Bečić je, u izjavi javnosti dostavljenoj „Vijestima“, naveo i da državom neće upravljati „kriminal unutar Crne Gore“, niti da će se „Crnom Gorom upravljati izvan Crne Gore“.
Obraćanje Bečića prenosimo u celosti:
„Proces tranzicije vlasti kojem Crna Gora svedoči prvi put u svojoj istoriji protiče dinamično uz mnogo izazova, prepreka i opstrukcija. Međutim, ono što posebno budi pažnju, strepnju, ali i protivljenje ogromne većine građana Crne Gore jeste radikalizam, ekstremizam i mržnja koju detektujemo u delovanju desničarskih društveno-političkih organizacija. Oni nisu brojni, naprotiv, ali su bučni. Metodologija im je ista, samo im je boja različita.
I na ličnom primeru vidite da svakog dana svedočimo prethodno rečenom. U toku jednog istog dana za jedne sam četnik i ruski agent, samo zato što hoću pomirenje, zato što neću da rušim Vladu i zato što se borim protiv njihovog kriminala.
Za druge sam, pak, protivnik Srba i američki čovek, zato što poštujem Sporazum koji sam potpisao u septembru i koji su, gle čuda, tada svi zdušno podržali, zato što neću da ratujem, već sarađujem sa međunarodnom zajednicom, zato što neću da dozvolim da se bivši režim vrati na vlast, da izgubimo poverenje međunarodne zajednice, te da to poverenje ponovo pridobije DPS i zato što neću da bijem izgubljene bitke kojih sam se nagledao svih ovih godina i još tokom svog detinjstva.
Kratko rečeno, ako nećete u nacionalne rovove jednih ili drugih, ako nećete u njihova kola ideološkog orgijanja, ako nećete da se bijete u prsa, pretite braći, prizivate zlo, ako nećete da imate šefa, onda ste izdajnik. Izdajnik čega? Izdajnik mržnje, izdajnik jeftinog nacionalizma, izdajnik igranja osećanjima ljudi, izdajnik prebiranja po kostima predaka, izdajnik podela, izdajnik primitivizma, izdajnik kriminala i podaništva. Tome ću se uvek snažno suprotstaviti. Protiv toga ću uvek odlučno biti. Mogu da nestanem i politički i suštinski, mogu da se ne bavim ovim poslom, ali da odustanem od pristojne, građanske, pomirene, evropske Crne Gore neću nikada.
Narode Crne Gore, vi ste mi svedoci da sam od prvog dana bivstovanja Demokrata, subjekta koji je nastao iz snažne želje za političkim i društvenim promenama, a kojem se za ovih 6 godina podmetalo sve i svašta, i sam bio predmet raznih oblika satanizacije i besprizornih negativnih kampanja i veštačkih afera.
Tako, setićete se da su Demokrate svoj Osnivački kongres održale 31. maja 2015. godine, a već sam 1. juna bio sam označen kao izdajnik. Nisu se izvinili ni nakon oslobođenja Budve, ni nakon oslobođenja Kotora, ni nakon oslobođenja Herceg Novog, ni nakon oslobođenja Berana, ni nakon oslobođenja Andrijevice, ni nakon oslobođenja Nikšića. Hajde što se nisu izvinili, već što i nakon 30. avgusta i ogromne pobede svih građana i oslobođenja Crne Gore, nastavljaju sa lepljenjem istih ili sličnih etiketa.
Setite se kakve su bestidne kvalifikacije Demokratama i meni lično lepljene nakon što smo pokušali da rešimo krizu i doprinesemo normalnijem izbornom ambijentu kad smo ušli u Odbor za izbornu reformu. Kad smo povukli principijelan i odgovoran potez i izašli iz Odbora zbog Zakona o slobodi veroispovesti i na taj način izrazili protest zajedno sa velikim brojem građana na ulicama širom Crne Gore, nismo čuli izvinjenje. Naprotiv, i tada se radilo protiv Demokrata.
Kad smo saopštili da sve analize govore da samo tri opozicione liste dovode do razvlašćivanja DPS-a i iz tog razloga odbili zajedničku opozicionu listu, na sva zvona smo proglašavani za izdajnike. I desilo se da je tadašnja opozicija u tačno onoliko kolona za koliko smo se mi i zalagali pobedila na Parlamentarnim izborima i ostvarila istorijski rezultat. Nisam ni tada čuo da se neko makar zacrveneo zbog epiteta koji su nam pripisivani sa čisto uskogrudim motivima. Naprotiv, nastavilo se.
