Amerika nije za sve obećana zemlja – bivši junior Partizana za Sputnjik otkriva šta je ključ uspeha

Mnogi talentovani srpski košarkaši odlučili su da odu u Sjedinjene Američke Države, nastave tamo školovanje, dobiju diplomu i onda nastave profesionalnu karijeru.

U jednom potezu „ubiju dve muve“, ali takvih je vrlo malo jer nisu spremni da sa 19 godina napuste najbliže, odu iz domovine i pokušaju da se naviknu na potpuno drugačiji život.

Armuš je od starta znao svoj put, želeo je da kroz srednju školu, a potom i fakultet dođe do diplome, kao i da napreduje u košarkaškim aspektima.

„Školovanje. Dobijanje diplome. Napreduje se i u jednom i u drugom smeru. Sa 18-19 godina sam mislio: 'Šta ako košarka u jednom trenutku ne ide, ako se povredim, šta posle?'. Neki plan B mora da se ima. Ovde sam ga pronašao, a hteo sam i da naučim indvidualne aspekte igre“, kaže Armuš za Sputnjik.

Bivši junior KK Partizan seća se da nije bilo lako na startu, ali i da mu je iz ove perspektive bilo lepo.

„Nisam nadaren za jezike i nije bilo lako. Nikada nisam znao preterano dobro engleski, ali prve godine sam se uklopio u srednju školu. Imao sam momka iz BiH i Srbije i bilo je mnogo lakše da se prebrode situacije. Nostalgije, nedostatak doma, porodice... ali sada kada se setim bilo je lepo. Avantura, izazov, lepo je bilo“.

Pitali smo ga za savet za mlađe košarkaše koji tek treba da se odluče za odlazak u SAD ili su otišli.

„Definitivno istrajnost, strpljenje i taj neki konstantan rad, disciplina. Dosta mladih se ovde izgubi, u ovom životu. Dosta je drugačiji od života u Srbiji, nekako kao da se pogube, daleko su od kuće i sve to utiče na psihu. Bitno je ostati svoj, znati ko si, šta si, zbog čega si došao i koji ti je cilj. Da se ne gubi smer. To mi je najbitnije, da ostaneš isti prema sebi“, rekao je košarkaš Bojzi stejta.

„Takođe, treba da se zapitaju da li su spremni za toliko odricanje, da li su psihički spremni da budu daleko od svoje porodice, kulture, jezika, hrane, da li su istrajni u svemu tome. Kako sam i ponovio, treba biti iskren prema sebi, da znaš ko si i šta si. Da kažeš 'da to je to' i budeš istrajan i strpljiv. Mnoge stvari te mogu izbaciti iz koloseka, treba biti strpljiv i obazriv“, dodao je.

Po dolasku u Ameriku nabacio je 10 kilograma, odigrao je dobru sezonu u srednjoj školi, a onda je usledio odlazak na Istočni Tenesi.

„To mi je bila druga godina u Americi, nisam znao šta me čeka... Dok sam bio u Srbiji, bio sam mršav, agilan, brz, pokretljiv, a onda sam prve godine u srednjoj škola nabacio 10 kilograma. Malo sam se mučio, imao sam pehove, zglob sam uganuo, pa sitne povrede“, rekao je Armuš.

Ističe da se odmah sreo sa velikim suprotnostima od onoga šta se uči u Americi, a šta u Srbiji.

„Mislim da oni ovde ne treniraju timski koliko smo mi to radili u Srbiji. Jedan trening dnevno i to je onako više fokusirano na individualni rad, razvitak igrača. Kod nas je sve timski, drugačija je logika košarke... U Americi u srednjoj školi je sve dozirano, igrači ne smeju u teretanu do određenog broja godina. Štite ih od nekih ranih povreda“, kaže 23-godišnjak za Sputnjik.

Srpski košarkaš prošao je kroz ozbiljnu školu košarke u Partizanu, na treninzima je sve „pucalo“, radilo se naporno i onda mu je u Americi bilo lakše.

„Pomoglo mi je to jer tamo čim kreće jači trening svi se odmah žale, a ja u sebi pomislim kako to nije ništa kroz šta sam prošao“.

U razgovoru sa Armušom povukli smo paralelu između trenera mlađih kategorija u Srbiji i Americi.

„Kod nas se treneri, po mom skromnom mišljenju, više fokusiraju na to da uče igrače osnovne stvari u odbrani i napadu. Osnovne principe koje igrač mora da zna, dok to ovde kao da odrade, ali ne bace akcenat jer misle da sve može da se promeni individualnom radom“.

Mladen ističe da je najbolje pronaći balans, pošto igrač individualno mora da bude spreman, ali i mora da poznaje osnove.

„Balans, treba znati srž košarke, taj sistem i kako su nas treneri učili od mlađih generacija. Napad na zonu, pike end rol, odbranu od pika, kako se brani post igra“.

Armuš se dobro snašao na Istočnom Tenesiju, u drugoj godini dobio je više minuta i prosečno je beležio osam skokova, osam poena i 1,5 blokada po meču.

Ipak, odlučio je da napusti ovaj program i pređe na mnogo ugledniji Bojzi stejt. Pravila koledž košarke nalažu da igrač onda mora da pauzira godinu dana, te je Armuš sezonu 2019/2020 presedeo.

