Šahovski turnir, SSSR protiv „ostatka sveta“, koji je okupio najveća šahovska imena tog doba, održan je u periodu od 29. marta do 5. aprila, u prepunom Domu sindikata. Bila je to igra živaca i prvi spektakl te vrste, ikada priređen. Posle dramatične borbe. Šahovski giganti — Spaski i Larsen, Fišer i Petrosjan, Botvinik i Matulović, Geler i Gligorić, Tajmanov i Uljman, Ivkov i Keres i drugi velemajstori, pobedili su s minimalnom razlikom 20,5: 19,5.
Šah je i u carskoj Rusiji i u Sovjetskom savezu bio veoma popularan — igrali su ga i carevi i komunistički lideri, ali u sovjetsko doba — u jeku Hladnog rata — pretvara se u pravo geopolitičko i ideološko oružje.
Prava šahovska groznica počela je da zahvata zemlju odmah posle boljševičke revolucije. Do tada šah je bio zabava za careve i plemstvo. Igrali su ga Ivan Grozni, Petar Prvi, Katarina Druga, pa i ostali članovi carske porodice, ali i ruska inteligencija. U tom sportu su uživali i Lav Tolstoj, Aleksandar Puškin, Ivan Turgenjev i drugi ruski pesnici i pisci.
Komunisti su dali šah narodu
Ipak, komunisti su odlučili da šah daju narodu. U modu ga je uveo Vladimir Lenjin. Postoji i čuvena fotografija na kojoj Lenjin deli megdan sa dugogodišnjim političkim protivnikom Aleksandrom Bogdanovim, dok su bili u poseti Maksimu Gorkom. Kažu da je i Gorki voleo šah, a igrao ga je i „otac nacije“ Josif Staljin.
„Šah masamaˮ je postao sovjetska parola i njega su igrali svi i svuda. Ako je 1914. godine Ruski šahovski savez brojao samo hiljadu igrača, onda je 25 godina kasnije, 1939, u zemlji Sovjeta bilo milion profesionalnih šahista.
Popularnost šaha je bila tolika da su šahisti postali prvi sovjetski sportisti kojima je Staljin sredinom tridesetih godina prošlog veka dozvolio da učestvuju na međunarodnim turnirima u inostranstvu.
Posle Drugog svetskog rata, popularnost masovnog igranja šaha samo je rasla, a važan razlog za to bila je prva svetska titula u istoriji Sovjetskog saveza koju je 1948. godine osvojio velemajstor Mihail Botvinik. Sa njim je započela era dominacije sovjetskog šaha, a tokom sledećih pola veka samo je Amerikanac Bobi Fišer uspeo da ugrabi šampionsku krunu na par godina kada je u meču, nazvanom „šahovski duel veka“, 1972. godine, savladao Borisa Spaskog i tako prekinuo višedecenijsku dominaciju sovjetskih šahista.
Kažu da je taj duel bio mnogo više od igre za titulu. Bio je to sukob Istoka i Zapada, socijalizma i kapitalizma i deo Hladnog rata, koji je pronikao u sport. Na tom meču sovjetskog šahistu pratio je FSB-a, a porodicu američkog — FBI zbog sumnje da njegova majka ima kontakte sa sovjetskom obaveštajnom službom.
Tri godine kasnije sovjetski šahista Anatolij Karpov je prvi put postao svetski šampion i to bez borbe i igre, pošto je Fišer odbio da brani titulu, jer Međunarodna šahovska federacija nije pristala na brojne zahteve koje je on postavio. Tako je titula šampiona sveta vraćena u Sovjetski savez, a potom je osamdesetih usledila i era rivalstva između dva sovjetska velemajstora i svetska šampiona Anatolija Karpova i Garija Kasparova.
Sport vezan za Hladni rat
Vrhunac interesovanja za šah u Sovjetskom savezu upravo je nastupio u vreme Hladnog rata. U jeku napetih političkih odnosa između dve velesile, Sovjetskog Saveza i SAD, šah je bio više od igre. To je, pre svega, intelektualna igra, koja iziskuje poznavanje strategije, oštroumnost, nadmudrivanje, hladnokrvnost, predviđanje protivnikovih poteza i konačno — matiranje. Bilo je to pitanje moći ili bolje rečeno, nadmoći.
Šah je korišćen u cilju jačanja međunarodnog autoriteta zemlje, a vlasti su iskoristile sve pobede sovjetskih šahista da pokažu svetu snagu njihove ideologije i superiornost intelekta sovjetskog naroda nad kapitalistima.
Sovjetski šahisti su postale zvezde poput Jurija Gagarina i drugih kosmonauta ili primabalerina Boljšoj teatra. Slavila ih je cela zemlja.
Na šahovskim turnirima, kao i na klizalištima, ljudi su se upoznavali, zaljubljivali, stvarali porodice.
Šah je bio omiljena igra gotovo u svakoj sovjetskoj porodici. Igrali su ga i mladi i stari. Šahovske sekcije su otvarane u školama i domovima pionira, pa čak i na fakultetima. Štampali su se specijalizovani časopisi i knjige. Čak je i čuveni Bobi Fišer naučio ruski jezik kako bi mogao da čita profesionalnu sovjetsku literaturu o šahu.
Šah se igrao svuda — ispred zgrada, u parkovima, čak i na plažama.
Interesovanje za tu igru, koja je bila simbol blokovske ere, počelo je da jenjava zajedno sa raspadom zemlje, ali poslednjih godina se ponovo radi na popularizaciji tog sporta u Rusiji.
Kada je pre nekoliko godina portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov upitan da li Vladimir Putin igra šah, odgovorio je potvrdno, ističući da igra i onaj daleko složeniji — geopolitički.