Obećali smo da ćemo nepravdu ispraviti i da ćemo izmeniti Zakon o slobodi veroispovesti i iz njega ukloniti članove, koji dele. Na sednici od 28. decembra na kojoj se usvajao pomenuti zakon, kada je krenula opstrukcija opozicije, opet oni isti su tvrdili da ja neću smeti da ispunim obećanje i uspešno dovedem sednicu do kraja. I sad sam ponosan što sam odlučnim vođenjem sednice sprečio sve opstrukcije, nastavio sednicu i pored raznih predloga, rešio problem opstrukcije, što je dovelo do usvajanja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodi veroispovesti, čime sam po ko zna koji put demantovao sejače magle i podela. A od njih opet — ni glasa.
Zato džaba prljave kampanje, džaba botovske straže, džaba uvrede i primitivizam, džaba plaćena mašinerija. Nikšić vam je to valjda pokazao, ali lekcije nijeste izgleda naučili. Ovo je mudar narod, ovo je postojan narod, ovo je dostojanstven narod, ovo je narod koji ne trpi podaništvo, ovo je narod koji se ne da prevariti. Ako mislite da ćemo ustuknuti pred vašim centrima moći, finansijerima, šefovima, da ćemo se pomeriti zato što nemamo prljavu logistiku, prljave pare, grdno se varate. Zaboravili ste da mi imamo najjači centar moći, a to je narod Crne Gore, zato zapamtite — za pedalj ustuknuti nećemo, jer niti će se oni vratiti na vlast, niti će kriminal unutar Crne Gore upravljati Crnom Gorom, niti će se sa Crnom Gorom upravljati izvan Crne Gore. Ni sada, ni nikada više.
Izborna volja građana izražena 30. avgusta je svetinja. Sa njom nema igre. Zato svaki pojedinac, ko god bio, počevši od mene do svakog ministra, ne sme biti iznad potrebe očuvanja volje naroda, očuvanja odnosa unutar Vlade i parlamentarne većine.
Ostavka nije znak slabosti. Ostavka je znak mudrosti i spremnosti na žrtvu zarad opšteg dobra. Nijedna ostavka u Crnoj Gori nije vrednija od ostvarenja sna mnogih generacija i istorijskog cilja. Nijedna ostavka nije vrednija od slobodne, pomirene i uređene Crne Gore. I mi smo se pomerili svima, svaki resor poklonili drugima zarad smene DPS-a. Kako tada, tako ćemo i sada. I uvek. Gde god smo prepreka smeni DPS-a, spremni smo da se pomerimo.
Narode Crne Gore, kod nas se za vrednost uzdržavanja od sukoba zna od davnina. To nam je, ipak, i pored suprotnih primera, svima u krvi. To je deo našeg koda. Setićete se da i prvi primer čojstva i junaštva kod Marka Miljanova govori o tome kako je Milovan Janičin Vujošević iz Brskuta ‘svakoga čoeka moga na mejdan dobit’. Na pitanje: ‘Kako, striko Milovane?’, on je odgovorio: ‘Lasno, duše mi! On se naijedi, pa me psuje, skačući i drkteći od ijeda! Ja ne govorim ništa. Kad sjutradan, on ka kvasan, stidi se i kaje od svojije riječi! Eto, ja dobio, a on izgubio! ’ U primerima čojstva i junaštva su ljudi svih vera i nacija, ali ih Marko Miljanov ne gleda kao ljude ove vere ili ove nacije, već o njima govori kao o ljudima ili neljudima. Već kod njega se iskristalisala ta potreba za uzajamnim razumevanjem ljudi različitih identiteta koji žive na istom prostoru. Vođen upravo tom potrebom, on je opisivao ne samo živote i običaje svojih Crnogoraca i Brđana, već i život i običaje komšija ‘Arbanasa’ u čijem je okruženju živio. To je Crna Gora kakvu su nam ostavili naši preci i naši velikani, Crna Gora suživota i uzajamnog razumevanja, Crna Gora od koje ni mi nemamo pravo da odstupimo, ma koliko udara da zbog toga otrpimo.
Zato, narode Crne Gore, dok se mi bavimo Srebrenicom, Kosovom, partizanima, četnicima, komitama, auto kolonama, Crna Gora čeka. I čeka i gubi.
Hajde da konačno dođe na red i Crna Gora. Da konačno pogledamo u budućnost. Zato, u pamet se, kolege ministri. U pamet se, kolege poslanici. U pamet se, narode Crne Gore“.
Pročitajte još:
