Problem odliva radne snage iz Srbije traje već decenijama, a to se možda najviše oseća u poljoprivredi koja već hronično pati od nedostatka sezonskih radnika. Rešenja, za sada, nema na vidiku.
Iako su primenom Zakona o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima i otvaranjem portala i aplikacije „Sezonski radnici“ sezonci pre dve godine dobili veća prava i kraći put do zaposlenja, poljoprivrednici se i dalje žale da je orezivača i čuvara stoke malo, iako žele da ih plate dobro.
Jedni sezoncima u poljoprivredi nude 500 dinara po satu, drugi platu od 600 evra mesečno. Minimalac za rad u polju je 2.000 dinara dnevno, uz prevoz i obroke, prenose domaći mediji.
Razlog za nedostatak radnika, tvrde poljoprivrednici, nije isključivo visina zarade, koja uistinu jeste znatno manja nego u Evropi, već i migracija iz sela u gradove, ali i iz Srbije u inostranstvo.
Nedostatak sezonskih radnika u Srbiji
Prognoze su da će radnika ubuduće biti sve manje, kako zbog sve nižeg prirodnog priraštaja, tako i zbog migracija, pre svega, prema Zapadnoj Evropi. Sela se prazne, Srbi odlaze da rade tamo gde su uslovi za rad bolji, a zarada viša, poput Italije i Francuske, pa je našim poljoprivrednicima sve teže da nađu domaćeg radnika.
„Najmoćnije zemlje EU imaju mnogo veće probleme s radnom snagom nego mi. One pokušavaju da ih reše tako što će privući radnu snagu iz drugih, pre svega, evropskih zemalja. Onda najmoćnije zemlje EU iz nas ’izvlače‘ – da upotrebim jedan grub izraz – ljudski materijal, njima potrebnu radnu snagu. To njima savršeno odgovara, jer su naši mladi uglavnom kvalifikovani, znaju i hoće da rade i kadri su da se uklope. Nikada ne treba zaboraviti da je pitanje razvoja sela takođe vrlo tesno povezano sa smanjivanjem radne snage na selu, tj. migracijama selo – grad. Ono što je problem kod nas je nerazvijenost sela“, ističe sociolog sela Srđan Šljukić.
Angažovanje radne snage iz Srbije u zemljama EU rešava problem njenog nedostatka u Zapadnoj Evropi, ali ga stvara srpskom društvu.
„Bez obzira što na poljima sada sve može da se uradi traktorom, mehanizacijom, pa čak i kompjuterima, faliće tu dve, četiri ruke da nešto fizički urade, odseku ponesu, prenesu, donesu... Pogotovo te stručnije radne snage, koja se bavi orezivanjem vinograda i voćnjaka, kojih je sve više. To nije klasična radna snaga. To je neka vrsta polustručne ili stručne radne snage, koja mora da odreže grančicu koju treba, a ne da dođe neko priučen da to odradi, jer to posle utiče na prinos i sve ostalo. Uglavnom su se za to uzimali ljudi iz okoline Leskovca, voćarskih delova Župe, okoline Kruševca, koji su sređivali i vojvođanske i šumadijske voćnjake“, napominje za Sputnjik Dušan Veličković, urednik poljoprivredne emisije „Grozd“.
Iako najveću štetu trpe voćarstvo, vinogradarstvo i povrtarstvo, odliv radne snage pogađa i stočarstvo.
„Svakako imamo problem i u stočarstvu, ne toliko u govedarstvu, koliko u ovčarstvu i kozarstvu. Naći čobana danas je prava premija. Rezultat svega ovoga je smanjen broj, pre svega, goveda. Smanjuje se i broj svinja. Ovčarstvo je već bilo desetkovano, sad se malo oporavlja. Kozarstvo je ’eksplodiralo‘“, predočava agroekonomista Milan Prostran.
Da bi nadomestile nedostatak domaće radne snage, srpske gazde su angažovale i radnike iz regiona, pre svega Rumunije i Bugarske, kojih je takođe sve manje, jer i oni nalaze bolje plaćen posao u EU. Uz to, njihovo angažovanje ove i prošle godine dodatno je otežala pandemija virusa korona.
„Ako nemate dovoljno radne snage, vama će na područijima gde vam ona fali aktivnost zamirati. Ako imate problem u voćarstvu, ono će da opada, ljudi se time više neće baviti, jer ne mogu, zbog toga što faktor radne snage koji mora da se koristi u proizvodnji neće biti zadovoljavajući, neće ga biti dovoljno. Onda će vam opasti poljoprivredna proizvodnja u toj sferi. To će se odraziti i na spoljnotrgovinski bilans i sve ostalo“, pojašnjava Šljukić.
Šta je rešenje
Po pitanju rešenja problema nedostatka radne snage eksperti su podeljeni. Veličković smatra da bi ono moglo da bude osnivanje posebne firme koja bi zapošljavala sezonske radnike koji bi se bavili delatnostima potrebnim isključivo u voćarstvu, vinogradarstvu i povrtarstvu.
„Ako se pojavi dvoje, troje ljudi i napravi agenciju ili firmu, koja će da obezbeđuje radnu snagu, to može da motiviše i da stvori što više radnika potrebnih profila“, mišljenja je Veličković.
S druge strane, Šljukić je uveren da bi problem rešila veća ulaganja u razvitak sela, dok Prostran tvrdi:
„Problem sezonske radne snage ne rešava se tako što se propisima uredi da moraju da budu prijavljeni i slično. Rešenje je verovatno da se ide na poseban način uzgoja, gde se može primeniti tehnika“.
Kakvi su propisi
Po Zakonu, radnici koji obavljaju sezonske poslove u poljoprivredi moraju da budu prijavljeni. Radni staž im teče dok su angažovani i imaju zdravstvenu zaštitu, u slučaju povrede prilikom rada, ali to ne znači da ostaju bez socijalne pomoći ili novčane naknade Nacionalne službe za zapošljavanje.
Minimalna cena rada po satu ne može da bude manja od 155 dinara i 30 para, a maksimalna nije ograničena. Bez obzira na to koliko dnevno isplaćuje radniku, poslodavac mora da plati 303 dinara po danu za poreze i doprinose.
Poslodavci tokom godine sezonce u poljoprivredi mogu da angažuju samo 180 radnih dana. Ako su im potrebni na duži period, moraju da ih zaposle na drugi način, recimo, putem ugovora o radu na određeno ili neodređeno vreme. Sezonci poslove mogu da rade svih 365 dana u godini, ali kod jednog poslodavca najduže 120 radnih dana.
Od početka primene Zakona i prijavljivanja putem sajta do sredine 2020. godine, angažovano je 37.000 radnika, što je putem poreza i doprinosa u državnu kasu unelo oko 3,3 miliona evra, odnosno oko 390 miliona dinara.
Procene su da u Srbiji godišnje na sezonskim poslovima u poljoprivredi radi između 60.000 i 80.000 radnika. Jedan deo njih i dalje radi „na crno“.
Pročitajte još:
