Život je nije mazio – posle čarobnog detinjstva na Krimu, počinju lične tragedije – odlazak oca iz porodice, smrt sestara, streljanje mlađeg brata… hapšenje pa smrtna kazna bivšeg muža, logor za sina i najbliže, cenzura, izdaja, zabrana štampanja knjiga… Mnoga njena dela nisu mogla biti objavljena u SSSR-u ne samo za njenog života, nego čak i 20 godina posle smrti.
Poezija je za nju bila sve. Prve stihove je napisala sa samo 11 godina, a objavila najpre u Parizu u časopisu Sirijus, za čijeg će se urednika, pesnika Nikolaja Gumiljova, posle dve godine udati.
Još dve godine će proći pre nego što postane slavna. Te 1914. godine bilo je moderno čitati stihove Ane Ahmatove, ne samo u Sovjetskom Savezu.
A onda će doći razvod, pa rat, novi brak, hapšenje, pa streljanje prvog muža 1921. za šta se ona celog života osećala krivom jer je Gumiljov zbog nje došao u SSSR.
Uskoro će se i sin Lav naći u Staljinovom logoru. I opet rat, blokada Lenjingrada, glad, bolest, evakuacija. Kraj rata će dočekati u Taškentu s novom zbirkom stihova.
Godine 1949. Lav Gumiljov će ponovo biti uhapšen, i osuđen na deset godina teškog rada. To će biti njena noćna mora i najteži udarac u životu – i ne sinovljeva robija, već njegova ljutnja i neverovanje da ona, najveća pesnikinja tog doba, nije mogla da ga spasi logora. Verovao je da ga nije dovoljno branila iako je učinila sve što je mogla!
Kažu da su oboje ”glasno ćutali” o velikoj ljubavi.
A ta ljubav je, ako je verovati legendi, nastala u Parizu, dok su Ana i Gumiljov bili na medenom mesecu. Taj brak nije bio srećan već u tom trenutku, pa se, eto, pojavio mladi, tada još nepoznati slikar, s kojim je Ana šetala i divila se Parizu. Ipak, vraća se u Rusiju s mužem koji je često ostavlja samu, odlazeći sa drugim muzama. Ljuta i razočarana, tokom jednog od njegovih odustvovanja, otišla je u Pariz i provela neko vreme s Modiljanijem, obilazeći Luvr, ulice, galerije... šetajući po kiši, dok ju je on zaklanjao svojim mantilom. Odatle će poneti 16 slika sa svojim likom koje joj je umetnik poklonio, a ona mu obećala da će ih čuvati.
Sačuvala je samo jednu, a ostale su, veruje se, izgorele u nekom požaru.
A, možda, govore neki poznavaoci njenog života i dela, ljubavi s Modiljanijem nije ni bilo. Naga Ana je plod umetnikove mašte. Možda. Zato su bila tri braka, i najbliži ljudi u logorima, i dani i noći stajanja u redovima ispred logora da sazna šta joj je sa sinom, i pošalje mu malo hrane ili nešto od odeće. I remek delo ”Rekvijem” kao slika tog strašnog vremena, i njena pisma Staljinu s molbama da oslobodi sužnje. Tiranin (tako ga je nazivala) ju je delimično poslušao skrativši njenom sinu prvu robiju na pet godina. Drugi put je odležao deset. Ali je ona ipak smatrala da mu nešto duguje - napisala je ”Odu Staljinu” koju joj mnogi ne mogu oprostiti. Ali i oni, i oni drugi koji ne smatraju da imaju pravo da joj sude, slažu se u jednom - Ana Ahmatova je bila žena božanskog talenta i nadahnuća. Nominovana je za Nobelovu nagradu, a mala planeta №3067 otkrivena 1982. godine u Krimskoj opservatoriji dobila je njeno ime.
Pročitajte još:
