NATO agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine podelila je najpoznatije svetske intelektualce u odnosu na „humanitarnu intervenciju“. Znatno veći broj svetski poznatih pisaca podržao je „humanitarnu intervenciju“ dok je manjina bila protiv.
Angažman pisaca po Pekiću: Oni koji se žrtvuju naspram šićardžija
Pisac i profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Slobodan Vladušić podseća na ideju Borislava Pekića koja je primenjiva u slučaju angažmana svetski poznatih pisaca tokom NATO agresije na SRJ.
„Pekić je razlikovao dve vrste angažmana. Jedan je onaj u kome onaj ko se angažuje nešto i žrtvuje, a postoji i drugi gde onaj ko se agažuje ne daje nikakvu zalogu svojoj angažovanosti, odnosno ništa ne rizikuje i ne žrtvuje, a od tog angažovanja može možda nešto i da dobije“, kaže Vladušić za „Orbitu kulture“.
Jedan od onih koji ništa nisu rizikovali je Ginter Gras koji je 1999. godine uspeo nešto i da ušićari. Te godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost.
Grasovo pokajanje kao „izvlačenja dividendi“
Međutim, 15 godina posle agresije, Gras je pokajnički poručio da bi bio protiv bombardovanja SRJ, ali Vladušić upozorava da gestovi imaju različitu težinu ne samo u odnosu na njihovu sadržinu, nego i u odnosu na kontekst.
„Rekao bih da je Ginter Gras izvukao sve moguće dividende iz podrške NATO bombardovanju i to mu je na neki način omogućilo da za nekoliko godina kaže da se pokajao, ili da modifikuje svoj stav, da ga revidira u neku ruku, a da praktično od toga nema nikakve štete i da na taj način ne preuzima nikakav rizik za svoju karijeru“, ističe Vladušić.
Sudbina kao žrtvovanje, naspram karijernog pokajanja
Podseća na reči profesora Slavka Gordića da su pisci nekad imali sudbinu, a da danas imaju karijeru. Sudbina znači da zbog svojih stavova ponekad loše prođe u životu, a Miloš Crnjanski je dobar primer za to, kaže Vladušić aludirajući na njegovu rečenicu: „Ispunio sam svoju sudbinu“. S druge strane, većina današnjih pisaca nema sudbinu zato što im je sve podređeno karijeri.
„Zaista ne znam da li je Gras želeo da ga smatramo nekim moralnim gorostasom zato što je nekoliko godina posle bombardovanja rekao da se kaje. Možda ne bi bilo loše da je napisao neki tekst da treba da se povuče priznanje Kosova. Onda bismo mu, verovatno, više verovali“, dodaje Vladušić.
Osim Handkea, svi su govorili o sebi
Vladimir Tabašević kaže da je Peter Handke bio jedini koji je za vreme NATO agresije došao u Srbiju i neposredno se suočio sa realnošću, dok su svi drugi koji su se izjašnjavali o bombardovanju, „više govorili o sebi u svom lokalnom političkom kontekstu“.
„Svi koji su bili za tu vrstu intervencije bili su deo propagandne mašinerije koja je radila na tome da prikaže bombardovanje kao gest emancipacije na dobrobit čovečanstva i ideje humanosti. Onaj ko je imao interesa da dođe i da se uveri u prilike, a to je Handke jedini od svih, oklevetan je i osuđen od strane propagandne mašinerije“, dodaje Tabašević.
Govoreći o angažmanu u propagandnoj NATO mašineriji pisaca poput Marija Vargasa Ljose, Tabašević kaže da to što je neko nesporna književna veličina, ne čini ga bezgrešnim.
„Postoji sistem argumenata koji i danas opravdava takvu vrstu intervencije i nije problem što neke književne veličine iz sveta imaju mrenu preko očiju, ali mene buni što mi sami ovde i dan danas taj sistem argumenata primenjujemo u želji da opravdamo tu vrstu intervencije“, dodaje Tabašević.
Oklevetani Handke i legitimitet Nobelove nagrade
Tabašević podseća da je na udaru NATO propagandista bio ne samo Handkeov lik, već i njegovo delo. Protivnici su često govorili kako je Handke dobar literata, ali je „etički obnevideo pisac i pojedinac“, da bi onda, i kad bi izrekli pohvale na račun njegove književnosti, sam taj kompliment „postajao bi drugorazredan u odnosu na osudu njega kao bića“.
Da je Handke bio najveća žrtva napada neistomišljenika svedočila je i austrijska nobelovka Elfride Jelinek koja je 2004. godine, kad je dobila Nobelova nagradu, rekla da je to priznanje više od nje zaslužio Handke. Međutim, Vladušić smatra da književnost ne bi trebalo posmatrati kroz Nobelovu nagradu, jer je „u velikoj meri ideologizovana“.
„Ta nagrada je imala koristi od Handkea jer na taj način je pokušala da povrati svoj moralni kredibilitet“, smatra Vladušić.
Orvelijanska vremena: Antifašizam je fašizam
Pozicija i figura pisca ima simbolički kapacitet da se očekuje da ima on sudbinu, odnosno da bude principijelan posebno u situacijima kad drugi ljudi to ne bi bili. Vladušić dodaje da idealizuje poziciju pisca, ali i da se drži tradicije koju je zasnovao Emil Zola angažmanom u aferi Drajfus, „kad je stvarno nešto žrtvovao zato što se stavio na stranu Drajfusa“.
„Mi danas živimo u nekim prilično orvelijanskim vremenima kad se rat naziva mirom, mržnja ljubavlju, a fašizam -antifašizmom i onda u tom kontekstu nije ni čudno zašto pisci koji bi na neki način trebalo da nastave slavnu tradiciju Emila Zole pokušavaju sebe da prikažu kao ljude koji se angažuju za neku vrstu dobra, a u suštini, zapravo samo služe moći“, zaključio je Vladušić.
Pročitajte još:
