Kampanja po najuticajnijim zapadnim medijima kako je Srbija zemlja za ugled i najbolji primer borbe protiv užasne globalne pošasti, morala je odmah da bude zaustavljena.
Hvalospevi o Beogradu kao gradu koji je jedini velikodušno i domaćinski otvorio svoje kapije za sve komšije da se besplatno vakcinišu, morali su hitno da se prekinu.
Ne sme više da se pročuje da je Srbija u prve tri zemlje u Evropi po vakcinaciji stanovništva i da je stavila zdravlje naroda ispred geopolitičkih pozicioniranja i sukoba.
Bez odlaganja mora da se spreči etabliranje istine da se kao uspešan pokazao koncept neutralnosti i nesvrstavanja koji je obezbedio Srbiji da danas ima dovoljno vakcina i iz Rusije i Kine, ali i Amerike, Nemačke, Britanije.
Iz ovih stopa mora da se zgazi i sakrije činjenica da je Srbija kudikamo brže i efektnije reagovala na korona zlo od kompletnog NATO okruženja koji je jedini na pravom i bezgrešnom reformskom i bezbednosnom kursu.
Iz svih oružja moraju da se ubiju sve pokuljale vesti o tome da su državljani Evropske unije masovno zapucali u Beograd sa sve zavrnutim rukavom i spremni za cepivo.
I onda je došlo do pomenutog kontranapada.
Poruka koja je smišljena u medijsko-političkim Zapadnim laboratorijama gromoglasno je lansirana u javnost i glasila je:
„Nije Srbija to što vidite svojim očima.
Nije Srbija to što ste na kratko pomislili da jeste.
Nije Srbija to što čujete o njoj.
Zapamtite zauvek – to je genocidna država sa genocidnim narodom“.
I najpre je, tek kao predigra, u Crnoj Gori izazvana čak i teška politička kriza pošto se veštački nametnuo i reafirmisao evroatlantski narativ o srpskom genocidu u Srebrenici.
A posle svega nekoliko dana, ambasador Nemačke Tomas Šib izvukao je iz korica adut da je bombardovanje 1999. godine bilo opravdano da bi se sprečilo da Srbi počine genocid na Kosovu.
Blickrig akcijom, zapadni spindoktori izokrenuli su tako stvarnost po modelu posttotalitarnih propagandnih agresija.
Novim aprilskim bombardovanjem, sadašnji zapadni saveznici vratili su film, jeftinom paralelnom montažom, dve decenije u nazad. Uzaludno verujući da će im neko opet poverovati.
Srećom, ta prevaziđena retorika 2021. godine zvuči toliko jalovo, glupavo i beznadežno zarobljeno u matricama prošlosti, da je možda i najbolje ne odgovarati na nju.
Takva trabunjanja iz prethodnog veka danas više zvuče kao izraz duboke nemoći i strateškog bauljanja moćne Nemačke i još (ne)moćnijeg evroatlantskog korpusa.
Umesto gnevnih odgovora, diplomatskih mera i međudržavnih nota, možda je i najbolje da se samo mirno nasmejemo ekselenciji Šibu i njegovim saveznicima.
I recimo, da ih nesebično i humano pozovemo kolektivno sledeće subote na Sajam – na pelcovanje istinom.
Treba im samo dobra volja. Neće morati ni da se prijavljuju preko e-uprave...
O izjavi nemačkog ambasadora i motivima izjave o Srebrenici više saznajte u emisiji „Od četvrtka do četvrtka“
