Prvi nacistički logori javljaju se tokom prve polovine 1933. godine nakon što je Hitler izabran za kancelara. Primarna ideja logora bila je politički progon i zatvaranje neistomišljenika. Međutim, vremenom, uloga logora je proširena.
Prema podacima tadašnjeg Nemačkog ministarstva pravosuđa, na celoj okupiranoj teritoriji u funkciji je bilo preko 1.200 logora i podlogora, a jevrejski akademici i istoričari pak procenjuju kako je broj logora bio višestruko veći, odnosno oko 15.000, tvrdeći da su se mnogi logori zatvarali i otvarali po potrebi.
Pretpostavlja se da je u tim zloglasnim logorima radilo oko 55.000 stražara, a da je među njima bilo 3.700 žena. One su prema životima i osećanjima logoraša bile ravnodušne, a brutalnost prema njima iskazivale su na razne načine.
Čuvarke su uglavnom bile pripadnice niže do srednje klase i nisu imale odgovarajuće radno iskustvo. U jednom izvoru pominju se bivše domaćice, frizere, kondukterke, vozačice tramvaja, operske pevačice i penzionisane učiteljice. Volonterke su regrutovane putem oglasa u nemačkim novinama. U tim oglasima se od žena tražilo da pokažu ljubav prema Rajhu. Upis adolescenatkinja u Ligu nemačkih devojčica bilo je sredstvo indoktrinacije za mnoge žene.
Dorotea Binc
Dorotea je bila nadzornica u koncentracionom logoru Ravenzbrik tokom Drugog svetskog rata. Radila je u raznim delovima logora, uključujući i kuhinju, a kasnije je bila zadužena za deo u kom su kažnjavane i mučene zatvorenice. Njeno zlostavljanje kasnije je opisano kao nepopustljivo, često ih je mučila i davila u hladnoj vodi. Po završetku rata pogubljena je zbog svojih zločina, pišu „Nezavisne novine“.
Greta Buzel
Greta Buzel, rođena Miler, bila je obučena medicinska sestra. Godine 1939. poslata je u Ravenzbrik, gde je odlučivala ko će biti ubijen gasom, a ko će završiti u omladinskom logoru Ukermark. Upamćena je po rečenici: „Ako ne mogu da rade, neka trunu“. Kasnije joj je suđeno i pogubljena je zajedno s Elizabet Maršal 3. maja 1947. godine. Maršalova, koja je tada imala 60 godina, najstariji je ubijeni ženski nacista.
Alis Orlovski
Alis je radila u nekoliko ozloglašenih nacističkih koncentracionih logora u okupiranoj Poljskoj za vreme Drugog svetskog rata. Dok je bila u logoru Majdanek smatrali su je jednom od najokrutnijih nadzornica, jer je pribegavala jedinstvenim načinima mučenja, poput bičevanja zatvorenika preko očiju. Pred kraj rata njeno ponašanje se drastično promenilo. Postala je humanija i čak je donosila vodu onima koji su bili žedni, pa se spekulisalo da je to radila jer je znala da će joj biti suđeno kao ratnom zločincu. Osuđena je na doživotnu robiju, ali je puštena deceniju kasnije.
Ilse Koh
Ilse Koh, supruga Karla Ota Koha, komandanta koncentracionog logora Buhenvald, ostala je zapamćena zbog uzimanja suvenira od kože ubijenih zatvorenika s karakterističnim tetovažama. Po završetku Drugog svetskog rata osuđena je na doživotnu robiju. Obesila se u ženskom nemačkom zatvoru u Ajhahu 1. septembra 1967.
Rut Najdek
Rut je od početka jula 1944. do kraja aprila 1945. godine obavljala različite funkcije u Ravenzbriku. Svoje pretpostavljene impresionirala je odlučnošću i brutalnošću prema zatvorenicama i važila je za jednu od najgorih nadzornica. Bila je uključena u odabir i egzekuciju više od 5.000 žena i dece. Osuđena je na smrt vešanjem.
Marija Mandl
Marija je odgovorna za smrt oko 500.000 zatvorenika Aušvica. Karijeru je započela kao čuvar u Lihtenburgu, zajedno sa 50 drugih žena. Od oktobra 1942. u Aušvicu je bila na poziciji ispod komandanta logora Rudolfa Hesa. Dakle, imala je skoro apsolutnu moć. Bila je poznata kao zver i za dve godine je veliki broj ljudi poslala u gasne komore. Jedan od hobija ove inteligentne ali pakosne žene bio je da izabere decu koju je trebalo ubiti. Za svoju nehumanost platila je u januaru 1948, kada je obešena.
Herta Bote
Herta je kao tinejdžerka pomagala ocu oko stolarskih radova, a zatim je neko vreme radila u fabrici i u bolnici. Godine 1939. priključila se Savezu nemačkih devojaka, da bi nešto kasnije postala čuvar u Ravenzbriku. Nakon četvoronedeljne obuke poslata je u logor Štuthof, gde je postala poznata kao Štuthofski sadista zbog brutalnih prebijanja zatvorenika. Na suđenju održanom 1945, osuđena je na deset godina zatvora jer njeni zločini nisu smatrani toliko brutalnima.
Šest decenija po završetku rata, tokom jednog intervjua bilo joj je postavljeno pitanje vezano za njenu odluku o radu u koncentracionom logoru, na šta je odgovorila sledeće: „Da li sam pogrešila? Ne. Greška je bila u tome što je to bio koncentracioni logor, ali sam morala da idem tamo jer bih u protivnom bila zatvorena. To je bila moja greška“.
Vanda Klaf
Vanda se po završetku školovanja 1938. zaposlila u fabrici koja se bavila proizvodnjom džema. Tu je radila četiri godine, a potom se udala i postala domaćica. Godine 1944. pridružila se osoblju u koncentracionom logoru Štuthof. Njoj je suđeno sa ostalim ženskim stražarima, a na suđenju je izjavila da je veoma inteligentna i da je bila izuzetno posvećena svom poslu, udarajući najmanje dva zatvorenika dnevno. Obešena je u julu 1946. Godine, prenosi „Nacionalna geografija“.
