Agresija u ime humanosti i napretka
„Agresija na drugog je humano i pravno nedozvoljena, ali uz pomoć manipulacije, obmanjivanja, laži, ona lako može da se sprovede i da dobije legitimitet. I da se smatra progresijom i činom u ime humanosti i napretka, u ime najviših civilizacijskih ciljeva. A kad se otkrije da je sve to na lažima – za žrtve biva kasno“, kaže naš poznati antropolog a povodom knjige „Evolucija kulture“ čiji autor, ugledni genetičar Luiđi Luka Kavali Srofca, govoreći o kulturi kao skupu znanja i inovacija, utvrđuje kako ona utiče na naš život i kakve promene u njemu stvara.
Polazeći od stava da su istorija i evolucija ključne za razumevanje sadašnjosti, Sforca prema Jovanovićevim rečima, nudi novo razumevanje onoga što je kultura, govoreći o inovacijama, različitim tradicijama, uticajima genetskog materijala kao i društvenog konteksta u stvaranju i oblikovanju čoveka.
Osmi dan stvaranja sveta
„Ako je Bog stvarao svet i čoveka sedam dana, onda je čovekova misija kojom počinje da stvara sebe i svoju kulturu - osmi dan stvaranja sveta. To je nesumnjivo ono što nam je dato kao kreativni potencijal da bismo prevazilazili sva naša prirodna ograničenja, da u tom prostoru izvan granica konstituišemo sebe“.
Da je Sorcina knjiga jedan od dobrih načina za razumevanje kulture kao „sveopšteg skupa znanja i inovacija“ i onog što čovek „uzgaja“, Jovanović potvrđuje i napomenom da je reč o visoko etičkom pristupu, različitom od onog čestog prisutnog koji - u odgovorima na neka važna pitanja – ostaje jednodimenzionalan.
„U takvim knjigama često ima više politike, ideologije i mode, nego prave nauke. Sforcina knjiga je drugačija, jer pokušava na sintetičan način da odgovori na ono što je suštinski vezano za čoveka: njegovo biološko nasleđe, ali i ono što čovek stvara – a to je kultura“, kaže Jovanović.
O neobičnoj studiji koja, prateću kulturnu evoluciju, pokušava da odgovori na suštinska pitanja ko smo, šta nas oblikuje i na koji način, ali i kako mi oblikujemo svet i da li je u tom oblikovanju dominantnije genetsko nasleđe ili društveni procesi – Jovanović kaže da je njen autor ozbiljno istražio mnoge preplete genetskog i društvenog, dokazujući između ostalog i naučnu neutemeljenost jednog od najpogubnijih „izuma“ novog doba – rasnu teoriju.
Tehnološki napredniji nije i genetski sposobniji
„Kad je reč o evoluciji i nasleđu, mi imamo u kulturnoj istoriji, u politici, a i u slobodnim intelektualnim razmišljanjima stav koji je otišao i do nekih patologija: mislimo da je čovek biološki različit, pa su se tako javile i rasne teorije koje su nanele najveća zla čoveku u 20. veku. To je stav nekog ko misli da je - ukoliko je kulturno ili tehnološki napredniji od onog koji ne koristi tu tehnologiju – on ujedno i genetski na neki način sposobniji, viši i da samim tim ima i veća prava na životni prostor.“
Antropolog Jovanović dodaje da se sa stanovišta te tehnološke superiornosti - dolazi do prava za vladanje drugima.
„To je taj ne samo kolonijalizam nego i neokolonijalizam koji smatra da sa stanovišta moći može da vlada i da upravlja ne samo resursima i zemljom i da preobličava kulturu drugog, nego i da tog drugog stavlja u potčinjen položaj, da mu služi, bude rob...“, podseća naš sagovornik.
Trapavi novi trend političke korektnosti
Govoreći o uočljivom „novom trendu“ da se sve što je bilo vezano za drugog – ljude druge boje kože, druge kulture, drugog pola – na neki način dovede u ravnotežu, Jovanović napominje da je taj trend proistekao iz političke i kulturne korektnosti ali, dodaje, i da se sve u vezi toga – radi trapavo.
„Mi vidimo kako tu kolonijalnu i neokolonijalnu svest sada na neki način grize savest i kako pokušava da ispravi ono što je činila. Sada se u toj političkoj i kulturnoj korektnosti mnogo toga čini dosta trapavo, uništavaju se čak i kulturni tragovi o nekim postupcima čak i iz neposredne prošlosti“, smatra naš sagovornik.
Ono što je za njega nesumnjivo, a što potvrđuje i Sforcina „Evolucija kulture“ jeste da – kada je o čovekovoj biološkoj datosti reč - govorimo isključivo o genetskoj identičnosti.
„ Ne razlikuje se čovek po tome na kom je mestu zemljine kugle uspostavio svoju kulturu. Čovek je čovek, bez obzira na boju kože, kulturu, način mišljenja, sklonosti... Čovek je identičan i to je ono što je zapravo konstanta koja se i genetski potvrđuje“, nedvosmislen je Jovanović.
Ipak, napominje, nije dovoljno samo da se neko rodi sa određenim darovima, budući da na čovekovo oblikovanje i samopotvrđivanje utiču snažno i društvene okolnosti.
Talenat i nepotvrđeni genije
„Nesumnjivo je da je ono što donosimo rođenjem samo jedna od pretpostavki našeg izgrađivanja kao ljudskih bića. Nije dovoljno samo da se neko rodi sa određenim pretpostavkama, talentom , genijalnošću ili nekom prirodnom darovitošću. Neophodno je da se to potvrdi, a u tome je čovek zavisan od svoje okoline. Jer, ukoliko ne dođe do potvrđivanja, taj talenat zauvek može ostati neprepoznat . Toliko je nepotvrđenih genija, toliko pesnika koji ostaju na margini, pa čak i sa žigom nedovoljno dobrih za tu sredinu, samo zato što nisu prepoznati. Uzmite na primer Teslu – da je ostao tamo gde je rođen, on bi u poznim godinama bio žrtva jednog rasističkog pogroma. A da ne govorimo da njegovi izumi ne bi bili prepoznati u takvoj sredini“, navodi Bojan Jovanović.
Uz konstataciju da naučno odbacivanje rasne teorije ne znači da rasizma dalje neće biti, Bojan Jovanović, govoreći o transmisiji ideja u današnjem svetu, kaže da je ta slika – malo zamućena.
Zamućena slika i civilizacijske senke
„Današnja slika je malo zamućena, ali ukoliko imamo kritični odnos prema našoj stvarnosti videćemo da su te civilizacijske senke koje vidimo ono što pokazuje tamnu stranu ljudske prirode. Sa njom čovek dolazi u konflikt sa stanovišta nekih humanističkih načela, ali kad je u pitanju njegov prosperitet - lako daje potvrdu i saglašava se sa najvećim zločinima koji se čine u ime navodnog dobra. Čoveku ostaje da nauči lekciju prirode da u samostvaranju ne sme da izneveri prirodni princip, on je tu da ga usavršava. I to tako da ne dovodi u pitanje život na planeti, a pogotovo najveću vrednost – ljudski život“, zaključuje antropolog Jovanović.
