Izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Vladimir Bilčik svojim tvrdnjama označio je „Sputnjik“ praktično kao neprijatelja br. 1 u medijskom ratu u našoj zemlji i pokazao da Brisel na sve načine pokušava da „uguši“ glas koji govori ono što drugi prećutkuju.
On je u izveštaju koji je sačinio o Srbiji, a o kome će EP danas raspravljati, izrazio posebnu zabrinutost zbog „dezinformacija iz Kremlja koje se distribuišu preko ’Sputnjika Srbija‘ i drugih aktera“ i pozvao srpske vlasti da „preispitaju aranžmane“ koji to omogućavaju kako bi se „smanjile dezinformacije“ i „pojačali napori protiv takvih kampanja“, za koje navodi da su u porastu od početka pandemije virusa korona.
Neprijatelj Brisela br. 1 – „Sputnjik“
Predsednika Udruženja novinara Srbije Vladimira Radomirovića čudi što se u Izveštaju pominje postojanje „aranžmana“ između države Srbije i „Sputnjika“, odnosno Rusije, u vezi s emitovanjem programa u Srbiji, jer, kako tvrdi, nijedan državni medij – bio on „Glas Amerike“, „Slobodna Evropa“, „Dojče vele“ ili „Al Džazira“ – nema dozvolu da emituje program u bilo kojoj zemlji niti mu ona treba .
„Čudno je da se u jednom izveštaju tako ozbiljne institucije kao što je Evropski parlament pominju takve formulacije, ali, s druge strane, već postoji dugogodišnji pritisak zapadnih zemalja u vezi s ruskim medijima u svetu, a posebno u Srbiji. To je možda i kompliment ’Sputnjikovom‘ izveštavanju i tome kako radi jer se očigledno smatra da ’Sputnjik‘ ima preveliki uticaj u Srbiji i da ga treba ograničiti ili potpuno ukinuti“, ističe Radomirović za „Sputnjik“.
Radomirović primećuje da poslanici Evropskog parlametna koji traže da Srbija obezbedi slobodu medija zahtevaju od nje da zabrani rad jednog medija, što smatra urušavanjem kredibiliteta Bilčikovog Izveštaja, ali i celog Evropskog parlamenta.
S druge strane, kolumnista „Nedeljnika“ Ljiljana Smajlović ne misli da su navodi iz izveštaja pritisak kojim se poziva na ukidanje „Sputnjika Srbija“, ali tvrdi da se sve više novca u Vašingtonu, Briselu i Londonu odvaja za borbu protiv tuđih informacija, mišljenja i medija.
„Meni se čini da se u ovom slučaju istorija ponavlja kao farsa. U Hladnom ratu su zemlje Istočne Evrope, Sovjetskog bloka, zabranjivale ’Glas Amerike‘ i radio ’Slobodna Evropa‘ ili su na različite načine snažno obeshrabrivale svoje građane da prate te američke, propagandne medije. Pošto su posle prvog Hladnog rata i Rusi i Kinezi naučili da se ondašnjim zapadnim metodama sada služe u svoju korist i da slobodu govora i izražavanja koriste u svoje svrhe, zapadne zemlje su počele da ruske i kineske medije smatraju opasnim i neprijateljskim“, pojašnjava Ljiljana Smajlović.
Licemerje Zapada
Ona napominje da je posebno porastao trend da se sve što se nekome ne dopada proglašava „dezinformacijom“ i da se novinari iz medijskih kuća koje nekome ne odgovaraju proglašavaju „agentima“.
„Iz reči Vladimira Bilčika čini mi se da je ovo još jedan primer da će vodeći Zapadni blok od svojih ’klijenata‘, odnosno država-kandidata za ulazak u EU, tražiti da razviju određenu sumnjičavost ili odbijanje prema propagandi koja dolazi iz Moskve ili Pekinga. To, po meni, znači – našu propagandu trpite i nju tretirajte kao da je objektivna, nepristrasna i profesionalna, a druge propagande proglasite ideološki obojenim, pristrasnim i neprofesionalnim. Mislim da je ovo najava novog Hladnog rata, ali smatram da to neće uspeti i da Brisel nikada zaista neće tražiti da se ukine neki medij“, kaže Ljiljana Smajlović.
Programski direktor „Demostata“ Zoran Panović se priseća da je devedesetih godina u Srbiji bilo zahteva da se strani, zapadni medijski servisi proglase za agenture, ali i primećuje da je od tada do danas došlo do diverzifikacije medijskog uticaja iz inostranstva i da je tom prilikom „Sputnjik“ postao veoma konkurentan medij u našoj zemlji.
„Možda je ’Sputnjik‘ u Srbiji značajniji nego u nekim drugim državama, a to je verovatno i zbog specifične atmosfere istorijskog nasleđa, novije i starije istorije, političkih okolnosti… Možda je u tome racionalnije objašnjenje zašto je ’Sputnjik‘ u Srbiji interesantniji, ali to je sigurno jedna vrsta reagovanja Evrope u sklopu njihove generalne politike prema Rusiji“, tvrdi Panović.
Radomirović ukazuje i na to da se pojedine nevladine organizacije godinama bave uticajem, pre svega, ruskih medija na srpsko javno mnjenje, kao i na to da su odnedavno pažnju usmerile i na kineske medije.
„Pokušava se da se pokaže da je tu reč o ogoljenoj propagandi, dok se za medije koji su pod kontrolom zapadnih vlada obično govori da se bave profesionalnim novinarstvom i da na njih ne utiču političari iz tih zemalja, odnosno državni interesi, ali videli smo i na sopstvenoj koži kako izgleda to kada državni mediji Zapada postanu propagandni alat, a videli smo i kakva je situacija bila kada su napadani Irak, Libija i Sirija“, podseća Radomirović.
Panović smatra da su navodi iz Bilčikovog Izveštaja stereotipni i nejasni i da teže ka narativu o „malignom uticaju Rusije“.
„Mislim da se tu ravnoteža odnosa na relaciji Rusija – EU, SAD ponekad jako nespretno preslikava na unutrašnje stvari pojedinih zemalja, u ovom slučaju konkretno na Srbiju. Jednostavno, ono što ne može da prođe u režimskim medijima u Srbiji, na ’Sputnjiku‘ može. ’Sputnjik‘ se iz srpske perspektive javnog mnjenja može smatrati kao slobodan medij. Sada se verovatno u to ’učitava‘ globalna kompilacija koja nema veze s unutrašnjom situacijom u Srbiji“, ocenjuje Panović.
U Izveštaju Vladimira Bilčika se od Srbije traže „ubedljivi rezultati“ u važnim oblastima poput pravosuđa, slobode izražavanja i borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, a Evropska komisija poziva se da izmeni način izveštavanja kako bi se uzelo u obzir nazadovanje i poslala jasna poruka zemljama u procesu pristupanja, uključujući Srbiju.
Takođe, izražava se i „zabrinutost zbog rastuće zavisnosti Srbije od vojne opreme i tehnologije iz Kine, kao i bliske političke i vojne saradnje sa Rusijom, uključujući kontinuirano rusko prisustvo u Nišu“.
Saznajte: Kako je Rusija prestala da bude „benzinska pumpa“ Zapada
