U prošlonedeljnom razgovoru s bivšim britanskim ministrom spoljnih poslova Džeremijem Hantom, još veoma vitalni 97-godišnji Kisindžer pozvao je Zapad, a pre svega svoje Sjedinjene Američke Države, da odustanu od „misionarske politike koja je preuzela obavezu da menja strukture vlasti širom sveta kako bi ih učinila kompatibilnim sebi“. Umesto toga, rekao je bivši državni sekretar i savetnik za nacionalnu bezbednost, potrebno je postići „balans postojećih sila“: „Koncept dominacije samo jedne sile vodi katastrofičnom scenariju... Jedan konflikt će izmaći kontroli.“
Koncert sila
Upozorenja ove vrste Kisindžer javno iznosi već petnaestak godina, barem otkako je, u jednom obraćanju studentima u Pekingu u aprilu 2007, konstatovao da je „uspon Kine kao globalne sile neminovan. Mi ne možemo ništa da učinimo da to sprečimo, i ne treba da učinimo ništa da bismo to sprečili... Kada se centar gravitacije pomera iz jednog regiona u drugi, i neka druga zemlja odjednom postane veoma moćna, istorija nas uči da je konflikt neizbežan. Iz toga moramo da naučimo da je saradnja od suštinskog značaja.“
Ovakvi saveti, iznenađujuće pomirljivi i gotovo čovečni, pa stoga i uzaludni, počeli su da dobijaju sve više uticajnih zagovornika.
Pa tako Ričard Has, predsednik elitnog Saveta za spoljne odnose, pre nedelju dana u podužem programskom tekstu na stranicama „Forin afersa“ postavlja pitanje „kako sprečiti katastrofu i promovisati stabilnost u multipolarnom svetu“, i predlaže „novi Kocert sila“.
„Međunarodni sistem“, piše Has, „nalazi se na istorijskoj prekretnici... Dva stoleća zapadne dominacije svetom, najpre kroz Pax Britannica a potom kroz Pax Americana, približavaju se kraju. Zapad ne gubi samo svoju materijalnu dominaciju već i svoj ideološki uticaj... Narastajuća Kina, uz pomoć borbene Rusije, upućuje izazov autoritetu Zapada. Čak i ako zapadne demokratije prevaziđu svoju unutrašnju polarizaciju, pobede i liberalizam i uz to dožive ekonomski oporavak, neće moći da osujete dolazak sveta koji je istovremeno i multipolaran i ideološki raznolik.“
Te zato Ričard Has, prvi čovek tink-tenka koji okuplja čitav niz bivših državnih sekretara, bivših direktora CIA i njima slične pripadnike vašingtonskog establišmenta, predlaže „globalni koncert glavnih sila“, poput onog Evropskog koncerta iz 19. veka, „upravljačku grupu vodećih država sveta koja može da obuzda geopolitičku i ideološku kompeticiju koja je najčešći pratilac multipolarnosti“.
Globalni koncert imao bi šest članica – Kina, Evropska unija, Indija, Japan, Rusija i Sjedinjene Države – kojima bi „pružio široku slobodu kada je reč o njihovim unutrašnjim pitanjima. One bi se u suštini složile da se ne slažu o pitanjima demokratije i političkih prava, obezbeđujući time da neslaganja po ovim pitanjima ne ugroze međunarodnu saradnju.“
Nacrt transatlantskog plana
Ova revolucionarna ideja da Amerika prestane s pokušajima da svoju volju nametne svima ostalima, jer za tako nešto više nema mogućnosti, ipak, u zvaničnom Vašingtonu neće biti lako prihvaćena. O tome svedoči već i oštra retorika i lične uvrede koje američki predsednik Džozef Bajden upućuje predsednicima Rusije i Kine Vladimiru Putinu i Si Đinpingu; i uvežbavanje rata s Rusijom i Kinom o kome ovih dana izveštava Si-En-En; ali i „Nacrt transatlantskog plana za strateško sučeljavanje s Kinom“ Atlantskog saveta, koji pored ostalog predviđa i da Evropa podnese najveći teret vojnog suprotstavljanja Rusiji, dok će Amerika svojom oružanom silom da se fokusira na Kinu...
Ali „Sjedinjene Države nisu kvalifikovane da se obraćaju Kini s pozicije sile“, poručio je američkom državnom sekretaru Entoniju Blinkenu nedavno na Aljasci kineski zvaničnik Jang Đieči. Da bi potom šefovi diplomatije dve sile, Sergej Lavrov i Vang Ji, sa svog sastanka u Pekingu odvažno poručili da će oni „delovati kao garanti pravičnosti u međunarodnim odnosima“.
Drugim rečima, kako primećuje londonski „Telegraf“, „izuzev stopa prekomerne gojaznosti i duga, nema drugih oblasti u kojima američki političari mogu da drže lekcije svetu sa zasluženim samopouzdanjem, umesto na osnovu samoobmane imperije u opadanju“.
Koliko ozbiljno treba da shvatimo upozorenja Henrija Kisindžera? Zbog čega Ričard Has sad predlaže globalni koncert velikih sila umesto krvavog izvoza američke demokratije? Zašto Bajdenova Bela kuća istovremeno zaoštrava odnose i sa Rusijom i sa Kinom, i da li će je u tome pratiti njeni evropski saveznici?
Prostački izraz nemoći
U „Novom Sputnjik poretku“ o ovim su pitanjima razgovarali general-major u penziji Mitar Kovač, direktor Evroazijskog bezbednosnog foruma, i diplomata Zoran Milivojević.
„Reč je o zrelom predlogu Henrija Kisindžera“, ocenjuje Mitar Kovač, „iza koga stoje i njegovo ogromno iskustvo i ispravno sagledavanje ukupnog istorijskog konteksta u kome se današnji svet nalazi... Blagotvorno bi za mir u svetu bilo kada bi aktuelna administracija u Vašingtonu prihvatila njegove savete, ali plašim se da SAD i dalje nisu spremne da jednostrano prestanu s primenom svoje i tvrde i meke moći. Ali na to će biti prinuđene kad u njihovom društvu dođe do još većih unutrašnjih lomova.“
Podsećajući da je Koncert evropskih sila obezbedio dugotrajni mir u Evropi u 19. veku, Zoran Milivojević ukazuje da se i današnji odnosi u svetu nalaze u sličnom stanju, te da i Kisindžerov i predlog Ričarda Hasa iz saveta za spoljne odnose imaju utoliko više smisla: „Problem je, međutim, u tome što je velikim silama uvek teško da prihvate da se svet promenio, pogotovo kad se menja u njihovu štetu, i po pravilu ne prihvataju ovakve predloge iako bi im oni obezbedili povoljniju poziciju u tekućem prestrojavanju svetskog poretka. Ponašanje nove administracije, koja namerno upotrebljava jedan preteći i neprimereni rečnik, pokazuje da ne treba da se nadamo njenom racionalnom pristupu. Tim pre što su u tamošnjoj javnosti u porastu i rusofobija i sinofobija, što zauzvrat diktira odnos prema ovim silama koji će biti i još neracionalniji.“
„Lične uvrede na račun ruskog i kineskog predsednika“, dodaje Mitar Kovač, „predstavljaju izraz američke nemoći; dok je bila na vrhuncu, za ovakvim rečima nije posezala. Ali Amerika tada nije ni imala pravog suparnika na međunarodnoj sceni. Na sreću čovečanstva, to se promenilo, i upravo zato Kisindžer sad i traži da Amerika prizna da više nije jedina svetska supersila.“
Ovo „tim pre što ni Rusija ni Kina više ne prihvataju, ne samo da budu u drugom planu, već da budu nešto drugo a ne ono što stvarno jesu“, napominje Zoran Milivojević. „To je potvrdio i nedavni američko-kineski sastanak na Aljasci, na kome je kineska delegacija jasno poručila da ne prihvata američki jezik sile.“
Savezničko pitanje
Dodatni problem za Ameriku, ukazuje Mitar Kovač, „sastoji se u tome što je veliko pitanje da li će je njeni saveznici pratiti u ozbiljnijem zaoštravanju odnosa s Kinom i sa Rusijom, i da li će prihvatiti da budu gurnuti u sukobe s njima.“
„Ima indicija da će najvažnije evropske države biti rezistentne prema ovim zahtevima. O tome svedoči i situacija oko 'Severnog toka 2', gde američki pokušaji da se spreči njegova izgradnja nailaze na otpor. Ukoliko na kraju ovaj gasovod bude i izgrađen, i ukupna situacija postaće povoljnija“, predviđa Zoran Milivojević.
Poruka Rusije i Kine
Robert Gejts, bivši direktor CIA i sekretar za odbranu SAD, u nedavnom intervjuu „Vašington postu“ priznaje da „sankcije protiv Rusije ne donose ništa dobro“ Americi; u magazinu „Nešenel interest“ Robert Kaplan, opisujući Rusiju kao „problem iz pakla“ – jer ne može da bude pokorena – navodi da „Amerika mora da pokuša da odvoji Rusiju od Kine“.
Odgovarajući na pitanje kakve opcije, imajući u vidu ove konstatacije, Amerika ima na raspolaganju, general Kovač odbacuje mogućnost da bi saradnja Moskve i Pekinga mogla da bude pokolebana, i obrazlaže: „Pogrešna strategija Amerike radila je u korist Kine i Rusije i razvoja njihove saradnje. Zapad više ne može da suzbije ni ekonomsku moć Kine, ni vojnu moć Rusije, naročito posle razvoja novih ruskih oružanih sistema, koji nemaju konkurenciju. Vojni stratezi na Zapadu svesni su da se ta vrsta prednosti ničim ne može kompenzovati, i verujem da će to predočiti političarima. A oni će, na kraju, ipak morati da pribegnu planu koji bi ličio ovom Kisindžerovom, uz prihvatanje multipolarne realnosti koja je uspostavljena.“
A to je poredak, zaključuje Zoran Milivojević, „u kome su jasno uspostavljena pravila koja važe za sve, i u kome međunarodno pravo ima težinu kakvu i zaslužuje. Upravo je to i bila glavna poruka koju su iz Pekinga svetu uputili ministri Vang Ji i Sergej Lavrov, obećavajući da će biti garanti takvog poretka... A ključni momenat, koji će i Ameriku naterati da se tome prikloni, uslediće kada ne bude uspela da natera svoje saveznike da sa Kinom i Rusijom zaoštre odnose u meri u kojoj je to Vašingtonu potrebno.“
Pročitajte i: