Dekretom italijanskog ministra kulture od 6. aprila, prestala je da važi filmska cenzura koja je imala stogodišnju tradiciju i pojavila se govoto istovremeno kada i prvi filmovi za publiku, 1914. godine.
Italija 2021. ukinula cenzuru, Srbija sredinom osamdesetih
Filmski kritičar Božidar Zečević kaže za Sputnjik da ga je ova vest iznenadila jer je mislio da je Italija odavno ukinula sve oblike cenzure i podseća da je cenzura na filmu u Srbiji ukinuta još sredinom osamdesetih godina.
Zečević dodaje da je bio član komisije za cenzuru sredinom osamdesetih koja je poslala predlog predsedniku vlade, koji je imenovao njene članove, da se samoukine. Dugo nije stizao, odgovor, komisija je prestala da se sastaje, a u odgovoru koji je stigao tek posle nekoliko meseci predsednik vlade izjavio je da nema ništa protiv. Od tada državne cenzure ni formalno kod nas više nije bilo.
Ali, ostao je drugi oblik cenzure koji se ticao programskih saveta, poludržavnih organa pri proizvođačima i distributerima koji su nastojali da sprovode odluke Komunističke partije koja ih je osnovala, a posle, kad je KP nestala, saveti su nastojali da sprovode neke zamisli države, dodaje Zečević.
„Međutim, to je sve manje imalo uticaja na samu proizvodnju tako da nove generacije pojma nemaju kakvi oblici cenzure su postojali pre njih. Zato me je začudilo da je Italija kao jedna država u kojoj cveta svaki oblik kulture ostavila ovu instituciju da funkcioniše sve do danas i drago mi je da ni te institucije više nema“, ističe naš sagovornik.
LGBT cenzura kao Makartijev „lov na veštice“
Zečević kaže da se ponovo ponovo zainteresovao za temu cenzure na filmu kad je prošle godine američka filmska akademija počela da uvodi neke oblike diskriminacije koji se odnose na „Oskara“, a reč je o pravilima koja propisuju čitav niz rasno-etničko-nacionalno-religijskih ograničenja.
„Američka akademija hoće da uspostavi neku vrstu sistema zabrana i ograničavanja koja se, pre svega, odnose na tzv. LGBT populaciju i učešće manjinskih seksualnih grupa, što je ponovno uvođenje nekog oblika cenzure, što mi se ne sviđa, a to čeka i nas. Videćete da će se i ovde vrlo brzo pojaviti ako ne zabrane, onda pitanja posvećena ovom problemu. Srećom, sa tim sad još nemamo probleme i ja bih voleo da ih i ne bude“, kaže Zečević.
Prema njegovim rečima, nova holivudska cenzura političke korektnosti veoma je slična „lovu na veštice“ senatora Džozefa Makartija. U vreme hladnog rata osnivanje Makartijeve Komisije za antiameričke delatnosti predstavljalo je kulminaciju antikomunističke, uglavnom rusofobne aktivnosti, koja je rezultirala pojavom fašizma na filmu, a taj „lov na veštice“ je uzeo je veliki danak, smatra naš sagovornik.
„Sad se nešto slično dešava a u novom hladnom ratu će se politička korektnost razvijati u sve gorem smeru. Ne bi me iznenadio trenutak u kome bi se zaveo kodeks političke korektnosti koji bi imao snagu zakona. Tako nešto postojalo je u Americi u vreme Makartija i trajalo je deset godina. Amerika nije prihvatila nikakav pravilnik o procenjivanju šta je opasno po državu a šta ne i oslanjala se na Zakon o neameričkim delatnostima koji je propisivao opšte težnje“, objašnjava naš sagovornik.
Stvari postaju sve gore
Zečević dodaje da mu se čini da sve u Americi ide ka tome da se stvori još jedan takav zakon koji će rezultirati izvesnim pravilima ili pravilnicima o političkoj korektnosti na filmu, u filmskoj distribuciji i na televiziji.
„Ne raspolažem ohrabrujućim signalima u ovom smislu, čini mi se da stvari postaju sve gore i gore“, ističe Zečević.
Dodaje da u nekim zemljama tzv. razvijene demokratije cenzura uopšte nije ukinuta i kao primer navodi Veliku Britaniju, koja ima najstariju cenzuru u filmskoj industriji. Britanski odbor za cenzuru, koji posluje pri ministarstvu unutrašnjih poslova, daje sertifikat bez kog film pravno ne postoji.
„Doduše, taj oblik cenzure nema veze sa političkim zabranama, čak ni sa filmovima 'pornografskog sadržaja', gde je vrlo teško je uspostaviti granicu između erotskog i pornografije. Određeni filmovi stavljani su pod onu kategoriju 'zabranjeno za mlađe od' i ta vrsta moralne cenzure postojala je i postoji još uvek, a postoji čak i kod nas na televiziji“, kaže Zečević.
Cenzura u Italiji pod palicom katoličke crkve
Kad je reč o Italiji u kojoj veliki broj filmskih remek-dela bio cenzurisan, Zečević kaže da cenzura zavisi od odnosa dominantnih društvenih grupa i njihovog morala, a u Italiji je to uvek bila katolička crkva.
Skoro 35.000 filmova kontrolisala je komisija za cenzuru, a od 1944. godine trećina je, nakon rezova i promena, bila puštena u bioskopske sale. Među cenzurisanima su bili filmovi „Poslednji tango u Parizu“ Bernarda Bertolučija, „Roko i njegova braća“ Lukina Viskontija i „Dolče vita“ Federika Felinija, ostvarenja koja se danas smatraju remek-delima svtske kinematografije.
Uticaj katoličke crkve ni danas nije mnogo oslabio u Italiji, jer ona je duboko utkana u društvena poimanja i moral nacije, međutim, dugo se ne događa da država i crkva imaju direktne primedbe na filmove, pogotovo ne da ih zabranjuju, smatra Zečević.
Pored toga, pogledi aktuelnog pape na javne stvari i film su mnogo liberalniji nego što je to slučaj sa mnogo nižim delovima katoličke crkvene hijerarhije. U Italiji postoji stogodišnja tradicija odnosa crkve prema filmovima, ali stvari su se menjale zato što je Italija otišla dalje od drugih zemalja u sekularnom poimanju pitanja morala.
„I sam Felini se nije uzbuđivao zbog toga jer je znao da su u pitanju ekscesne situacije i da je na meti pojedinih biskupa i konzervativnih delova crkve. A čini mi se da je filmska industrija u Italiji više bila pod uticajem Felinija, Viskontija i Antonionija nego katoličke crkve“, zaključio je Zečević.
