Politika korektnosti i polemika koja vređa inteligenciju
Javnost je proteklih dana uzburkala polemika: da li je animirani junak Pepe le Tvor oličenje mačizma, nasilništva i nepoštovanja prema suprotnom polu, ili samo jedna duhovita i bezazlena karikatura.
Diskusija je krenula iz Amerike, a u ovdašnjoj sredini, sudeći prema komentarima na društvenim mrežama i portalima, gotovo jednoglasno se traži pravda za Pepea le Tvora, uz snažan otpor prema licemerju politike korektnosti koja je odavno uzela maha u zapadnom društvu.
Mnogi ovu polemiku smatraju i besmislenom, i suvišnom, ne trudeći se čak ni da objašnjavaju zbog čega Pepe le Tvor nije silovatelj. Ipak, iz te polemike proističu neka druga, mnogo važnija pitanja.
Kuda će nas odvesti društvo u kojem se karikatura, kritika, ironija, satira i humor više ne prepoznaju, ili se pogrešno prepoznaju kao promovisanje nasilja, netrpeljivosti i zlih namera?
Da li je sladunjavi univerzum animiranih junaka uz koje odrastaju naša deca, „dezinfikovan“ od straha, nepravde i stereotipa svih vrsta, sposoban da ih pripremi za stvarni svet, u kojem ima i nasilja, i rasizma, i seksizma, i svih drugih nedoličnih oblika ponašanja i deljenja ljudi po najrazličitijim osnovama?
Bacanje koncertnog klavira na glavu – opasan uzor za našu decu!
Pepe le Tvor, koji je optužen da promoviše kulturu silovanja, sada se našao rame uz rame s drugim animiranim junacima koji su odavno na „crnoj listi“, poput Toma i Džerija, Brzog Gonzalesa, Duška Dugouška i mnogih drugih.
Neki od animiranih junaka, poput Toma i Džerija, nisu po ukusu savremene publike zbog nasilnog sadržaja, odnosno zbog straha da bi njihovo ponašanje decu moglo da navede na nesmotrene postupke.
„Odjednom je postalo vrlo ozbiljno pitanje da li će neko dete poželeti da nekom drugom detetu baci koncertni klavir na glavu zato što je to videlo u ovom animiranom filmu“, napominje u razgovoru za Sputnjik urednica portala „Detinjarije“ i autorka knjige „Politika za decu“ Jovana Papan.
Prema njenim rečima, ponekad to cenzurisanje vodi ka potpunoj smejuriji, kao, na primer, kada se isecaju scene u kojima Pera Kojot pada s litice, a onda se pojavljuje sav slomljen, jer je opasno da dete vidi na koji način bi moglo da padne.
„Tako dobijamo scene koje su nelogične, kojima nedostaje odnos uzroka i posledice“, konstatuje Jovana Papan.
U eseju o dečjim animiranim filmovima, koji je napisala pre 13 godina, a koji se nalazi i u zborniku „Politika za decu“, autorka je duhovito zaključila da ukidanje svih sadržaja koji bi mogli da uvrede određene manjinske grupe po rodnoj, rasnoj, verskoj, nacionalnoj ili nekoj drugoj osnovi, ili da navedu našu decu na neko opasno i nedolično ponašanje, na kraju vodi ka tome da nam ostaje samo ono što vređa inteligenciju.
„Kada izbacite svaki dašak smisla za humor, svaku dvosmislenost, sve ono što umetnost jeste, ne preostaje vam ništa“, ocenjuje Jovana Papan.
Naopaka politika korektnosti – Neću te zvati ćupom, ali ću te razbiti
Psihoanalitičar Žarko Trebješanin u razgovoru za Sputnjik ističe da se time što se unakazuju bajke ili uništava sve ono što daje lepotu crtanom filmu ne postiže ništa, jer se sve ono što je procenjeno kao loše i izbačeno iz umetničke fikcije u stvarnosti vraća stostruko.
„Ta politička korektnost, pogotovo kad se koristi da se na neki način očiste crtani filmovi i bajke - ne znam šta bih drugo rekao nego da je to zbilja glupost. Današnji svet, upravo taj koji zahteva političku korektnost, krajnje je nepravedan, diskriminiše ljude, toliko je njih na margini, siromašno, umire od gladi. I mnogima ne smeta to, nego jezik koji nije dovoljno rodno senzitivan. Brine ih to što će neko uvrediti ovu ili onu manjinsku grupu time što će da ih nazove, recimo, crncima, a nije ih briga kako ti crnci, ili politički korektno – Afroamerikanci, žive. Ne mogu se stvarni problemi tih ljudi rešiti time što će im se dati drugo ime. Svako to ime je eufemizam i lako postaje pogrdno“, zaključuje Žarko Trebješanin.
Deca u zamci „zašećerenog sveta“
Nasuprot animiranim junacima uz koje su odrastala deca pre 20 ili 30 godina, sada stoje novi heroji, kao što su Sunđer Bob, Jagodica Bobica, Nodi, Medvedići dobrog srca. Oni žive u svetu u kojem je sve sjajno i bajno, koji promoviše kreativnost, prijateljstvo, ljubav, dobrodušnost, toleranciju. I to je, naravno, za svaku pohvalu!
Ipak, stvarni svet u kojem živimo, nažalost, nije samo carstvo dobrote i lepote. U njemu se mnogo češće sreću pojedinci nalik na Pepea le Tvora, Petla Sofronija, Duška Dugouška, Patka Daču, odnosno ljudi sa slabostima, lošim navikama i neiskrenim namerama.
U kakvoj se neprilici nađu roditelji kada detetu ušuškanom u šareni svet plišanih lutkica, uverenom da je ljudski rod sazdan od nasmejanih pojedinaca koji veruju u sebe i poštuju druge, treba da objasne zbog čega nisu svi drugari u njegovom razredu fini i pažljivi i kako da se ponaša kada ga neko vređa ili napada?
„Dete dolazi nespremno za stvarnost među svojim vršnjacima, a samim tim postaje žrtva u slučajevima vršnjačkog nasilja. Vrlo često takvo preosetljivo dete nema mehanizam odbrane u određenim društvenim situacijama. Deca te društvene veštine moraju da stiču postepeno, a što su mlađa, stiču ih na bezbedniji način. Zaštitnički stav roditelja se prelama kroz sve aspekte roditeljstva, od biranja sadržaja dostupnih detetu, poput crtanih filmova i bajki, do mešanja u dečje prepirke tokom igre napolju. Takav stav samo odmaže detetu“, upozorava Jovana Papan.
Prema njenim rečima, trend zašećeravanja stvarnosti deci proističe upravo iz straha roditelja da će ona preterano rano da se susretnu sa svim strahotama ovoga sveta.
Ovo mišljenje potvrđuje i profesor Žarko Trebješanin, navodeći primere popularnih bajki u kojima se odnos najmlađih prema fiktivnom svetu veoma često pogrešno tumači kroz prizmu strahova samih roditelja.
„Neki roditelji strahuju da je vuk koji pojede Crvenkapu i njenu baku nešto zastrašujuće za decu i da može da utiče na to da se ona kasnije plaše da odu u park, šumu, jer se boje da ne naiđu na vuka. Zastrašujuće scene postoje i u bajci o Ivici i Marici, u kojoj veštica hrani decu da bi ih ispekla u peći i pojela. Ipak, za razliku od roditelja, deca to shvataju kao jedan drugi svet, razlikuju fikciju i realnost, kao što razlikuju i igru plastičnim mačevima od stvarnog života i zaboravljaju na nju čim ih majka pozove na ručak“, kaže Žarko Trebješanin.
On podseća na to da su bajke, pored toga što imaju edukativnu funkciju, jer omogućavaju deci da prošire svoj rečnik i da vežbaju logičko razmišljanje, upravo i jedno od sredstava koja pomažu deci da prevaziđu svoje strahove.
„Roditelj ne treba da izbacuje neke stvari iz bajke, da je menja, ne bi li, navodno, zaštitio dete od nekih rđavih posledica, od straha ili tuge. Deca moraju biti zaštićena, ali ne previše, jer je bolje da se upoznaju u nekom crtanom filmu ili u bajci s tim da postoji smrt i da njihovi voljeni mogu i da umru, nego da im prvi susret s tim bude u gruboj stvarnosti“, kaže Žarko Trebješanin.
Kada je reč o „strašnim“ bajkama, Jovana Papan navodi jedan skorašnji primer, koji ukazuje na to koliko se promenila svest roditelja o uticaju priča na decu.
„Oko novogodišnjih praznika objavili smo na sajtu 'Detinjarije' bajku 'Devojčica sa šibicama' i dobili mnoštvo komentara u kojima roditelji navode da je ona strašna za njihovu decu. Petnaestak godina smo u interakciji s roditeljima i toga ranije nije bilo, što znači da se nove generacije roditelja menjaju pod uticajem vladajuće pedagogije. Sada su bajke poput 'Devojčice sa šibicama', očigledno, postale neprihvatljive za njih. Šta li će sledeće doći na red?“, pita se Jovana Papan.
U svetu bezgranične tolerancije nedostaje samo sloboda
Najzad, šta se možemo očekivati od generacija koje odrastaju u ovom „zašećerenom svetu“, u kojem nema ni nasrtljivih zavodnika kakav je Pepe le Tvor, ni brbljivaca zaljubljenih u sebe poput petla Sofronija, u kojem niko nikoga nikada ne pojede, ne zarobi, ne napusti ili ne izneveri, u kojem nema ni veštica, ni vukova, ni borbe dobra i zla, već samo ljubavi, prijateljstva i bezgranične tolerancije?
„Možemo da očekujemo sve manje lične slobode, slobode mišljenja i govora. Sve to, naravno, pod izgovorom da se borimo upravo za to da svako može da se iskaže do maksimuma i da svi imamo jednako pravo na slobodu. Tako dobijamo jedno zastrašeno, zbunjeno društvo, u kojem nikome nije jasno koje su moguće posledice njegovih postupaka. Zbog toga se svi uzdržavaju i ćute“, zaključuje Jovana Papan.
