Podsetivši da nas je neverovatno veliki broj muzičara napustio psolednjih nedelja, Marković ne krije tugu što im se danas pridružio i jedan od najpopularnijih, roker koji je nezaboravnim melodija obogatio velike filmove, pozorišne predstave, televizijske serije
„Danas je otišao i Zoran Simjanović, umetnik koji je iza sebe ostavio impozantan opus, jednako originalan i popularan i to u različitim sferama muzike“, kaže Marković.
On podseća da su posle mladalačkih dana koje je popularni Simke proveo u grupama „Siluete“ i „Elipse“, usledile zrele godine u kojima je komponovao muziku za neverovatno veliki broj filmova.
„Među tim filmovima je značajan broj onih koji su najbolja ostvarena velikih reditelja poput Emira Kusturice, Gorana Paskaljevića, Gorana Markovića, Branka Baletića, Srđana Karanovića... Mnoge kultne televizijske serije ostaće upamćene i po pečatu koji su im dale Simketove note, Jedna od takvih svakako je 'Grlom u jagode'“, podseća Vladimir Marković.
Sećajući se saradnje sa Simjanovićem, on ističe da je ona uvek bila ostvarivana uz neposrednost, prijateljstvo i veliko obostrano uvažavanje.
„Sa Simketom sam sarađivao na mnogim njegovim projektima. Uvek je to bila obostrano uvažavana saradnja, lako i visoko profesionalno ostvarena. Dok sam bio na mestu direktora PGP RTS izdali smo trostruki album njegove filmske muzike. Bilo je to jedno od kapitalnih izdanja te kuće“.
Osim što je bio jedan od najplodotvornijih kompozitora na našim prostorima, Zoran Simjanović bio je i jedan od najprepoznatljivijih. Njegove pesme, poput „Tanga smrti“ ili „Haljinice markizet“ iz filma „Balkan ekspres“ ostale su da se pevaju i danas. Svojevremeno je otkrio da je te šlagere smišljao po sopstvenom osećaju na tekst Marine Tucaković, i da izbor Tome Zdravkovića smatra punim pogotkom. Da je celokupna muzika za taj film bila „pun pogodak“ potvrdio je i žiri Filmskog festivala u Puli koji ga je ovenčao Zlatnom arenom.
U poslednjem razgovoru za Sputnjik, Zoran Simjanović se setio festvala u Monte Karlu na kom je pobedio – Enija Morikonea.
„Nisam imao priliku da ga upoznam, ali sam imao zadovoljstvo da 2003. godine, u Monte Karlu, učestvujem s njim u konkurenciji za nagradu za najbolju filmsku muziku i da ga pobedim“, rekao nam je tada Simjanović na svoj neposredan osmehnuti način.
A sa njim smo i razgovarali povodom vesti o smrti velikog italijanskog kompozitora. Ono što je tada rekao za Morikonea, odnosilo se na sve, pa i na njega:
„Ako napraviš muziku koja će da živi pet, petnaest, pedeset godina, onda to vredi, ako se posle godinu ili dve zaboravi, onda znači da to nije valjalo. Jedino je vreme pokazatelj kvaliteta.“
Posle Zorana Simjanovića ostaju note u koje je obukao sve one nezaboravne likove iz „Petrijinog venca“, „Maratonaca“, Sabirnog centra“, „Nacionalne klase“, „Oca na službenom putu“, „Doli bel“, dajući im dodatnu boju i miris.
U danu njegovog odlaska sasvim je jasno da je ostala njegova muzika koja je, odavno prošla višedecenijsku probu vremena.
