Ovako Branislav Bane Ivković, nekadašnji visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije (SPS), komentariše seriju „Porodica“ koja se emituje na javnom servisu upravo u trenutku kada se obeležava 20 godina od Miloševićevog hapšenja.
Sloba nikada nije držao pištolj pod bradom, Mira me nije napadala
Prikazivanje Miloševića sa oružjem i stavljanje samom sebi pištolj pod bradu, Ivković, kako kaže, jako zamera autorima serije, zato što to nije tačno.
„Slobodan Milošević je bio svestan situacije u kojoj se nalazi, činio je sve i bio je spreman na svaku vrstu dogovora, samo da izbegne masakr koji je, bilo mu je jasno, bio moguć. On jeste želeo da se pojavi 100 000 ljudi, nažalost, oni se nisu pojavili, možda i zbog varke da je uhapšen, ali je bio svestan situacije. Međutim, oružje – ne. Nikada! To nije tačno“, kategoričan je Ivković koji je bio šef poslaničke grupe SPS u vreme hapšenja njihovog lidera.
Ivković kaže da je Miru Marković poštovao kao Miloševićevu suprugu, ali nikako nije mogao da prihvati da predsednik države i jedne partije dopusti da njegova supruga vodi drugu partiju.
„Poštujem mnoge časne građane koji su bili tamo, ali JUL je bio kamen oko vrata SPS-u i ja to nisam krio“, ističe Ivković.
Verno prikazivanje haosa
Ipak, naš sagovornik dodaje da jedna serija ne može da obuhvati celokupnu faktografiju sa preciznom tačnošću i napominje da je u njoj prikazan „totalni haos koji je tih dana vladao u Srbiji“.
„Vi ste, sa jedne strane, imali DOS, rogove u vreći, u kome se nije mogao da iznedri lider čija se reč poštuje. Imali ste Zorana Đinđića koji je imao svoju viziju, ciljeve i razloge zašto nešto radi; imali ste Koštunicu, legalistu koji je želeo da sve radi po ustavu i zakonu, a da ne govorim o drugima za koje uopšte bilo šteta što su imali šansu da budu na vlasti. Sa druge strane, u SPS-u se dogodilo ono što je očekivano – u teškim situacijama nestanu i zavuku se u mišje rupe ljudi za koje je bilo logično da se isprse i stave u prvi plan“, objašnjava Ivković.
Kada ga je Slobodan Milošević pozvao i obavestio šta se dešava, Ivković je, kaže, o tome obavestio građane Srbije sa skupštinske govornice i sa ostalim poslanicima svoje partije otišao u vilu „MIR“. Tada su počeli da dolaze i građani, a Milošević je pozvao Ivkovića, Slavicu Đukić Dejanović i još nekoliko funkcionera SPS-a da uđu u vilu.
„U tom haosu, kada u DOS-u imate ljude koji traže da se upadne i pobije taj svet koji se nalazi u vili „MIR“, u SPS-u imate situaciju da sem pokojnog Žike Igića, Slavice Đukić Dejanović i mene iz rukovodstva, poslanika i dela članova gradskog odbora, nema nigde nikoga. Aktuelnog predsednika republike u to vreme nigde niste mogli da nađete, da ne govorim o ostalim članovima Izvršnog i Glavnog odbora“, kaže Ivković.
Gorak ukus dve decenije kasnije
Naoružani ljudi, kojih je u vili „MIR“ prema rečima našeg sagovornika bilo oko trideset, nalazili su se tu, ne sa namerom da pucaju na vojsku i policiju, već da se odbrane od mogućnosti da NATO helikopterom otpremi Miloševića i Hag, za šta su postojale najave.
„Da je neko napravio samo mali pogrešan korak, verujte mi, pedeset ili sto ljudi bilo bi mrtvo. To bi bila teška crna mrlja na državi Srbiji, crna mrlja koja bi se vukla decenijama“, navodi Ivković.
Pregovori sa Čedomirom Jovanovićem počeli su posle jednog teškog trenutka, kada je okupljene ispred kapije vile „MIR“, među kojima je bio i Ivković, policija cokulama pretukla po nogama. Ivković je nakon toga otišao u sedište SPS-a kada su ga obavestili da je pred kapijom ostalo malo ljudi i da policija nadire. U tom trenutku, javio mu se Jovanović. Našli su se na Topčiderskoj zvezdi, gde mu je Jovanović pokazao optužnicu protiv Miloševića, koja nije bila potpisana.
Nakon tog susreta, Ivković se vratio u vilu „MIR“, gde je Milošević prihvatio da se sretne sa Jovanovićem.
„Čeda je prvi put tu bio oko osam ujutru. Pregovorima smo prisustvovali Slavica Đukić Dejanović, Bora Drakulović i ja. Sloba je postavio svoje uslove, Čeda se nije pojavljivao ceo dan i u subotu predveče je došao i doneo papir na kome su od četiri uslova, tri potpisali (predsednik Srbije Milan) Milutinović, Koštunica i Đinđić. Tim razgovorima prisustvovala je i Mira, a pored Čede je bio Legija“, priča Ivković.
Uslov za koji tadašnji srpski i jugoslovenski zvaničnici nisu mogli da garantuju bio je Miloševićev - da ne bude izručen Haškom tribunalu. Milošević nije hteo da pristane da izađe iz rezidencije bez prihvatanja tog četvrtog, prema Ivkovićevim rečima, ključnog zahteva. Jovanović je pozvao Zorana Đinđića, koji mu je naložio da na poleđini dokumenta otkuca i taj zahtev, a pečat vlade Srbije bio je poslat kolima.
„Ako me pitate da li smo verovali da je sve to verodostojno, verujem da niko od nas tome nije verovao, a na Slobodanu je bilo da odluči da li će to da prihvati. On je, svestan situacije, tako nešto i prihvatio“, kaže Ivković.
Kada gleda seriju, nakon dvadeset, Ivkoviću, kako kaže, ostaje gorak ukus u ustima.
„Ne volim što me prisećaju, jer me prisećaju teških vremena. Jedan od najtežih trenutaka u mom životu dogodio se upravo tada i hvala Bogu što je tada u mojoj glavi vladao razum i racio, što je i Slobodan razmišljao u istom pravcu; shvatao je situaciju, bio je jako svestan činjenice da se ne ostvaruju neki planovi koji su bili prisutni ni kada je broj građana u pitanju. Bilo mu je jasno šta su rešili i on se, spasavajući živote, svih, i onih u vili, i onih izvan nje, opredelio da ide u pregovore i dođe do rešenja do koga je došlo. Zasigurno se nadao da će SPS vremenom ojačati i pružiti mu veću zaštitu“, zaključuje Ivković.
Pročitajte još:
