Transsibirska železnica povezuje 87 gradova, od kojih pet ima preko milion stanovnika. Ona igra važnu ulogu u transportnom sistemu ne samo Rusije, već i čitavog evroazijskog prostora.
Prvi koji je pokrenuo pitanje izgradnje železnice u istočnom delu Rusije 1850. godine bio je general-gubernator istočnog Sibira Nikolaj Muravjov-Amurski. Međutim, njegova ideja nije odmah realizovana. Aktivno razmatranje izgradnje počelo je tek osamdesetih godina XIX veka.
Carska vlada je 1890. godine bila zabrinuta zbog aktivnosti Japana duž istočnih granica Rusije. Bila je potrebna efektna transportna veza evropskog dela zemlje sa Dalekim Istokom. Zbog toga, Aleksandar III je 29. marta 1891. godine potpisao ukaz o izgradnji Velike sibirske železnice.
Budući car Nikolaj Aleksandrovič učestvovao je 31. maja 1891. godine u ceremoniji svečanog polaganja kamena temeljca za izgradnju železnice koja se održala nedaleko od Vladivostoka. Gradnja se odvijala u teškim prirodnim i klimatskim uslovima.
Prema preliminarnim procenama, cena izgradnje Velike sibirske železnice iznosila je oko 350 miliona rubalja u zlatu, ipak suma je premašena i dostigla je čak 1,5 milijardi rubalja. Sredinom devedesetih godina u izgradnji železnice je učestvovalo oko 89.000 ljudi.
Građevinski materijal, osim drveća, morao je da se doprema iz dalekih krajeva. Na primer, metalni delovi za most preko reke Amur stigli su iz Varšave - preko Odese, morem, dostavljeni su u Vladivostok, a odatle železnicom u Habarovsk.
Veći deo radova je ručno rađen. Prema podacima iz 1903. godine, upotrebljeno je više od 100 miliona kubnih metara zemlje, postavljeno oko 12 miliona pragova i oko milion tona šina, izgrađeno oko 100 kilometara tunela i mostova. Tokom 12 godina izgrađeno je 7.500 kilometara železničke pruge.
Tokom 1905. godine počela je eksploatacija Krugobajkalskog dela železnice. Radovi na izgradnji Transsibirske železnice su bili završeni 1916. godine na teritoriji Ruske imperije, što je omogućilo otvaranje železničke veze od Sankt Peterburga do Vladivostoka.
Tokom Prvog svetskog rata i Građanskog rata Transsibirska železnica je bila uništena, ali je uskoro bila obnovljena. Saobraćaj je nastavljen 1925. godine.
Transsibirska železnica je imala važnu ulogu u odbrani zemlje tokom Drugog svetskog rata. Njom je transportovana vojska, vojna oprema i evakuisani civili. Posle rata je počela modernizacija železnice. Plan za elektrifikaciju pruge je napravljen 1956. godine.
Dužina Transsibirske železnice duž glavne putničke rute je 9.288,2 kilometra i predstavlja najdužu železnicu na svetu. Prolazi kroz teritoriju 20 konstitutivnih entiteta Rusije i pet saveznih okruga. Više od 50 procenata spoljnotrgovinskog i tranzitnog tereta u Rusiji se prevozi ovom železnicom.
Transsibirska železnica je 2002. potpuno elektrifikovana. Nova etapa modernizacije i rekonstrukcije je počela 2013. godine. Predsednik Rusije Vladimir Putin ju je nazvao „strateški važnom transportnom arterijom“.
„Sveobuhvatni razvoj Transsibirske železnice trebalo bi da otkrije potencijal istočnih teritorija Rusije, da pomogne u modernizaciji njihove industrijske baze i da nova nalazišta minerala izvede u promet“, izjavio je Vladimir Putin na sastanku o pitanjima rekonstrukcije i modernizacije Transsibirske železnice.
