je razoren bošnjački nacionalistički mit o planiranom srpskom genocidu nad bosanskim Muslimanima. Neposredni casus belli za rat u BiH bio je referendum za nezavisnost 1992. godine, koji je zanemario izričitu volju Srba Bosne i Hercegovine da ostanu u Jugoslaviji, zemlji u kojoj su živeli od 1918. Rat u Bosni i Hercegovini bio je u suštini građanski i etnički rat među njena tri naroda – bosanskim Muslimanima, bosanskim Srbima i bosanskim Hrvatima, u kojem su se Srbi Bosne i Hercegovine borili da spreče ono što su oni smatrali genocidom 1941. godine, kao i za njihova ljudska i građanska prava kao konstitutivnog naroda. U tom smislu, rat Republike Srpske bio je odbrambeni rat“, piše u izveštaju Međunarodne komisije.
Komisija tvrdi da je nova međunarodno priznata država RBiH izvršila napad agresije na SFRJ napadom na njenu vojsku – JNA, u smislu člana 3. (d) Definicije agresije na osnovu Rezolucije 3314 Ujedinjenih nacija.
„Glavni dokaz za ovu agresiju je „Direktiva za zaštitu suvereniteta i nezavisnosti Republike Bosne i Hercegovine, strogo poverljiva №02/2-1“ od 12. aprila 1992. godine. Direktiva je SDS, legitimnu političku stranku srpskog naroda sa 72 mesta u parlamentu RBiH, označila kao „neprijatelja“ i usmerila trupe ARBiH na teren da napadnu JNA i srpske autonomne regione sa srpskim stanovništvom. Vojno i politički, „Direktiva“ nije bila ništa drugo do objava rata SFRJ i njenoj saveznoj instituciji JNA, kao i srpskom narodu Bosne i Hercegovine. Sarajevo je bilo glavno geografsko i operativno područje borbenih operacija i ARBiH i VRS. VRS nije imala nameru zauzeti i okupirati čitav glavni grad Sarajevo, budući da se to nije slagalo sa strategijom RS o teritorijalnom i ustavnom uređenju BiH na osnovu popisa stanovništva 1991. godine“, navodi se u izveštaju.
Antisrpska propaganda
Prema ovim navodima, VRS je izabrala strategiju blokade Sarajeva kako bi primorala vladu RBiH da prihvati njihove uslove mira, po kojima se očekivalo da Republika Srpska dobije teritorijalnu, političku i kulturnu autonomiju.
„Strategija vlade RBiH bila je da uskrati Srbima Bosne i Hercegovine bilo kakvu političku i kulturnu autonomiju i da sačuva Bosnu i Hercegovinu kao unitarnu državu. Na svaki pokušaj razumne autonomije i ustavnog preuređenja SDA je gledala kao na „etničku podelu“. Ova strategija je bila sebične i retrogradne prirode i suprotstavila se željama znatnog dela stanovništva. ARBiH je želela da sačuva celo Sarajevo pod svojom kontrolom za niz strateških političkih i vojnih ciljeva, od kojih je ne manje važno projektovanje Sarajeva kao simbola unitarne BiH. U narednoj borbi VRS je uspela da zadrži pod kontrolom značajan deo Sarajeva“, napisala je Međunarodna komisija.
Okrutnost rata neminovno je rezultirala brojnim zločinima počinjenim na obe strane linije sukoba. Međutim, Komisija tvrdi da je strategija SDA bila usmerena na to da istera srpsku zajednicu iz Sarajeva.
„SDA je pomagala i podržavala zločine nad srpskim stanovništvom Sarajeva, koje su brojne kriminalne bande i redovne jedinice ARBiH počinile najmanje do oktobra 1993. Oni uključuju samovoljna hapšenja, zatočenja u koncentracione logore, mučenja, silovanja i ubistva. U kombinaciji sa sistematskom antisrpskom propagandom i etničkim pritiskom, ovi zločini predstavljali su sistematsku kampanju etničkog čišćenja, koja je kulminirala egzodusom Srba iz Sarajeva posle Dejtonskog mirovnog sporazuma. Ova kampanja imala je grozan danak za srpsku zajednicu u Sarajevu. Kao rezultat ciljane kampanje terora i zastrašivanja, jaka predratna srpska zajednica u Sarajevu praktično je prestala da postoji“, piše u izveštaju.
Prijavljeno oko 800 nestalih Srba
Prema podacima koje je prikupila Komisija, prijavljeno je oko 800 nestalih Srba sa područja grada Sarajeva, koje je bilo pod kontrolom SDA.
„Do danas još uvek nije pronađeno 260 Srba. Broj nestalih Srba je verovatno i veći jer su ubijene čitave porodice, a da oni koji su preživeli nisu mogli da prijave nestanke, te ove nestale osobe nisu ni identifikovane ni prebrojane“, piše, između ostalog, u izveštaju koji je dostupan na srpskom i engleskom jeziku.
Pročitajte još:
