Taj propis, koji bi trebalo da izjednači prava žena i muškaraca u više oblasti, obavezuje i na korišćenje rodno osetljivih termina. Ako bude usvojen, kvalifikacije žena na diplomama pisaće se u ženskom rodu, na dokumentima koja potvrđuju zvanja takođe će se poštovati ravnopravnost.
Nasilje nad prirodom jezika zarad ravnopravnosti polova
Zakon obavezuje i sredstva javnog informisanja da koriste rodno osetljiv jezik. Međutim, brojni lingvisti i istoričari jezika smatraju da je reč o nasilju nad jezikom.
Odbor za standardizaciju srpskog jezika SANU saopštio je da je podvođenje srpskog jezika pod jezik rodne neravnopravnosti naučno neosnovano i da su nedopustivi pritisci da se zbog trenutne politike nasilno menja odnos prema takozvanoj rodno senzitivnoj leksici.
Nije isto – učiteljica i akademkinja
Akademik Miro Vuksanović kaže da je ovaj stav logičan, jer postoje imenice ženskog roda koje su ušle u našu misao, koje su prirodne, kao što su učiteljica ili domaćica, a da sa druge strane postoje primeri kada je to nemoguće izvesti.
„Recimo, u našoj Akademiji dame koje su članovi neće reći da su akademkinje, kako kažu Hrvati. Ona je akademik, isto kao i svaki drugi član. Niko im ne brani da se zovu drugačije, pa i da ih muške kolege nazivaju drugačije. Čitao sam i da se kaže biskupica, episkopa, iako je nemoguće da se biskup i episkop žene. Ono što se primi u jeziku, što ostane, znači da je prirodno, a sve što hoće da naprave silom, izvedena imenica koja deluje neprirodno u jeziku, ona neće ni ostati. Mešani sistem naziva mora da ostane“, kaže Vuksanović.
Borkinja, bekica i halfica...
I profesor Filološkog fakulteta Milo Lompar kaže da srpski jezik već neguje rodnu ravnopravnost, jer u njemu odavno postoje ženski oblici koji su prirodni. Kaže da je izmišljanje novih pojmova postalo nametljivo, da su nastala i, kako kaže, sumanuta rešenja kao što je borkinja i čitav niz drugih.
„Ponegde to deluje groteskno. Recimo, ako bi smo bili dosledni, onda bi smo za fudbalerku trebali da kažemo halfica. Ona je dodala loptu bekici koja je preigrala desno krilo. U košarci, imali bi na primer centricu. Blokica je proigrala centricu ispod koša – potpuno suludo, ali to je deo ideološkog prtljaga na koji smo pristali“, kaže Lompar.
On dodaje da je jezik konvencija koja se oblikuje, pa u skladu sa tim može da se prepozna ideologija koja promenu zastupa. Kaže da smo svedoci pokušaja da se jedna ideološka struktura učini uobičajenom, kroz navike ljudi, a one se menjaju kroz sredstva masovne komunikacije, a oni koji su pisali Zakon, i te kako su mislili o tome.
Upravljati „poraženom nacijom“
„Računa se prevashodno na duži period, da će porasti generacije koje neće pamtiti prethodne oblike, nateraće ljude da tako govore, da se promeni jezičko osećanje. Nečiji cilj je u stvari da upravlja identitetom ’poražene nacije‘, i da se ona prevede u stanje apsolutne poraženosti, a to znači potpune kulturne i običajne saobraženosti sa diktatom pobednika. To je samo dovršavanje procesa koji je davno počeo, cilj je da se sva stvarnost saobrazi nalozima pobednika“, smatra Lompar.
Akademik Vuksanović ističe da Zakon ne može da uredi jezik, jer je on živa tvar, svakodnevno se menja, menjaju se značenja, oblici, Zakon ne može reći da svako žensko zanimanje ima svoju imenicu, to je nemoguće, jer postoje neprirodni primeri, kaže Vuksanović.
Upitan da li bi se ova promena s vremenom mogla odraziti na našu književnost, odnosno na nacionalni identitet, Vuksanović kaže da ne veruje da je to moguće i ponavlja da ni u lingvistici, ni u književnosti, pa i u svakodnevnom govoru, ne može da se primi ono što nije prirodno.
„Razume se, postoje ljudi koji se po određenom zadatku ili u nekom političkom trenutku tome prilagođavaju, jer je moderno. Ali svaka moda, bude, pa prođe, ostaju samo one stvari koje su trajne, a trajne su samo one stvari koje su dobre. Ovo su privremeni pokušaji, ne može se promeniti suština čoveka, njegov način mišljenja i izražavanja. Ostaće samo one imenice koje su prirodno stvorene. One koje su nasilno stvorene, bez obzira ko je i kako to uradio, ne mogu živeti“, siguran je književnik i akademik Vuksanović.
Hrvatski eksperiment
Ipak, svedoci smo da se u susednoj Hrvatskoj ovo pravilo, kao i čitav niz novih pojmova, primilo. Lompar kaže da Hrvati čine sve da svoj jezik izdvoje od zajedničkog srpsko-hrvatskog osnova, a pošto to teško mogu da izvedu na nivou strukture, pravila padeža, idu putem leksičkog razlikovanja.
„Postoji dugotrajna navika da prave reči po ugledu na Nemce, s tim što je nemački zgodan za proširivanje. Kad se pojavila Merkelova, oni su ubacili reč kancelerin, nisu imali reč kancelarka, ali su je napravili“, objašnjava Lompar i dodaje da se nije priključio aktuelnom pokretu za sprečavanje usvajanja ovog Zakona, jer smatra da nije adresovan gde treba.
„Apostrofiranje resornog ministra ne vodi ničemu, jer on samo sprovodi ono što su drugi zamislili, apel da se Zakon ne nađe pred poslanicima treba uputiti predsedniku republike. Takođe, oko ovog pitanja očekujem veći angažman Srpske pravoslavne crkve, jer smatram da se u ovo važno pitanje nije uključila u meri u kojoj treba“, kaže Lompar na kraju razgovora za Sputnjik.
