Nagrada Pricker, najveće priznanje u svetu arhitekture, dodeljena je Francuzima Žan-Filipu Vasalu i An Lakaton. Kao zagovornici arhitekture posvećene opštoj dobrobiti i kao stvaraoci koji starim zgradama daju novi oblik, od rušenja su do sada spasili broje javne zgrade: od socijalnih stanova do centara savremene umetnosti. Osim što su ih sačuvali, uspeli su i da im pruže novu funkciju i svrhu.
„Njihov rad, koji odgovara klimatskim, ekološkim i socijalnim vanrednim situacijama, posebno na polju gradskog stanovanja, daje novu snagu modernističkim nadama i snovima o poboljšanju života najvećeg broja ljudi“, procenio je žiri Prickerove nagrade.
Prickerova nagrada ukazuje na trendove u arhitekturi
Prickerova nagrada dodeljuje se za celokupan rad i dostignuće na polju arhitekture, a prema mišljenju arhitekte Miodraga Ninića, ona ukazuje i na trendove u arhitekturi.
„Kad je Robert Venturi dobio tu nagradu kao jedan od najvećih zastupnika postmodernog pokreta u arhitekturi, žiri Prickerove nagrade ukazao je na tadašnju važnost postmodernizma i aktuelni trend u arhitekturi“, kaže za Sputnjik arhitekta Miodrag Ninić.
„Ono što čini ovogodišnje laureate posebno zanimljivim jeste to da je nagrada ove godine dodeljena autorskom paru od kojih je jedan od njih žena. Žene su inače u arhitektonskoj profesiji zapostavljene ili u senci“, smatra Ninić i dodaje da je An Lakaton šesta žena koja je dobila tu prestižnu nagradu.
Nikada ne rušite stara zadnja
Tridesetogodišnju karijeru Vasal i Lakaton izgradili su stvarajući zdanja i intervenišući na najekonomičniji način. Svaki rad započinju sa procenom onoga što već postoji, a njihov moto je: „Nikada ne rušite, nikada ne brišite, dodajte, menjajte u ponovo koristite!“
„Rušenje starih zdanja je laka i kratkoročna odluka. To je gubljenje energije, materijala, gubitak istorije, to je za nas čin nasilja“, smatra dobitnica Prickerove nagrade.
Njihov pragmatičan pristup u arhitekturi najvidljiviji je u radu na javnim stanovima u Francuskoj. Početkom 21. veka kada je francuska država izdvojila veliki novac za rušenje i obnovu svakog stana iz javnih stanarskih centara, oni su tvrdili da ih je za taj iznos moguće redizajnirati, proširiti i nadograditi postojeće objekte. To su i dokazali u Parizu i Bordou proširujući stanove javnih smeštaja i poboljšavajući njihove ekološke performanse.
„Radikalni u svojoj delikatnosti i nadasve smeli, Lakaton i Vasal transformišu zdanja na inventivan i štedljiv način“, istakao je predsednik Prickerovog žirija Alehandro Aravena.
Društveno-odgovorna gradnja
Kako navodi naš sagovornik arhitekta Ninić, njihov rad manje je formalistički, a više usmeren na funkcionalnost i održivost.
„Većina njihovih radova predstavlja urbanu obnovu i reinterpretaciju postojećih objekata i modernističkog nasleđa uopšte. To je ujedno i trend društvene odgovornosti u arhitekturi. Dakle, to nije plejbojska arhitektura koja se trudi da napravi neuobičajenu zgradu na skupom mestu. Naprotiv, od anonimnih zgrada koje su možda i izgubile upotrebnu vrednost obnovom se vraća funkcionalnost za obično stanovništvo“, tvrdi Ninić.
Među istaknutim radovima nagrađenog para nalaze se obnova Palata Tokio u Parizu iz tridesetih godina koju su Vasal i Lakaton pretvorili u istraživački galerijski prostor. Tu je i fabrika brodogradnje u Dankirku koju su pretvorili u umetnički centar.
„Ekonomičnost nije nedostatak ambicija, već oruđe slobode“, tvrde laureati nagrade.
Nova funkcionalnost novobeogradskih blokova
Pouke ovogodišnje Prickerove nagrade za nas su beskrajne, smatra Miodrag Ninić.
„Mi imamo ogromno nasleđe modernizma koje je potrebno sačuvati, obnoviti i reinterpretirati. Ono ima veliku upotrebnu vrednost koju je potrebno povratiti i unaprediti.“
Kao primer ovog trenda u arhitekturi Ninić navodi Muzej Nikole Tesle koji će uskoro biti premešten u redizajniranu fabriku na Dorćolu. Međutim, veliki značaj za društvo imala bi i reinterpretacija otvorenog prostora i stambenih zajednica na Novom Beogradu, centara mesnih zajednica, domova kulture širom Srbije.
„Laureati ove nagrade ne čuvaju nostalgično postojeću zgradu, već čuvaju i unapređuju njen kvalitet. To bi trebalo primeniti u svim stambenim naseljima širom Srbije“, smatra on.
Jedan od primera naše autentične arhitekture kojoj je neophodna rekonstrukcija predstavljaju zgrade na Novom Beogradu.
„Zgrade u blokovima na Novom Beogradu koje su izgrađene pre ’85. godine imaju svoj rok trajanja, a takođe se problem energetske efikasnosti tada drugačije posmatrao. Pitanje koje se prirodno nameće jeste kako očuvati kvalitet postojeće arhitekture, unaprediti što je moguće bolje i to za stanovništvo koje ga i dalje koristi“, zaključuje on.