„Na početku sam mislio da će biti lakše, ne igraš i treniraš. Ali mentalno je bilo teško, tu si sa ekipom, ali ne igraš, ne možeš da pomogneš“.

Ipak, ovaj period mu je pomogao da dodatno sazri i vidi košarku iz malo drugačijeg ugla.

„Sazreo sam dosta, mnogo sam toga naučio što se tiče košarkaškog umeća i to sve mi je pomoglo da se što bolje spremim. Kada sam gledao utakmicu sa strane, sa klupe, mogao sam da vidim gde sam grešio, imao sam 'flešbekove', šta sam pre radio, kako to mogu da ispravim, da napredujem. To sve mi je pomoglo“.

Ove godine Bojzi stejt igra odličnu košarku, bili su veoma blizu da regularni deo sezone završe na prvom mestu, ali u završnici nisu imali snage i put do „Martovskog ludila“ tražili su preko konferencijskog turnira.

„Vrlo sam zadovoljan sezonom, programom i generalno gradom. Krenuli smo odlično, na početku sam mučio oko svoje igre da se pronađem, gde sam, šta sam, da se naviknem na novu konferenciju, igrače, trenere. Pronašao sam ritam i nastavio sam sa dobrim partijama“, kaže Armuš.

„Na kraju se desio umor, pad koncetracije, utakmice se igraju vrlo brzo, sa dosta dobrim ekipama iz konferencije. Falila nam je snaga i malo više koncentracije“, dodao je.

Pre početka takmičarske godine cilj Univerziteta bio je osvajanje konferencije u kojoj još igraju San Dijego, Kolorado, Juta, Nevada, Fresno...

U regularnom delu sezone nisu imali sreće, a na konferencijskom turniru u četvrtfinalu doživeli su poraz od Nevade, te se neće naći na „Martovskom ludilu“.

Armuš nije poznat široj sportskoj javnosti u Srbiji, a prvi put se probio kada je dobio poziv za U17 tim reprezentacije.

Bio je na širem spisku, a potom je ušao i u 12 jer se povredio Miloš Glišić.

Bila je to veoma talentovana generacija sa Vojom Stojanovićem, Sanijem Aranitovićem, Stefanom Penom...

„Jedno od najlepših iskustava. Generacija je bila fenomenalna, to je bila moja prva godina sa reprezentacijom. Došao sam onako nepoznat, pre toga sam igrao u Drugoj ligi Beograda, onda sam otišao u Leskovac. Tu sam dobio šansu da se pokažem u Kadetskoj ligi Srbije, istakao sam se, skokovima, poenima, odbranom i poziv za reprezentaciju... to je bilo fenomenalno. Od momka o kom se nije pričalo... odjednom sam bio tu, među najboljim momcima iz Srbije“, seća se Armuš.

Srbija je odigrala veoma dobar turnir, u finalu je zaustavljena od Sjedinjenih Američkih Država, nakon čega je osvojila bronzu.

„Igrali smo složno, timski, nisam imao veliku ulogu, ali podržavao sam ekipu sa klupe. Lepo sećanje“.

Armuša kroz čitavu karijeru krasi skok, posebno u napadu. Veoma je aktivan pod košem, dobar je čuvar reketa, što sam ističe da voli da radi.

„To uzimam za lično, ne dajem da se poentira lako preko mene“, kratko kaže.

Šut mu nije velika pretnja po koš, ali misli da ofanzivno ima dosta mesta za napredak.

„Duga je priča kada je reč o napadu jer sam kao mlađi igrao na trojci i četvorci. Voleo sam da igram licem, leđima, šut me kao nije služio, ali sam radio dosta ove godine. Šut je tu, ali u glavi kao da nisam spreman da ga pokažem. Trenutno volim igru leđima, volim da se okrenem i licem postu i da krenem u neki dvokorak. Nije mi strano i probijem“, kaže i dodaje:

„Nova strast koja mi se javila jesu assitencije. Volim da podelim pas. Što sam više opušteniji u igri, to sam raznovrsniji. Ima baš dosta prostora da štošta pokažem što se tiče napada. Na utakmici je samo jedan mali deo šta zapravo mogu. Videćemo dogodine, da se uključi više šut, asistencije...“.

Armuš dosta gleda Nikolu Jokića, pokušava što više poteza da ukrade i nada se da će posle studija na Bojzi stejtu nastaviti sa profesionalnom košarkom.

„Iskreno želja mi je da nastavim da igram profesionalno, sada gde i šta... ne znam, to ne mogu da predvivim. Nisam ni znao da ću doći u Ameriku“.

Prošao je juniorsku školu Partizana, veliki je navijač i svakako mu je želja da ponovo obuče dres najtrofejnijeg srpskog košarkaškog kluba.

Ove sezone odigrao je 25 utakmica i prosečno je beležio osam poena, osam skokova i oko jedne blokade po meču.

Ostala mu je još jedna godina na Bojzi stejtu, a onda ćemo leta 2022. videti gde će nastaviti profesionalnu karijeru.

► Amerika – mač sa dve oštrice za srpske vunderkindove

► Lebron izabrao Jokića i nasmejao legende: To je karta koja ne može da se koristi u pokeru

► Jokić o skupu najvećih zvezda NBA lige: Za Srbiju, Sombor i porodicu!