Igor Božanić svira iz srca, peva iz tuge, smeha, sreća, piše iz sveta naše mitske prošlost. Bilo da peva stihove “sude/ko si ti/da runo kidaš/ da kožu skidaš” ili da jednostavno ispeva odu hrastu, bogu naše šume, caru naše prošlosti - Igor Božanić nas snažnim glasom uvodi u svet za koji nismo znali da postoji.
„Kada pevam na srpskom ne mogu da iznesem drugačije melodije osim onih na kojima sam odrastao“, kaže za Sputnjik.
Nasleđe naše tradicionalne muzike
Sa albumom „Runo“ koji je objavljen u izdanju Pop Depresije i Kišobrana, Igor Božanić donosi potpuno novi, autorski glas. Njegova muzika i poezija savremeni su, a ipak poznati jer se na originalan način oslanjaju na naše muzičko nasleđe.
„Jadranka Stojaković mi je bila jedna od prvih inspiracija, a takođe sam stvarajući ’Runo’ bio pod utiskom duhovne muzike braće Teofilovića i tradicionalnih melodija Jelene Milušić i Merime Ključo“, navodi Božanić.
Samouk muzičar, Božanić je odrastao uz tatinu gitaru i moderne kantautore kao što su Edrijan Lenkr, Džoni Mičel, Laure Mening, a posebno mi je inspirativna pojava Nine Simon i njena interpretacija.
„Muzika je od ranog detinjstva bila sastavni deo mog života. Ali pre nego što sam počeo da sviram, bio sam pažljivi slušalac. Slušao sam muziku i ponavljao pesme koje su mi se dopadale“, otkriva mladi Banjalučanin.
Melanholija u nostalgiji
Igor se muzikom bavi još od 2016. godine kada je, pod imenom Sir Croissant nastupao na regionalnim festivalima, poput Indirekta, Americana Night, MENT… Međutim, sa albumom „Runo“ koji je u kućnim uslovima nastajao čak tri godine, Božanić okreće novi list u svojoj karijeri.
„Runo“ istražuje porodične, intimne i teme iz detinjstva, pronalazi jezivo u utešnom i melanholiju u nostalgiji. Kako autor kaže, ovaj album je njegov lični dnevnik, svojevrsna muzička poezija. Sa malo reči stvorio je pesme koje se dugo pevaju, a još duže doživljavaju i nose.
„Trudio sam se da ne pričam priče, već da stvaram slike i biram reči. Želeo sam da glasom i pevanjem pružim emociju, a da reči budu simboli“, tvrdi autor.
Priroda, čežnja i legende
On peva o sudbini, o prirodi, junaštvu, čežnji, mitologiji, legendama, tamama koje , kaže, same izlaze iz njegovog pera.
„Svi to nosimo u sebi. Mi svi sa ovih prostora imamo sličan senzibilitet. Ima tu tuge, ali ima i smeha, u svemu nađemo šalu. Spoj toga je u svima nama i samo izlazi u mojim pesmama i tekstovima“.
Ipak, „Runo“ je mnogo više od albuma tradicionalne muzike. Njegove su melodije moderne, zvuk uglađen, ali neposredan i za razliku od mnogih autora koji nam dolaze iz BiH kod kojih tradicionalna muzika dominira, ovde je ona fino protkana.
„Nisam hteo da napravimo novu sevdah pesmu. Jeste to prirodno u meni, odrastao sam uz taj jezik i emocije, ali nekako sam sakupljao stvari sa više strana, osećao ih. Naravno da nisam hteo da napravim otklon od tradicionalne muzike, naprotiv. Uradio sam to na svoj način“, naglašava Božanić.
Gitari i glasu pridružuju se harmonika i violončelo
Pored gitare, glasa i pratećih vokala što je u većini pesmama sasvim dovoljno za snažan intiman doživljaj ove muzike, Božanić je za svoje saradnike na albumu izabrao Darka Ružičića na harmonici i Ozrena Četkovića koji svira violončelo.
„U tim pesmama ima mnogo tradicionalnog što se harmonikom može podići na viši nivo. Na primer pesma ’Daleko’ postala je nova pesma kada nam se Darko pridružio na harmonici. Što se tiče violončela, taj je instrument najsličniji glasu, najbolje može da emulira ono što glas može, tako da pesme na kojima se nalazi violončelo doživljavam kao duet“, zaključuje Božanić.
