Stručnjak za mehanički inženjering sa Univerziteta Kalifornija Paolo Luzato-Fegis je, naime, analizirao studije iz prošle godine koje su proučavale efekte različitih oblika ultraljubičastog zračenja i tom prilikom utvrdio značajne razlike.
„Teorija pretpostavlja da deaktivacija deluje tako što UVB pogađa RNK virusa i tako je ošteti“, naveo je on, prenosi „Sajens alert“.
Inače, sunčeva svetlost sadrži tri tipa ultraljubičastih zraka: UVA, UVB i UVC.
Prvi je tip kog čini najveći deo ultraljubičastog zračenja koje stiže do Zemljine površine, a u pitanju su duži talasi koji nemaju dovoljno energije da izazovu veće probleme. UVB talasi srednjeg dometa mogu da ubiju mikrobe i izazovu opekotine na ljudskoj koži.
Sa druge strane, UVC se sastoji od kraćih, snažnijih talasnih dužina svetlosti, za koji se ranije pokazalo da inaktivira viruse kao što je SARS-CoV-2, a koji izaziva Kovid-19.
Međutim, ovaj tip ultraljubičastog zračenja obično ne dođe u kontakt sa Zemljinom površinom zahvaljujući ozonu u atmosferi koji ga filtrira.
Eksperimentalna studija u julu prošle godine proveravala je snagu UV zračenja na SARS-CoV-2 u simuliranoj pljuvački i pokazala da se virus inaktivira za manje od 20 minuta.
Sledećeg meseca objavljena je i teorija koja je sugerisala da bi sunčeva svetlost mogla da postigne isti efekat.
Zaključak tog drugog istraživanja je bio da je SARS-CoV-2 tri puta osetljiviji na UV zračenje na sunčevoj svetlosti nego virus gripa tipa A, dok se najveći deo čestica virusa korona inaktivirao posle samo pola sata izloženosti letnjoj sunčevoj svetlosti. S druge strane, pod zimskom sunčevom svetlošću virus je danima mogao da preživi.
Istraživači smatraju da je moguće da, umesto da deluje direktno na RNK, UVA zračenje može u uzajamnom dejstvu sa molekulima da deluje tako da ubrzava inaktivaciju virusa.
Ova studija sugeriše i da bi UVA zraci mogli da se iskoriste za opremu kao što su sistemi za prečišćavanje vazduha a da bi se obezbedilo jeftino i energetski efikasno sredstvo za smanjenje širenja virusnih čestica.
