Ističu da su oni imali sreće da strahote i zverstva prežive, ali da je neophodno da se srpski narod, pogotovu omladina, upozna sa svim onim što stotine hiljada nije preživelo.
Na prostoru NDH bilo je 47 logora, sabirnih i koncentracionih, dogodio se masovni genocid, 2.646 grupnih ubistava, a ljude su bacali u 84 Kraške jame koje su napunjene živim ljudima ili leševima, priča za Tanjug Gojko Rončević Mraović, preživelo dete iz logora Jastebarsko.
„Srpski narod je preživeo golgotu, a moramo se sećati žrtava. Tela su bacali i u Savu, a 1943. godine je toliko leševa bilo u Savi da su se ovde na Ratnom ostrvu nasukali i napravili branu. Od zadaha smrti nije moglo da se živi u Beogradu i Zemunu, pa su Nemci morali da miniraju da naprave prolaz ka Crnom moru. Zato je vrlo važno da se mlade generacije sećaju i neguju kult žrtve“, priča Rončević Mraović.
Gojko Rončević Mraović rođen je na Kordunu, a tokom Drugog svetskog rata, početkom 1942. godine, cela porodica mu je stradala - zaklani su mu otac, majka, brat od tri godine, brat od devet godina i sestra od 14 godina.
„Na Kordunu je ubijeno oko 32 odsto ukupnog stanovništva“, priča Rončević Mraović dodajući da mu je šira porodica, devet članova stradalo u Glini u pokolju u Crkvi gde je za jednu noć zaklano 1.030 ljudi, a iz Crkve su tekli potoci krvi i preživeo je samo jedan čovek.
Bio je u zbegu na Petrovoj gori, gde je u martu i aprilu 1942. godine ubijeno, kako kaže, najčešće klanjem 2.500 ljudi.
„Jurili su nas i ubijali po ciči zimi kao divljač u lovu. Koga ne zakolju, stigne ga metak“, priča Gojko koji se nakon tih pokolja sa preživelom bakom smestio u kolibu pored spaljene kuće.
Tu su ih ustaše krajem maja, početkom juna, uhvatili i odveli u logor, a Gojko je raspoređen u Jastebarsko, gde su dovođena deca ubijenih roditelja iz svih krajeva NDH.
Uslovi u logoru su bili užasni, spavalo se na golom podu, ako je prebukirano stariju decu su stavljali u prostor ograđen žicom, a Gojko je, kaže, imao sreće pa su ga odvojili u grupu za prevaspitanje, obukli mu ustašku uniformu, preveli ga u katoličanstvo.
„Svakoga dana smo išli u crkvu, a uslovi za decu u logoru su bili očajni, bez hrane, često su kosili travu koju su kuvali u kazanu i to davali deci da jedu. Nisu ubijali, ali svakoga dana su deca umirala jer su bila iznemogla, od slabe hrane, nelečenja, maltretiranja časnih sestara“, priseća se Gojko.
Spasen je tako što su 26. avgusta partizani Korduna oslobodili taj logor i odveli sa sobom 750 pokretne dece, a tamo je ostalo 350, 400 nepokretne dece kojima je spas pružila Diana Budisavljević.
Smilja Tišma preživelo je dete logora Jasenovac, a u različitim logorima sa dve mlađe sestre i mlađim bratom, provela je 18 meseci kada joj je bilo svega devet godina.
Bila je u logorima Veliko Grđevce, Bjelovar, Stara Gradiška, Jasenovac, Sisak, Jastrebarsko odakle ju je sa sestrama i bratom, 1943. izveo Hrvat Mato Blažaković, inače njihov prvi komšija iz sela Zrinjska.
„Uvek se govori o Kozari i stradanju Kozaračke dece, a niko ne govori o stradanju Zapadne Slavonije i dece iz Zapadne Slavonije gde nema kuće iz koje nisu proterani Srbi“, kaže Smilja Tišma i dodaje da kada ih je Mato Blažaković izvukao iz logora i da ništa nisu imali.
„Kuća zapaljena, roditelja nema, familije mnogo proterano i ubijeno. Prava je sreća ili čudo da smo ostali u životu. Kada su nas odvajali u Sisku od majki, baka i deka, majka nas je poljubila i rekla 'neka vas čuva Sveta Petka'. Hvala Svetoj Petki jer je pomogla da ostanemo u životu. Put je bio dug, težak i veoma bolan“, priča Smilja Tišma.
Ispričala je da se u logoru spavalo na zemlji, kaže da to i nije bilo spavanje, već „tugovanje uza zid“, kao i da je najteže bilo u Jasenovcu i Sisku.
„Hranu nikakvu nismo imali, bio je jedan kazan sa projinim brašnom, ko ima svoj sud pruži da mu i daju, a ko nema čeka ko je od familije uspeo da dobije i dobije ako je nešto ostalo. U logoru Bjelovaru najčešće smo bili gladni“, priseća se Smilja Tišma.
U Jastrebarskom je što se tiče hrane bilo bolje, dodaje i navodi da su međutim, časne sestre bile opasne.
Kako je opisala, to je bio veliki samostan u kojem je bilo smešteno jako puno dece, a starija deca su bila određena da čuvaju mlađu decu od jedne do tri godine koja su, seća se, bila smeštena na spratu, a plakala su po celu noć.
„Jednog dana videla sam časne sestre kako mažu toj deci usta sa nečim belim. Prišla sam jednoj od njih i pitala šta je to što im mažu, a ona me je oterala. Te noći se plač te dece više nije čuo, a ko zna koliko ih je bilo. Kao dete to nisam razumela, ali kasnije kada sam stigla do saznanja šta je rađeno, shvatila sam da su ta deca potrovana. Koliko je na taj način dece potrovano niko ne zna“, ispričala je Smilja Tišma.
Priča Jele Buhač Radojičić, koja je preživela Jasenovac, poslužila je i kao inspiracija za film „Dara iz Jasenovca“, a kako kaže, u tom filmu prikazan je njen brat od godinu i po dana, kojeg do dana današnjeg nije prestala da traži.
Jednog Jelinog brata od četiri godine zaklale su ustaše, stariji brat je bio sa njom, a za razliku od filma gde se otac porodice spašava bekstvom, njenog oca su ubili maljem u Uskocima i zakopali u jamu koju je prethodno sam iskopao.
„U logoru sam spavala na zemlji, nije bilo slame kao što je prikazano u filmu, nije bilo igranja loptom, odvojili su nas od majke, ona je otišla u Nemačku, a mene je spasila Diana Budisavljević iz logora Stara Gradiška. Imam i karton njen za mene i dva brata“, ispričala je.
Brata koji je tada imao godinu i po dana poslednji put je videla u Zagrebu.
„Moja sestra od 11 godina ga je nosila do Zagreba i tamo ga dala meni. Imao je na slepočnici crveni beleg i po tom belegu ja njega tražim. Okupala ga je časna sestra, domobrani su ga nosili na nosilima. Tada sam ga poslednji put videla i više nikada, međutim osim kartona ništa nisam dobila, ni da je umro, ni da je nestao, ni da je usvojen negde“, priča Jela.
Međutim, sve ove godine nije izgubila nadu da će ga pronaći ili da će njegovu sudbinu, a za to joj snage daje i odgovor koji je dobila iz Muzeja iz Hrvatske da su ustaše uzimale decu bez najave kuda ih nose.
